Када су Руси извели свој напад, Тарас, Максим и Лев жестоку су се борили како би одбацили нападача. Сада, њима је доста убијања и патњи – и повукли су се у илегалу као дезертери.
Пише: Макс Полоњи
Превео: Милош М. Милојевић
На највишем спрату сивог монтажног небодера, у стану иза врата без истакнутог имена, мушкарац оденут у мајицу на којој стоји натпис Опуштено (Just Chill) кува пељменe, нешто слично кинеским дамплинзима [кнедлама] напуњених месом. Мушкарац се смеје а мајица му је развучена преко стомака. До лонца стоји нож са наоштреном дугом оштрицом. Нож је, каже мушкарац, припадао првој особи коју је убио. Руса у четрдесетим годинама, са проређеном косом. Каже да га је погодио у врат са раздаљине од осамдесет метара .
Мушкарац за шпоретом стар је тридесет шест година. Зваћемо га Тарас како бисмо заштитили његов прави идентитет. Тарас је загледан у кухињски прозор док потапа пељмене у кипућу воду. Отуда се пружа добар поглед на Криви Рих [на руском Криви Рог; у чланку ће се називи градова осим у случају изузетно уврежених облика писати по украјинској варијанти, у складу са опредељењем аутора, прим. прев.], задимљеном граду стреласто правих улица у југоисточној Украјини, седамдесет километара удаљеном од линија фронта. Негде је око подне у уторак крајем јануара, али како су улице готово празне и њима само повремено пролазе аутомобила, више подсећа на недељно јутро. Доле у дворишту мршави тинејџер мази безрепу мачку. Дечак није претња, каже Тарас, додајући да га зна одувек, живи у суседном улазу.
Тарас често загледа са прозора осматрајући људе који би могли бити претња. Било ко може да те ода ових дана, каже: поштар, ђубретар, баба у стану низ степениште са леве стране. Војна полиција стално тражи наоколо људе попут њега. Заустављају људе дуж плочника и захтевају да прегледају њихове исправе. Уколико особа располаже погрешним документима убацују је у аутобус и сместа је шаљу у касарну. Од тада, пут директно води на линију фронта. Украјинци су за то смислили посебну реч: бусификација. Можеш бити бусификован без обзира колико си већ крварио за своју земљу.
Тарас не жели да буде бусификован. Не жели да се врати на фронт. То је разлог због чега не напушта свој апартман смештен на високом спрату већ пет месеци. Војска тражи људе попут њега.
Људе попут њега: неки у Украјини би га назвали кукавицом. Телесно способан мушкарац који се крије док други умиру у рововима. Тајмер пишти, пељмени су припремљени. Тарас их прикупља по лонцу кутлачом и потпуно их прелива путером и павлаком. Каже да би пељмене могао да једе свакога дана.
Тарас је дезертер. Борио се годину и по дана као пешадинац у украјинској војсци – све до једног јутра крајем лета прошле године, када је напустио своју јединицу. Уколико буде ухваћен, прети му од пет до дванаест година затвора, по закону о ратном стању, члан 408, одељак четврти, „Дезертирање“.
„Затвор или јуришне трупе“, каже Тарас, што значи трупе које се налазе непосредно на фронту. То би биле могућности између којих би бирао.
Украјина пружа отпор руској инвазији сада већ преко четири године. Појављују се стално извештаји о опадајућем моралу трупа и великом броју дезертера, као када је отприлике педесет војника из бригаде „Ана Кијевска“ напустило јединицу док су били на обуци у Француској. Било ко ко говори украјински био би изненађен колико младих украјинских мушкараца седи по кафићима иако им је, уколико су старији од двадесет две године, допуштено да земљу напусте само уз званично допуштење. У јануару, украјински министар одбране представио је бројеве који само приказују колико је велики проблем: два милиона Украјинаца избегло је регрутацију, 200.000 напустило је своје јединице. Рекао је да је у току рат који треба водити.
Украјински председник Володимир Зеленски исказао је исто ово расположење када је рекао да војници чије дезертерство доводи до озбиљних, непоправљивих последица морају да плате.
Украјина се суочава са недостатком војника који би требало да држе линију фронта, која се изломљено пружа кроз земљу као гребен. Украјинци су се укопали дуж ове линије, у земунице и ровове, као у Првом светском рату. Безбројне рупе пружају се дуж 1.200 километара, утврђене крововима од стабала дрвећа као да они могу да заштите од челичне олује.
