Пише: Драгослав Дедовић
Слике из детињства су ретко јасне. Обично их прекрива облак дуванског дима. Видим себе крај прозора у аутобусу. Радосно узвикујем речи, именујем оно што видим. Обраћам се мајци. Види човека на коњу. Види шумара, замиче атарским друмом. Види вране над житним пољем. Види дрвеће. Буква. Храст. Бреза. Види куће на брду. Мајка је на седишту до мене. Намрштена. Обично разговара са мном, али сада ћути. Смета јој дувански дим који се извија изнад сваког другог седишта, уплиће се, плавичаст, па сив, претвара се у облачиће, па у димну завесу. Људи једни друге све слабије виде. Пред собом имају пепељаре уграђене у наслон седишта. Отварају их, уз нешто муке. Тресу свој пепео унутра, мада у тим кутијицама ретко има места. Изгледа да их нико не празни. Отворио сам и ја своју. Унутра видим много згњечених опушака, на некима препознајем траг кармина.
Воњ бајатог, сагорелог дувана натера ме да брзо затворим пепељару, још пре него ме мајка опомене. Окрећем се прозору. Он је замагљен од људског дисања у претрпаном возилу. На стаклу цртам човека са цигаретом у устима.
Као да слутим да ћу и ја једном бити такав.
На путовањима је умело да ми се смучи од мешавине нападних мириса. Мирис дувана који је драшкао младе ноздрве натопио би се људским знојем. То није било само време колективног пућкања у аутобусима, већ и време без дезодоранса. Па мирис јефтиног парфема на јефтиној тканини. Онда мириси стаје, сира и туршије, који су се подизаали из цегера и торби под ногама пушача. Мирис нафте и коломасти, мирис крвотока аутобуса који брекће уз брдске кривине.
На паузи жудно удишем свеж ваздух. Стајалиште је окружено шумом. Закорачим у папрат. Из желуца ми се враћа све што сам доручковао. Удробљен хлеб – преливен врелим млеком и шећером.
Пушачи су били већина. Пушили су учитељи и наставници у зборници, на челу са бркатим директором школе. Знам играче локалног фудбалског клуба који би после тренинга стављали цигарету међу зубе.
Војник и дуван
Моја прва цигарета, испућкана у Тузланској пивници, није ми се посебно свидела. Понудио ми ју је друг из разреда, добар фудбалер и понављач. Уз пиво, које је скоро увредило моја шеснаестогодишња непца, цигаретни дим је имао одбојан укус и мирис. И поред најбоље воље не могу да се сетим која је то цигарета била. Тада, седамдесетих година прошлог века, веровао сам свом нагону за самоодржање. Нисам постао пушач.
То ће се променити када после гимназије одем у војску. Мада сам још као гимназијалац имао солидан стаж глуварења по кафићима и повременим дружењима у кафанама, потребу да бежим од стварности у механе добио сам у једној загребачкој касарни. Моја одбојност према поретку заснованом на беспоговорној послушности и каткад очигледној глупости био је толико велики да сам бежао преко жице – тако смо називали ограду високу преко два метра – скоро сваки дан. У дубравским крчмама цевчио сам пиво и посматрао локалне пијанце и шофере како нестају у облаку дима. Није прошло много, па сам и ја, заједно са бегунцима из касарне, пред собом имао отворено зелено пакло цигарета на којем је писало 57.
Алкохол и дуван су ретке утехе прашинарима. Из војске сам изашао као пушач.
Студентски дани у Сарајеву само су учврстили навику. Кафеи, бистрои и кафане у том граду били су налик на онај аутобус из детињства. Душегупке. Ритуално паљење цигарета на паузама предавања, калемљење једне цигарете на другу на студентским журкама, пуне лимене пепељаре и гомила смеђих боца пива на столу у јефтиним бистроима.
Упознао сам све врсте конзумирања дувана уз које иду и разне приче: Запалиш чим отвориш очи да би заварао глад. Уз кафу, мерачећи, свакако. Чувена цигарета после вођења љубави.
Почео сам да залазим и у редакције. По концентрацији дуванског дима нису се разликовале од кафана. Тако је било и у београдским редакцијама. Ретко кога се сетим из тог времена, а да му моје сећање не удене цигарету међу прсте.
