У дану када су црногорске „комите“, све са самозваним митрополитом Мирашом Дедеићем, острашћено протестовале на Цетињу против устоличења митрополита Јоаникија у манастиру Светог Петра Цетињског, Кијев је угостио патријарха цариградског Вартоломеја, који је с вођом украјинске расколничке цркве служио литургију у Софијском сабору.
И у Украјини, и у Црној Гори расколници су у офанзиви. Слични удар на светиње, слични сценарио измишљања историје, слична ишчашена парадигма о „агресорима“ и „окупаторима“ из редова канонске православне цркве исконски присутне на том простору, слично проглашавање црног за бијело и обрнуто. Само су они украјински даље одмакли, захваљујући томосу који је бивши украјински предсједник Петар Порошенко испословао код Фанара.
Патријарх Вартоломеј сада је стигао у Украјину да учествује у обиљежавању 30 година украјинске независности, а државни врх дочекао га је као да их је сунце огријало. Душа се радује сусрету с гостом драгим срцу, поглаваром Мајке-цркве од које је на украјинско тло дошао свијет Христове вјере, ускликнуће еуфорично бивши предсједник Порошенко.
Џаба што већина вјерника оне канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије нема много разлога за радост, с обзиром на стотине отетих храмова широм Украјине.
Више од 10.000 вјерника у суботу је зато пред Врховном радом у Кијеву чекало Вартоломеја, али је он ушао на задњи улаз. Није ваљда желио да види поруке с транспарената — „Вартоломеј даје благослов разбојницима“, „Крв православних је на твојим рукама“, „Врати нам 500 храмова“. Али их је видјела полиција, па су неки од вјерника и приведени, а први је био мушкарац с натписом „Андрејевска црква је тековина православља, а не сатанизма“. Ријеч је о цркви чије је темеље положила у 18. вијеку руска царица Јелисавета Петровна, а која је 2018. одлуком украјинског парламента предата Константинопољској патријаршији да буде њена ставропигија (представништво).
Међу отетим храмовима је и поменути Софијски сабор, који је, према љетописима, изградио у првој половини 11. вијека кнез Јарослав Мудри, а кроз историју је био сједиште кијевских митрополита који су ту и сахрањивани. У совјетско вријеме сабор је био активан до 1929, да би 1934. постао музеј, а 1990. био уврштен у списак Унескове свјетске баштине. Послије распада СССР-а, Московска патријаршија, али и неканонска Кијевска годинама, редовно је слала молбе влади да им се светиња преда на коришћење. Кад ју је 2010. преузело Министарство културе Украјине, био је то увод у предају Софије Кијевске расколницима 2016.године.
Вјерници канонске цркве у Украјини су, у међувремену, постали мета прогона и излива мржње. Радикално националистички настројени у украјинским медијима не презају чак од предлога да се забрани „агресорска“ црква. Треба донијети законе који ће учинити немогућим постојање „непријатељске цркве“, уништење и протјеривање те цркве с територије Украјине је ствар безбједности Украјине, савјетује тако Ајдар Муждабајев, водитељ украјинског кримскотатарског ТВ канала АТР.
Сијање мржње према канонској цркви добрано је зачињено историјским ревизионизмом и идентитетским инжењерингом који је у Украјини већ годинама у замаху. Дио тога је и подухват допремања из Шведске, специјално за три деценије независности, историјских реликвија — булаве (жезла) хетмана Ивана Мазепе и латинични устав хетмана Филипа Орлика , артефакти који, према ријечима министра културе Украјине Александра Ткаченка, говоре о томе да „ова земља (Украјина) нема 30 година, него више вјекова“. Како се то сјајно надовезује на тезу да Руси нису аутохтони народ у Украјини, него поробљивачи јадних Украјинаца који су, чак се може чути, потекли од — Сумера.
Каква је ту копча с Црном Гором? Засад само као упозорење, јер поједини, можда не тако бројни, али веома бучни јавни посленици у Црној Гори, како год их звали — квазиинтелектуалцима, милогорцима, комитама — неуморно доказују да Црногорци немају везе са Србима који су у Црну Гору дошли као „агресори“ и „окупатори“, а да је краљ Александар, мегаломан опсједнут југословенском идејом, своме дједи отео државу. Да је Српска православна црква у Црној Гори узурпатор пао с неба и да мора да докаже откуд јој храмови и цркве, да се упише у регистар вјерских заједница као да је нека нова секта, а не црква присутна од времена Немањића. Јер самозвана Црногорска православна црква, која је као невладина организација регистрована у полицијској станици на Цетињу, иако још далеко до томоса патријарха Вартоломеја (штавише, на Дедеића је бацио анатему управо Свети синод Цариградске патријаршије), може несметано на Преображење да служи литургију у храму на Ивановим коритима. И јер буде стрепњу поруке са протеста у Цетињу, чији учесници у декларацији кажу да не бране српском патријарху да устоличи свог намјесника у објектима које је изградила црква Србије у Црној Гори, али не дозвољавају тај „окупаторски чин“ у столици Светог Петра у Цетињском манастиру.
Премда је такву тезу на улицама Цетиња подржало тек нешто више од хиљаду људи, није немогуће замислити да, ако стигне налог из оних истих центара моћи који преко Вартоломеја разбијају јединство вјерника у Украјини и распарчавају традиционални простор Руске православне цркве, и Мираш преко ноћи постане подобан и пожељан саучесник у крсташком походу на Српску православну цркву у Црној Гори.
Извор: Спутњик – Тања Трикић