Четири године. Уз константне нападе дроновима и ракетама ниједно место у земљи није безбедно. Ратне ране нанете украјинском народу постају све видљивије.
Земља се променила. На почетку је било храбрости и пркоса, поноса. Било је херојских прича.
Сада се осећа безнадежност. Руска војска нагриза дан за даном својим путем, метар по метар, све дубље у земљу. И подршка Запада делује непоуздана.
Све мање и мање чујете вести са истока. Неки људи не желе да било шта чују о томе. Људи постају обамрли. Рат у Украјини је као бездан у који само још неколицина људи жели да се загледа. Бездан је дубок и мрачан, и делује као да му нема краја.
Тарас каже да би за победу у овом рату они морали да нападају. Али, каже, они једва могу да се одбране.
Ко су ови Украјинци који су дужни да се боре али више не желе? Тројица дезертера сагласила су се да се сусретну са нама за писање овог извештаја. Назвали смо их Тарас, Лев и Максим – то су измишљена имена како бисмо их заштитили јер су људи за којима се трага. Шпигел је поткрепио њихове исказе, прегледајући њихове војне исправе и документарне фотографије и видео снимке које су забележили током свог борбеног распоређивања.
Њихове приче нису херојске приповести. Одбијају да наставе да се боре. Тарас зато што не жели да умре а Максим зато што је повређен и не може више да убија. Лев је готово полудео на фронту.
Сва тројица су побегла. Рат ниједном од њих није допустио да оду.
Тарас и рупа у шуми
Дошетао је у дневну собу да једе. Температура у соби је двадесет шест степени Целзијуса. Тарас каже да никада не жели да му буде онолико хладно колико му је било хладно у земуници у шуми где је провео последњих годину и по дана. У тој рупи, преко које су као кров били наслагана дебла дрвета, температура се могла спустити и на седамнаест степени испод нуле током зимских ноћи а пацови су током спавања трчкарали преко лица. Од тада Тарас стално појачава грејање до максимума. Воли да буде, како каже, „карипски“.
Стан није регистрован на његово име. Поручује намирнице преко Интернета и достављају му их до стана. Живи од своје уштеђевине. Стан од седамдесет осам метара квадратних (840 квадратних стопа[i]) подељен је на шест соба, од којих свака делује као да је градилиште. Кутије су наслагане по ћошковима, пиштољи за силикон и цераде леже на козлићима. Све ово је, каже наручено преко Интернета, баш као и храна. Поред улазних врата стана нема звона, а врата направљена од тешког челика забрављена су трима бравама – више подсећају на банкарски трезор него на улазна врата стана. Испод, сакрио је мајушну камеру на згради са стране да би могао да осматра када достављачи долазе. Свако ко жели да дође прво мора да га позове. Онда се спушта низ степениште и откључава.
Тарас каже да нема много људи којима се може веровати. Војна полиција је сурова и често делује у потаји. На Интернету је објављено стотине видео снимака бусификације. На већини њих, могу се видети неуниформисани људи који нагло искачу из цивилних возила, зграбе човека и одвуку га у кола. Понекад, туку га све док не престане да пружа отпор.
Од када је престао да излази напоље, каже Тарас, сваки дан му је као Дан мрмота – све је исто. Устаје када год хоће, пржи јаја и кобасице за доручак а онда мало чита. Поподне, поново прилегне. Не пуши и ретко пије али каже да је погледао филмове Господар прстенова барем десет пута. Господар прстенова је његов омиљени серијал, каже: чаробњаци, хобити и орци – ствари у које можете да се зароните када је потребно заборавити на стварност.
Када је био распоређен на фронту, седећи мирно у рупи у шуми, његов распоред одређивали су Руси. Салва су била као навијени сат, каже. У девет изјутра, почели би са испаљивањем минобацачких граната од 120 милиметара, онда би пристигле мине калибра 82 милиметра, пре него што би се на крају пробудиле хаубице заурлавши и дрмусајући шуму попут бас бубњева. Онда, дошло би време ручка.
Када Тарас прича о рупи, стиска зубе, а очи му се сужавају у прорезе.
