Пише: Александар Пековић
Крајем осамдесетих година прошлог века, основци и средњошколци су поседовали сезонске чланске карте Музичке омладине, за обавезне посете културним институцијама (драма, комедија, Opera, балет, концерти симфонијске/камерне музике). То је био саставни део образовног процеса и један од услова за добијање закључне оцене из предмета музичко образовање. Иако смо у почетку са неким благим теретом одлазили на музичке догађаје, након неког времена то је почело да нам се свиђа. Не знам како бих то објаснио. Нисмо разумели много, али су музика и плес, као универзални језик, почели да додирују неке неистражене сегменте личности којих ни сами нисмо били свесни. Другим речима, музика је почела да нам се увлачи под кожу. Ни тадашњим генерацијама није баш била толико блиска линеарна пажња, а можете замислити како је то тешко данашњој генерацији у изобиљу медијских садржаја. Наводим овај пример јер је пројекат светске организације „Juenesses Musicales International“, највеће омладинске музичке невладине организације на свету, имплементиран у образовни систем Југославије преко организације Музичка омладина, био генијалан.
Почетком деведесетих година овај систем је ишчезао, а био је веома важан јер је од раних 1960-их био системски метод за увођење младих у класичну музику, и то као део културне политике и образовања. Ја сам то лично дефинисао као најбољи „вирус“ којим смо били заражени. Не наравно сви, али један добар део младе популације. И даље верујем да се за вредности које су тада постављене и оствариване и данас вреди борити. Користи од овакве врсте васпитања биле су у томе да су млади ипак имали далеко већу пажњу и фокус на програме дуже од 60 минута, разумевање тишине и коначно могућности да музику пропусте, проживе, те да почне њено разумевање или бар осећање изузетног емотивног стања као последице.
Трансформација класичне музике
Поред тога, ми смо имали наслеђен систем музичког образовања, који није био обавезан, али је био веома популаран и поштован. Десетогодишње музичко образовање било је бесплатно и свима доступно. Циљ, као ни данас, није да сви постану музичари, али је изузетно важан сегмент у стварању здраве, образоване нације, музички писмене и уметнички освешћене. Музика је изузетно важна за развој когнитивних способности током целог живота. Овакав систем западна хемисфера, базирана и оријентисана на стварање капитала, не познаје. Знам много људи из западне Европе и Америке који су одушевљени идејом да постоји ова врста државних, бесплатних школа, јер је то тамо одавно доступно само деци из богатих породица и виших друштвених сталежа.
Времена су се променила, али је за почетак важан мало шири поглед како бисмо разматрање стања класичне музике данас, код нас и у свету, ставили у одговарајући историјски контекст.
Овај тренутак за актуелне генерације деце, тинејџера и омладине подразумева неограничен број медијских извора, од телевизора, радија, интернета, телефона који дају апсолутну подршку и доступност у односу на пре 40-ак година. Наша генерација сведок је развоја радија и телевизије као медија. Филмове смо чекали по годину, две да дођу у наше биоскопе након светске премијере. Можда је једино позориште било у току, пре свега због фестивала БИТЕФ. Међутим, веровање да ћемо бити бољи и да ће нам бити забавније са толиком понудом само је довело до неких других, неочекиваних ефеката, као што су: фрагментирано време пажње, навикнутост на брзе садржаје, брзе поруке, скроловање, мултитаскинг итд. Наравно, то је довело до промене стила живота, уз друге аспекте који га чине и обележавају.
Душан Oпачић – Бог и музика: Петар Мамонов, пут ка унутрашњој истини
Преласком у нови миленијум, сведоци смо велике трансформације класичне музике у свету. Свакако да класична музика није доминантна култура као у XIX веку, али је и током XX века, између два светска рата, прошла кроз процес озбиљног редефинисања. Свест о важности и очувању културе најбоље се огледа у често понављаним речима које је изговорио Винстон Черчил током Другог светског рата, када је на предлог да се смањи буџет за културу како би се средства преусмерила ка војном буџету, рекао: “Па шта ми то онда бранимо ако то треба да прихватимо?” Постоји једна дивна анегдота из тог периода, када је славни виолиниста Јаша Хајвец ангажован да свира рањеним војницима у болницама на италијанском фронту. Сваки пут би почињао да свира Баха, али би претходно рекао: “Драги моји, можда вам се ово баш и неће свидети, али верујте ми да је здраво као спанаћ”.
