Свијет антике не познаје слободу у модерном значењу, осим покоравања нужности, слободу која прелази у самовољу и бунтовничку афирмацију човјека, слободу као потрагу за смислом.
Пише: Соња Томовић Шундић
Узрочно – хронолошки гледано питање има ли живот смисао, и ако има у чему он лежи на извјестан начин постављено је у сам освит филозофског мишљења европске културе. Грчки филозофи, у најранијој етапи мишљења античке цивилизације Сократ, Платон и Аристотел бавили су се питањем логоса, узрока и сврхе, разлозима постојања. Платон говори о чежњи и филозофском еросу према вјечним облицима, који учествовањем у свијету осигуравају њихов смисао према савршеним мјерилима, па смисао живота везује за идеални свијет који је истинит по себи, за разлику од живота на земљи који је привид.
Нестрпљив да што прије приказује остварење апсолутног духа Хегел ће касније прижељкивати крај историје што значи крај стваралачке – смислене будућности, док ће Платон остати трајна инспирација оним филозофским ауторима који смисао траже у идеалном. На то се надовезује Виктор Франкл идејом да је воља за смислом, смисао који се добија кроз патњу као код грчких трагичара, основна људска тежња која човјека чини посебним у природи. Платон је у Гозби, кроз уста једне жене, мудре пророчице Диотиме изразио своје најдубље разумијевање филозофске жудње за смислом, јер оно је насупрот Ериксимаховој бесједи о љубави, Аристофановој идеји о двострукој природи – андрогиној која је расјечена и отуда је потрага за другом половином непрекидна, подучила Сократа смислу љубави, објаснивши да је љубав скопчана са успињањем душе до знања о истини. То је љествица којом се узносимо до идеалног, користећи мит, имагинацију, машту, моралну врлину, духовност и рационалну свијест да би се спознао надстварни поредак вриједности и њихово објективно утемељење у метафизичкој регији. Али, може ли се смисао исцрпсти у материјалном уз задовољење чула, а да се не узме у обзир да постоји персонални извор смисла, који гарантује лични смисао који се добија кроз мисао, осјећај, патњу, резигнацију.
У основи платонистичког размишљања можемо уочити круцијалну тезу за разумијевањем сврховитости стварног свијета, јер он је створен према вјечном обрасцу вриједности, па је због тог каузалног низа, узрочан и нужан, те није случајан и контигентан. Поучен сократиком да је смисао људског живљења морална врлина која је идентична највишој с-познаји, и хераклитовским панта реи, Платон је у вјечним суштаствима пронашао смисао, али и усвојио став да је арете (врлина) немогућа без појмовног знања, чиме се постиже еудаимониа (срећа), и то чини сврху људског живота.
Соња Томовић Шундић: Пред амбисом ништавила гаси се идеја смисла
Платон је усмјерио пажњу на слободу нашег духа и његову активност која захтијева самоодрицање од овог свијета јер је он одраз вишег свијета једним естетским уживањем у идеји љепоте која омогућава, морални преображај и узноси нас у сферу безграничног, све до царства духа.
Филозофи у античком периоду разумијевају биће свијета кроз полемос (рат) као Хераклит или Парменид, али и логос, јер постоји умна хармонија иманентна бићу, што је сасвим различито тумачено у софистичком релативизирању појмова. О смислености се одлучује јер смисао припада реду људских способности, зависи од наше моћи замишљања. Стварност није ни опипљива ни непосредна како се то здраворазумски замишља, она је обавијена велом тајне која скрива њен идентитет, и то има значајне посљедице на антрополошко поимање нашег мјеста у универзуму.
Смисао се осјећа као жеља за смислом, докази из ове области су колико теоријски, толико и лични. Човјек понекад осјети потребу да се кроз љубав упути ад еxтра, споји са натчулном симфонијом која га испуњава дивљењем, понекад, и не увијек он за тим чезне. То је смисао науке која у свом имену садржи љубавну жудњу филео – софиа. О томе говори, небројено пута, филозофски ерос кроз идеју да је човјек распет између земаљског и небеског, пролазног и непролазног, о надземаљском стапању душе (луче) са оним што јој је у коријену слично.