Пре него што је отишао у битку, за њега је рат био питање части. Добио је своје обавештење о мобилизацији док је био на послу у априлу 2024. Било му је тридесет четири године и радио је као надзорник смене у челичани, када је у свом фабричком поштанском сандучету наишао на танку коверту коју су упутиле власти. „Коначно“, помислио је у себи. Тарас каже да је писао пријатељима на фронту. „Шта би требало да понесем?“, питао их је.
Никада раније није опалио из пушке. Након школе, студирао је технику и добио је посао у челичани. Оженио се и постао је отац. Све што је знао о ратовању потицало је из видео игре Кол оф дјути (Call of Duty), коју је неколико пута играо.
На дан када је примио свој позив за мобилизацију, отишао је на Интернет сајтове да наручи панцирне плоче за свој врат, руке и бутине, што је опрема која је изван онога што војска свакоме обезбеђује. Каже да је опрема чинила да изгледа као гојазни витез. Такође је наручио вишенаменски алат са одвијачем и батеријском лампом. Деловало је као да се припрема за пут у летњи камп.
Устаје и уноси тањир у кухињу. Преко пута ходника је дечија соба. Ту су плишани медведићи и минијатурни бубњеви, зидови исцртани обојеним оловкама, неравне линије малог детета. Соба је припадала његовој ћерки, која је имала четири године када је почела инвазија. Тарасова жена је побегла у Пољску са њом 2022. године. Сада његова ћерка има осам година. Тарас је оставио њену собу онакву каква је била.
Држао ју је у наручју само једном за ове четири године. Виде једно друго само преко видео позива. Разговара свакога дана са њом и са својом женом. Његова жена, каже, запослена је као терапеут за говор у Пољској и њена ћерка тамо похађа добру школу. Тарас каже да је тешко одржавати брак преко телефона.
Али Тарас не може себи дозволити да се задржава на таквим стварима. „Представа мора да тече“, каже он.
Отвара интернет прегледач на свом телевизору и прегледа веб-сајт који показује кретања дуж линије фронта на мапи, мапи коју Тарас свакодневно прегледава. Користећи се даљинским управљачем, увеличава да би могао да види подручје на којем је раније био распоређен. Видевши да су Руси напредовали неколико метара, одмахује главом.
Тарасова некадашња зона деловања била је шума у источној Украјини. месту где дрвеће више нема гране а стабла попут чачкалица извирују из спаљене земље. Тарас је стигао у шуму после четири месеца тренинга и патролних дужности у септембру 2024. године, заједно са двадесет деветорицом другова који су били мобилисани са њим. Његови другови раније су били занатлије, новинари а један је био полицајац, каже Тарас. Обични људи, цивили попут њега. Заповедник, каже, им је рекао: потребни сте нам за ровове и земунице. Од првобитних 29, четрнаесторица су сада мртви, каже Тарас. Четворица су дезертирала.
Тарасова земуница била је два метра широка и отприлике метар и по дубока. Тројица су живела у њој, понекад по три недеље непрекидно, пре него што би добили отпуст на неколико дана. Прво, рупу је било тешко пронаћи, каже Тарас. Из комбија су избачени на ивици шуме, и онда су се неко време провлачили кроз дрвеће до изгорелог тенка и, десно од олупине, поред откинуте војникове ноге која је штрчала из земље. После још педесет метара, стигли су.
Без отвора, без прореза за ватрено дејство, само рупа. Унутра је мирисало на урин и измет, каже Тарас. Тоалет је била канта у углу. Двојица су спавала или јела док је трећи држао стражу, и смењивали су се свака четири часа. Дронови су им избацивали храну на улазу: храна и вода за астронауте, понекад конзервирана супа и чоколада. Руси су, каже, стајали сто педесет метара даље, укопани исто као и они. Могао је да их чује док разговарају.
Без интернета, без телефонског сигнала, само радио, којим им је командант говорио када Руси нападају. Када би пристигли, Тарас је до пола могао да испуже из рупе и да отвори ватру све док се ништа пред њим не би помицало. Онда би се поново сакрили у свом скровиште.