Већ крајем прошлог века осетило се да је старосни просек редовних посетилаца концертних дворана све виши. Чинило се као тренд коме се тешко супротставити. Тада су започети процеси који трају до данас, а имају за циљ да се класична музика прилагоди новом времену, и то су: стварање и анимирање „нове“ публике путем едукације у школама и при музичким центрима; потом промене форме и концепта; места концертних извођења кроз неформалне објекте за извођаштво; изградња савремених, супермодерних концертних дворана у којима технологија игра главну улогу; увођење познатих глумаца или јавних личности као наратора; различите врсте маркетиншких трикова у кампањама; нове технике продаје; мешање медија и жанрова; нови продукциони елементи попут расвете, пројекција, ласера итд.
Публика је млађа него што се мисли
Преломни моменат је свакако обележило време велике светске пандемије, корона вируса. Затварање концертних и оперских дворана али и других значајних институција, попут музеја, улили су страх у могућ крах традиционалне културне сцене. Чак је и након пандемије било потребно време и озбиљно ангажовање свих културних посленика да публику врате у дворане. Ипак и тада се схватило да феномен заједничког слушања музике са извођачима који су пред нама представља јединствено искуство за човека. Резање буџета више није табу ни за највеће светске музичке центре.
Убрзани развој технологије медија довео је до тога да је цео свет постао завистан од друштвених мрежа, ТикТока, кратких форми на Јутубу и сада већ бројних „стриминг“ сервиса. И када смо помислили да је то крај за класичну музику, догодило се и догађа се управо супротно. Истраживања показују да су млађе генерације, попут генерације зед и миленијалаца, све више заинтересоване за класичну музику. Многи од њих и нису редовна публика концертних дворана, али су активни слушаоци класичне музике, додуше у новим формама кроз стриминг плејлисте, где је класична музика класификована у категоријама попут музике за медитацију, релаксацију итд. Постоји анегдота које се сви сећамо, да је Моцарт многима постао познат по „звуку звона“ на мобилним телефонима од пре двадесетак година. Данашња дигитална публика, свакако и због брзог темпа живота савременог човека, има краћу пажњу, па често користи краће, фрагментисане садржаје али и слушање музике у позадини. Треба напоменути да је у последњих двадесетак година радио као медиј са уредничког прешао на алгоритамски програм јер је и вештачка интелигенција преузела добар део посла. Како нам истраживања говоре, одређени део млађе популације уточиште проналази у класичној музици као алтернативи за све доминантније дигитално окружење.
Оно што се запажа је да је данас публика млађа него што се заправо мисли; да је стриминг променио начин слушања класичне музике; да се концертне дворане прилагођавају новим трендовима, те да су концертни програми краћи; да је све већа употреба савремене технологије која појачава општи утисак; да је више програма савремене музике, потом филмске и музике писане за видео-игре. Веће је присуство жена композитора, то се види и у порасту броја женских диригената у оркестрима, такође је веће присуство крос-овер програма који представљају фузију неколико жанрова као што су класика, џез, светска музика као и електронска музика. Криза у сегменту финансирања и даље постоји јер је дошло до раста трошкова продукције и све је већа конкуренција дигиталне забаве. Светски познате велике концертне дворане и даље успевају да одрже ритам упркос смањењу буџета, али мањи градови осећају веће финансијске потешкоће. Немачка и даље држи примат када је у питању класична музика у Европи.