Памтим да сам у редакцији тузланске издавачке куће у којој сам радио као уредник пре рата – малој канцеларији у коју су једва стала два писаћа стола – од раног јутра малтретирао свог доброћудног шефа, запаливши увек по цигарету-две уз кафу коју су нам доносиле куварице из мензе. Радило се од седам, а доручак је био тек око пола десет. Цигарете којима вараш глад.
Сарајевска плава Морава остала је и после студентских дана моја цигарета.
Шеф је био непушач, али никада се није побунио. Тада је постојало опште уверење да пушачи имају природно право да зачаде и себе и околину.
У првој књизи коју сам потписао као уредник данас видим иронични миг судбине – била је то научна студија о штетности пушења.
Драгослав Дедовић: Немачка штампа: „Трампов план значи капитулацију Украјине“
Индијанци у Немачкој
Када сам почетком деведесетих дошао у Немачку, дувански дим је такође био присутан у пивницама, кафићима, финијим локалима. Само су цигарете биле скупље. Куповао сам их на аутоматима. Убациш кованицу, аутомат ти избљуне пакло цигарета. Најпре сам изређао све оне цигарете које су у Југославији биле скупе. На кутијама је пислао Марлборо, Цамел, Луцкy Стрике.
У Нирнбергу или Ахену, последице излазака биле су исте као и на Балкану – одећа је заударала као да је била у сушници и морала је на балкон, па у машину за веш. Јутарњи осећај у устима – као да си мезио опушке из пепељаре.
Ива, познаница из ширег круга људи с којима сам се дружио у Регензбургу, пореклом негде из Далмације, имала је момка Мартина, плавокосог, скоро прозирног Немца. Једном сам му понудио цигарету. Он је оклевајући прихватио. Ива му је одмах рекла да то није за њега, јер је држи као да не зна шта ће са цигаретом. Онда је показала на мене: „Види овог човика, ко да је рођен с њом“. Мада је звучало као комплимент, после сам схватио да се тада први пут у мојој глави родила забринута мисао – нисам ли се превише сродио са дуваном?
Почео да размишљам о путу биљке чије млевене листове пушимо, тек када сам упознао човека који долази са истог места. Хуан – назовимо га тако – прича своју причу у пивници Кнајтингер. Ословио ме први. Ни он ни ја не гасимо цигарете, држимо се за кригле као за ручке у аутобусу.
Рођен је негде на граничном подручју између Никарагве и Хондураса. Рекао ми је и име племена из којег потиче, али оно је процурело кроз решетке памћења у муљ заборава. Знам да је махао рукама, док је ужарени штапић у његовој руци правио све замршеније димне поруке.
Бежао је због рата преко границе. Једном га ухвате десничарски контраши, а он извади минијатурну Библију из недара. Они га пусте. Па га ухвате левичари, сандинисти. Он покаже Че Геварину слику сакривену у Библији. Па га и они пусте. Домогао се Европе преко неке хуманитарне организације из Швајцарске. Добио је посао у кухињи. Једног швајцарског кувара који је урлао на њега звизнуо је првим што је дохватио. Тигањ се улубио. Он добио условну. Оженио се Швајцаркињом. Љубав се претворила у рат. Развели су се. Са њом има свог полуиндијсанског сина. Виђа га једном месечно.
За растанак ми је поклонио слику свог свеца. Хуана никада више нисам видео. Али је то био добар повод за размишљање о дувану. Индијанци су га користили хиљадама година пре доласка Европљана. Археологија каже – и пре 12300 година. Утешно је то да је мој порок био стар. Шпанци и Португалци су први донели дуван у Европу 1518. године. За популаризацију дувана с ове стране Атлантика најзаслужнији је француски дипломата Жан Нико, који га је донео на француски двор. Нико је додуше био и један од родоначелника француске лексикографије, али мало ко мари за то. Име му се овековечило у никотину.
Драгослав Дедовић : Да ли је десница преотела студентске протесте у Србији?