У рупи, каже Тарас, научите да разликујете дронове по буци коју производе: разликујете Мавиксе од еф-пе-ве квадкоптера[ii] Мавик је велики и звучи као бумбар. Испитује подручје које надлеће и носи гранате у случају да те уочи, каже Тарас. Еф-пе-ве је мали дрон-самоубица и звучи слично великом комарцу. Еф-пе-ве дронови су гори, каже Тарас, агилнији су и бржи од тебе. Ноћу вас кроз жбуње са више стотина метара могу уочити по телесној температури.
Зими је толико хладно у рупи да морате да се приљубите један уз другог да бисте се угрејали. Лети, заудара смрад лешева. У сваком случају „долазе пацови – пацови или мишеви, али никада заједно у исто време, зато што пацови једу мишеве. Пењу се на вас и гризу вам усне док спавате“, каже Тарас. „Онда се тргнеш и они су свуда по теби“. Неки људи полуде због пацова. Једном приликом, пробудио се зато што је друг до њега вриштао и пуцао из своје аутоматске пушке у зидове.
Једном, каже, граната је погодила човека до њега и човеков мозак се расуо по његовом лицу.
Каже да је било много случајева када је био уверен да ће умрети.
Отишао је из рата једног сунчаног септембарског дана, након годину и по дана. Било је седам сати ујутро, и управо је имао неколико дана одсуства од служења у земуници. Тог дана, требало је да се врати у шуму заједно са двојицом млађих другова. Новајлије, како их Тарас назива, упућени су одмах са основне обуке. Његов задатак, каже, био је да им покаже рупу. Како да је пронађу, иза ноге. Како да држе линију.
Оставио је своју пушку у касарни и рекао је друговима да одлази. Нико га није зауставио, командант није био ту. Недалеко од касарне, наишао је на контролну тачку. Сваки Украјинац који је животне доби за мобилизацију има инсталирану апликацију на свом телефону која се зове Резерва Плус. Апликација се сматра званичним документом. Показује, на пример, да ли особа служи, да ли је на одсуству са фронта или се за њоме трага. На контролној тачки, каже Тарас, срце му је отишло у пете.
Отворио је апликацију и показао је војницима. На екрану је стајало: „На дужности“. Команданти још увек нису пријавили његов нестанак. Можда још увек није био унет у систем, каже Тарас. Пустили су га да продужи.
Возом се превезао до Кијева а отуда је преседао на путу ка Кривом Риху. Када је стигао у стан, каже, истуширао се. Онда је спавао четири дана.
Вече је. Са врха вишеспратнице имате добар поглед на град. Тихо је, ноћно небо је ведро и препуно звезда. У даљини се чује тиха тутњава попут удара ракете, далеко и пригушено.
На столу у дневној соби стоји кутија у којој су две медаље. Тарас их је примио за своју службу, за посебну храброст и за спасавање друга. Пажљиво затвара кутију. Један од новајлија којег је требало да одведе у рупу сада је мртав, каже Тарас. Други је био рањен. То је оно што су му пријатељи писали са фронта.
Време је за кревет. Сутра је нови дан.
Максим и запаљена кућа
Максим стоји у парку у Харкову и лешником храни веверице. Харков је смештен двадесет пет километара од линије фронта, толико близу да неки кажу да су бомбе које свакодневно падају на град попут временских неприлика. Ништа не можете да урадите с њима у вези.
Максим, тридесет четворогодишњак у црној јакни и црним панталонама, је по занимању кувар. Пуши цигарету за цигаретом. Добровољно се пријавио у војску након што су гости у ресторану где је био главни кувар почели да се жале да на менију скоро да нема меса. „У лето, не интересујете веверице, зато што имају довољно да једу“, каже Максим. Зими би вам одгризле руку.
Максим каже да је са својом мајком често долазио у овај парк. Пре рата, на трави би припремали роштиљ. Сада, парк је празан. Што је добро, каже – нема никога да вас ода, нема полиције. Живи близу у стану који не жели да покаже, страхујући од издаје. Не жели да буде бусификован. Нема аутобуса у парку. Овде, каже Максим, је безбедан.
Долази овамо скоро свакога дана. Да нема парк и добре пријатеље, каже Максим, до сада би се устрелио.
Максим је био војник у „кланици Бахмута“, како су Украјинци прозвали ову битку. У Бахмуту, руска војска је слала таласе неувежбаних затвореника у битку, надајући се да ће преплавити украјинске положаје – као у филму о зомбијима. Десетине хиљада људи погинуло је у граду током десет месеци, углавном Руса. Максим је био стрелац у Бахмуту. Опслуживао је митраљез.