Неговање нове публике
Ситуација код нас је другачија имајући у виду неколико фактора, пре свега мањи број концертних дворана. Коларац са својом једином наменски грађеном двораном са природном акустиком и својом великом репутацијом и даље представља стожер концертног живота Београда када је у питању класична музика. Међутим, реакција државе у финансијској подршци је доста слаба и изазива велики проблем у нормалном функционисању овог националног „храма музике“. Коларац великим напорима успева да достигне између 80 и 85 одсто сопствених прихода, што је изузетно велики проценат али недовољан за испуњење потенцијала који има. Друштвене околности, попут сталних превирања у политичком животу у Србији, концертни живот у граду склањају у други план и тада је очито видљив пад у посети концертима класичне музике. Примера ради, у 2024. години остварена је рекордна продукција у Коларцу, са 320 концерата у току године, и то само у Великој концертној дворани. Већ 2025. бележи се пад за 120 концерата, а актуелна 2026. наставља тај тренд.
Коларчев програм је такав да самостално и у сарадњи са партнерима непрекидно ради на стварању и неговању нове публике. Неколико концертних циклуса попут „Малог Коларца“ (намењеног предшколској и школској деци), „Како се слуша концерт – мала школа бонтона“ (намењен деци и омладини), „Коларчеве променаде“ (циклус подршке младим, талентованим уметницима) и „Такмичења Андрија Чикић“ (такмичење младих композитора узраста од 10 до18 година), јасно показују колико је Задужбина посвећена подршци младима и стварању нове публике.
Међутим, чињеница да је буџет за културу Града Београда и Републике Србије испод 1 одсто, као и да се градски конкурс за културу спорадично одржава, остављајући на хиљаде уметника и уметничких организација без средстава, указује на просту осуђеност на преживљавање које многи не могу да превазиђу. Неафирмативан закон не успева да приближи довољан број донатора који би свој интерес пронашли у улагању у културу.
Са друге стране, због система школовања, великог броја нижих, средњих школских установа и факултета, присутан је велики број квалитетних младих музичара, аранжера и композитора, што јасно говори о великом потенцијалу али где они заправо имају шансу да нађу ухлебље и своје место на музичкој сцени града и републике. Због тога је висок проценат одлива младих, тек свршених студената ка другим европским и светским центрима, јер Београд има много више музичара него институција које могу да их запосле.
Жикица Симић: Музика Вика Чесната, уклетог Kентаура на колицима са сребрним точковима: Виков компас
Међу бројним факторима који утичу на трансформацију класичне музике у свету су свакако промена стила живота и финансијски фактор. Често волимо да кажемо да је стил живота убрзан, да су тековине 8 часова рада, 8 часова одмора и 8 часова за лично остварење и развој кроз споредне делатности и хобије одавно изгубиле ту форму. Класична музика традиционално је захтевала континуирану пажњу и линеарно слушање у трајању од 60 до 120 минута, тишину и фокус. Данас је то другачије и није питање да ли слушалац воли музику, већ да ли има ментални простор да у њу урони. Такође, одлазак на концерт је све ређе спонтана навика. Он захтева и логистичку припрему, планирање, усклађивање са послом и обавезама, превоз, паркинг, а у светским центрима и значајан финансијски трошак.
Концерт као дигитални детокс
Код нас тај фактор има најмањи утицај на планирање јер је концерт класичне музике јефтинији него одлазак у биоскоп, а нарочито у односу на позориште. Тако да на глобалном нивоу можемо издвојити неколико кључних фактора када је у питању одлазак на концерт класичне музике, а то су: мање времена, већи трошак и већа конкуренција у домену алтернативне забаве. Кључна ствар није мање интересовање, него промена начина на који људи организују време, пажњу и новац.
За организаторе фактори искушења су бројни. За велике оркестре или музичке куће, трошкови су све већи када се узму у обзир велики број стално запослених музичара, пратећег особља, техничка опрема, буџет за велике продукције, гостујуће уметничке звезде, одржавање сала, путовања… Са друге стране, пак, многи људи траже “спорије” и дубље искуство као контраст убрзаном животу; концерт постаје облик “дигиталног детокса” јер су им потребне медитативне и дуге музичке форме. Са једне стране класична музика данас делује теже доступно, али је, са друге, потребнија него раније.
Рекао бих да се дешава највећа трансформација класичне музике до данас, али њен опстанак кроз векове свакако говори да је дубоко уткана у људске потребе и вредности на којима почива савремена цивилизација.
Извор: НИН