Задовољство које те оставља без даха
Сећам се да сам једном у Вангену угостио комшије. Ако сада склопим очи, видим нас за столом у живом разговору – и сви имамо цигарете у рукама. Али ту праксу сам ускоро укинуо. Мада сам прву вест да ћу постати отац примио у задимљеном кафеу Мелани у Берлину, па сам будуће људско биће у једном запису назвао „Анђео од цигаретног дима“, када ми се родио син, пушење је протерано из стана на терасу или балкон.
Сећам се низа зима у Келну. У мом крају који се звао Осендорф посматрао бих ледену кишу и суснежицу са терасе, умотан у дебело ћебе. Те цигаретне медитације биле су тренуци када су из неког унутрашњег трезора излазили стихови, најпре као слике, а онда као флуидне речи. Гасио бих допола испушене цигарете и журио у дневну собу да забележим оно што је најчешће неухватљиво попут дима.
Бавио сам се нервозним послом. Радијске емисије и вести су својом динамиком повећавале напетост. Цигарета је значила предах. Награда, када нешто добро обавиш. Разговор са колегама отет од радног времена. Али постајао сам нервозан пушач. Потезао сам за паклицом без уживања, рутински, да разбијем колотечину, да продужим пиће или разговор који су пријали.
Јутарњи кашаљ је био све несношљивији. Први пут сам оставио пушење почетком прве деценије новог миленијума. Трајало је то пола године. На неком слављу, иза поноћи, неко ми је понудио цигарету. Прихватио сам. Овај пут сам уживао у њој. И све је опет почело тамо где се пре пола године прекинуло.
Кашаљ се вратио брже него што сам мислио.
Франкфуртско финале
Онда је дошао и тај дан. У сајамском бифеу у Франкфурту седео сам десетак сати са писцима из Сарајева, Сплита, Бијелог Поља, Земуна. Били смо гладни дружења и разговора. И жедни. И веома лакоми на дуван. Тог јутра ме блага прехлада упозорила да би можда требало да одем на воз и да код куће, у Келну, пијем чајеве. Али овакво дружење не бих пропустио ни за шта на свету. Били су то истоплеменици по сензибилитету у свету који је већ упознао и пад њујоршких кула и лажи које су после тога довеле до још већег крвопролића. А сви ми за столом још нисмо сварили ни оно што се десило нашој земљи.
Страст према речима, страст према животу и дружењу, биле су добро окађене бесконачним низом цигарета.
Успомене на неочекивани крај једне кобне љубави – моје љубави према дувану – прате ме на путовању од Београда до Лесковца. Ово бележим у аутобусу. Примећујем да се моје детињство пуно цигаретног дима ипак неприметно претвара у скоро невероватну причу. У аутобусима се одавно не пуши. Тамо где су некада биле пепељаре, сада се шепуре екрани уграђени у седишта. Дигитално доба. Друга врста токсина је у ваздуху. Неуморно, гласно брбљање људи у своје мобилне телефоне. Пандемија логореје.
Поново сам у Франкфурту почетком миленијума. После сајамског кафанског маратона, наредног јутра сам устао потпуно распуклог гласа. Једва сам дисао. Помисао на цигарету ми се гадила. Није то био први пут да сам – како се колоквијално тачно каже – препушио. Али после седмодневног грипозног дрхтања у постељи и бесконачног ноћног кашља, освануо је дан када ми је било боље. Цигарета ми се још увек гадила.
Прошло је још десетак дана. Био сам зачуђен лакоћом с којом сам прихватио себе као непушача. Никада више нисам запалио, ако се не рачунају они димови џоинта које сам прихватио од другара на Скадарлији или у Струги.
Отишао сам 2006. на три године у Београд. Тамо сам затекао своје омиљене балканске крчме у стању хибернације из осамдесетих. У том времеплову сам често седео као пасивни пушач и посматрао свет који одбија да се промени, који дуваном и ракијом растерује демоне.
Када сам почетком прошле деценије поново дошао у Немачку, ту је дуван већ био протеран из ресторана, редакција, канцеларија, установа. Лети су пивске баште прикривале ту чињеницу, али зими су људи излазили пред локале и окупљали се око пепељара, цупкајући око њих као бескућници око бурета са ватром. Нисам их превише жалио, пошто сам сада био на другој страни невидљиве границе. Некада нисам могао да замислим живот без цигарете. Онда сам заволео живот више од мириса дувана.
Извор: DW