Напустио је своју јединицу у децембру 2022. године, и убрзо након тога оптужен је за дезертерство. Максим је унајмио адвоката. Случај је и даље у току. Судија, каже, написмено је предложио да би могао да поштеди себе осуђујуће пресуде и затвора уколико би се вратио на фронт. И прикључењем јуришним јединицама, каже Максим.
То је разлог због којег се крије. Када се вратио натраг из рата, није радио ништа осим што је пио и спавао, само коњак и кревет, недељама. Нема деце нити девојку. Пре рата волео је да трага за новчићима у парку уз помоћ детектора за метал, волео је да излази напоље. Сада, каже, проводи дане играјући Свет тенкова, видео игру у којој је циљ да се из улоге заповедника тенка уништи што је више непријатеља могуће. Опет кува: унајмио га је ресторан тако да може и понешто да заради. Власник ресторана, каже, зна његов идентитет и неће га одати.
Каже да није способан да се више бори. Не осећа прсте на ногама када се ујутру пробуди, каже, и може да једе само хладну храну, у супротном мора да поврати. Стално има крволиптања из носа, посебно када је промена времена, а кичма му је сабијена од артиљерије. Сваке недеље разговара са психотерапеутом из Берлина кога су му препоручили пријатељи. Терапеут ради са њим преко апликације за видео позиве Зум. Пати од трауме, каже Максим.
Економист: Украјинска армија има потешкоће у проналажењу добрих регурта
Плаше га звукови града. Не сирене за ваздушну опасност и експлозије, већ бука свакодневног живота. На фронту, можете да одредите одакле долази сваки звук, каже Максим. Научите да препознајете тип гранате по њеном шиштању. У граду је другачије, увек је бучно. Не може да разазна градске звукове. Када лежи у кревету, завлачи се под ћебе да би био у тишини.
Шетајући парком, Максим каже да може да се сети свега, сваког детаља. То је проблем.
Сунцокрети око његовог рова, митраљез испред њега. „Долазили би у групама, изненада су се појављивали, понекад само двадесет метара испред мене. Нису имали заклон. Само сам пуцао, пуцао, пуцао“, каже Максим. Викендима, дању, ноћу. Каже да их је „косио као траву“.
Сећа се њиховог кркљања и јаукања док су лежали на земљи, каже. Понекад би га њихови крици држали будни ноћу. И даље то раде.
Максимово последње распоређивање на фронту било је у децембру 2022. године. Борили су се за напуштено насеље када је граната експлодирала тик до њега. На моменат је оглувео и једва да је могао да види. Другови су га одвукли у кућу, присећа се. Било их је дванаесторица, сви контузовани. Повраћали су по подруму. Приљубили су се један уз другог како се не би смрзли. Руси су, каже Максим, били у кући поред.
Након дан и по, Руси су запалили кров куће у којој су се крили, каже. Сећа се истрчавања из подрума. Иза њега, описује, башта и дрвеће сијали су најлепшим бојама, плавој, жутој и црвеној – а он је трчао. Неколико километара, каже. То је био његов последњи дан у рату.
Шета кроз парк. Стаза је прекривена дебелим слојем леда. Када питате Максима да ли може да разуме због чега га други људи називају кукавицом јер се сакрива, дуго вас гледа. У очима му је бес. Његов поглед говори: Шта ти знаш?
Каже да не размишља о томе шта други говоре о њему. Од рата више не може да сагледа своју будућност. Каже да једва проналази снагу да не предузме коначни корак. Да настави да живи.
Каже да иде кући да игра видео игру Свет тенкова (World of Tanks).
Лев и симфонија уништења
Шта држава може да захтева? Може ли принудити грађане да се боре? Да убијају? Колико особа може да претрпи?
Лев стоји на железничкој станици у Кракову. Плаво небо и ваздух су чисти. Можете помислити да убрзо стиже пролеће, али температура је минус једанаест степени Целзијуса. Неће још дуго.
Оглашава се сирена за упозорење и нестаје струја у продавницама. Станица је евакуисана. Лев се смеје.