У античкој филозофији од Хераклита до Парменда у такозваном космолошком периоду, све до антрополошког код Сократа, Платона и Аристотела присутна је идеја о логосу, мисао да је стварност – умна, логосна. Све што постоји је логосно – смислено, па човјек може да говори смислено у језику, спозна стварност, пошто има ум (логос) у себи, да би својим интелектом могао говорити и мислити смислено. Сократ, је први међу филозофима хеленског раздобља усмјерио пажњу са пхисиса, природе на човјека разматрајући тезу да се смисао живота састоји у спознаји моралних појмова и трагању за истином, како би се преиспитивањем врлина, и односом између арете и еудаимониа (врлина – срећа) успоставила равнотежа душевног живота, а појединац добио начело практичног морала.
За Платона најузвишенији задатак нашег интелекта је спознаја савршених облика, који су трансцендентни људској свијести, постоје по себи, но истовремено су у процесу сазнања постављени као вриједносни обрасци и критеријуми истине. У Гозби филозоф је Диотиминим ријечима образлагао значење љубави према идеалном царству, буђењем ероса у души која се преко опажања чулне љепоте, развија до моралног понашања индивидуе, и добро уређених односа у полису, тако да се од естетског и етичког, успиње до духовне регије која је непромјењива и апсолутна, осигуравајући смисао различитим феноменима нашег земаљског постојања. У том односу метафизички идеалног и реалности која је привид, остварује се законити поредак, у коме пребива оно што је духовно, па је физички свијет непосредан одраз свијета идеја.
Платонов ученик Аристотел хтио је да превазиђе дистанцу између чулног и натчулног свијета, увођењем унутрашње ентелехије, у стварима у којима се такође налази телеолошки узрок, сврховитост и циљност, без које је незамислив систем постојања. Његов наум је да четири узрока које су Латини превели са causa materialis, causa eficiens и causa formalis споји са телосом, сврхом – савршним узроком, што је уједно и главни орјентир хеленске цивилизације, оличен у ставу да у свему што јесте, природи, космосу, држави нужно постоји смисао као циљна тачка кретања, без које је незамислива логосна структура бића као бића, то јест бивствовања на смислен начин. Свијет антике не познаје слободу у модерном значењу, осим покоравања нужности, слободу која прелази у самовољу и бунтовничку афирмацију човјека, слободу као потрагу за смислом. Да поменемо овдје ријечи великог руског писца. Кроз пакао сумњи прошла је моја Осана, каже Достојевски.
Уколико је човјеку све дозвољено онда слобода прелази у робовање себи, тијелу, нагонима и импулсима. То је понајмање слободан човјек, човјек слободног духа у коме се оличава смисао људске врсте. У темељу такве орјентације, на онто – епистемичној разини, разматрана је претпоставка о смислености (логосности), телеолошком узроку, у прилог чему говоре савршено уређени закони природе. О томе је касније у форми субјективне свијести размишљао Декарт као о рационалном cogito, истакавши идеју да је мишљење аксиоматски доказ постојању.
За Канта смисао је регулативна идеја ума, па је просветитељски задатак сапере ауде налог уму да спознаје свијет под претпоставком његове унутрашње сврховитости, будући да наша спознајна апаратура преко појмова и категоријалног мишљења намеће смисао свијету, све појмове, категорије и идеје чак и представу простора и вријемена. Мистична теологија разумијева смисао кроз повезаност са духовним основама, па ће средњовјековни мислилац, свети Тома Аквински резоновати да је смисао у Богу, и да Бог јесте смисао и он као Творац дарује смисленост творевини. Истовремено смисао човјеков нераздвојан је од личности која се темељи на односу човјека и Бога, у есхатолошкој нади у вјечни живот. То је суштински промијењено у модерном свјетоназору оному становишту које истину не тражи у макрокосмосу него у дубинама микрокосмоса, не ван човјека него у човјеку, тако да у центру антрополошког схватања смисла треба да се налази идеја слободе.
Извор: Вијести