Има двадесет пет година. Певао је у хору и свирао је клавир. Воли да чита и да пише поезију. Крагна његове кошуље стално је искривљена. Лев се извињава што су му очи широм отворене. Каже да је то због антидепресива. Од учешћа у рату муца.
Рат је за њега почео када му је било тринаест година. Био је у летњем кампу на Криму када су Руси заузели полуострво 2014. године. Возом се вратио натраг кући. Када је отпочела инвазија сместа се добровољно пријавио за фронт. Леву је било двадесет година у то време и радио је као шанкер у једном харковском кафеу.
Провео је три и по године у војсци. Ове зиме, побегао је – назад у Харков, његов родни град. Не крије се, каже, и није уплашен од војне полиције. Каже да се осећа слободно. Ако га желе могу да дођу и покупе га. Неће пружати отпор. Можда ће се поново борити једног дана, каже. Али прво мора да оздрави. Стално чује зујање у ушима, узима пилуле за повишени крвни притисак, лекове против болова и антидепресиве. Има кошмаре, каже, сцене из ровова, или како га Руси туку и спаљују га. Када год му је тело у сну у потпуности обузето пламеном, пробуди се.
Шета градом поред зујавих генератора. Близу станице налази се затворени Мекдоналдс, жуто слово М светли изнад порушених кућа попут савијеног ореола.
Лев никада није дуго био изван Харкова, осим током борбеном распоређивања. У почетку, водио је свој ратни дневник, али онда је прекинуо зато што више није видео смисла да то чини. Рат је, каже, за њега био лекција – само не зна шта је научио.
Каже да је на фронту сахранио себе. То је био трик. Пустите прошлост да оде и у потпуности се усредсредите на овде и сада. То је начин на који је преживео, верује, зато што је у свом уму био слободан. Само неко ко је слободан способан је да се бори, каже Лев.
Било је, наравно, тренутака када је био сигуран да ће умрети. У Бахмуту, тенк је погодио кућу тик до места где је стајао и био је затрпан обрушеним шутом. Није могао да се помери. Није ништа могао да види или чује, иако није осећао бол, каже. Лепшао је испод бетона толико дуго да је почео да се мири са неизбежним. Онда је пронађен и извукли су га назад на светлост.
Другом приликом, седео је са другом у шуми током ноћи. Дронови су зујали изнад глава, Руси су се налазили испред њих. Тло је било смрзнуто. Било је толико хладно, каже, толико безнадежно, да су он и његов друг почели да разговарају о томе ко ће умрети први.
Фајненшел тајмс: Елитна руска јединица лови украјинске операторе дронова
Убити некога је основно правило, каже Лев. У рату научиш да ћеш или убити или ћеш бити убијен. И можда се ништа друго не може научити у рату. Можда је то лекција: убити или бити убијен, ништа више.
У Бахмуту, слушао би Бетовенову Пету, Симфонију судбине. Седећи на положају ноћу слушао је класичну музију и писао песме:
„Човек мора бити човек
И ту је залазак, последња светлост“.
На лицу му је осмех док хода градом. Цитира речи [америчког] филозофа Сантајане: Само су мртви видели крај рата.
У хладној ноћи у шуми са својим друговима, скоро да је видео крај, каже Лев. Другови су му рекли да престане да буде толико заморан и да се сабере.
Онда су се, каже, смејали.
Извор: Шпигл
[i] Пошто је чланак објављен на енглеском језику у немачкој медију наведене су мерне јединице и континенталног, метричког, и империјалног, англо-америчког система; највећи део њих искључен је из текста српског превода; међутим, задржано је као забележба о изворном својству објављеног чланка [Прим. прев]
[ii] Мавик (Mavic) је серија различитих дронова кинеског произвођача Ди-џеј-ај (DJI) чија је производња отпочела 2016. године; и руске и украјинске снаге користе дронове овог произвођача за извиђање и за извођење напада; Кина је увела различита ограничења на извоз дронова и опреме од 1. септембра 2023. године, посебно за моделе веће тежине и домета; еф-пе-ве односно FPV дронови су уређаји који оператеру омогућавају да им управља погледом из првог лица (First Person View) и скраћеница се односи уређаје различитих произвођача, величина, домета и количине убојних средстава која преносе; углавном су у питању једнократни уређаји којима се експлозивна направа усмерава према противничком положају, оруђима или војницима.. [Прим. прев]
