Пише: Вук Бачановић
Понекад се догоди да људи који су најискреније устали против сваке врсте репресије – посебно оне постјугословенских националистичких режима – сами почну гледати на друге људе са исте оне висине са које су некада сами били гледани од стране цијелог спектра политичких цензора и комесара.
Борис Дежуловић је, пишући – између осталог – о стотинама хиљада људи који су у Београд дошли да се поклоне Богородичином појасу, нашао за сходно да све те људе окарактерише као „србоидне роботе“. Цитат ваља пренети у цјелости:
„Јер кад председник каже да „Србија хвата корак са будућношћу“, он мисли управо на тих пола милиона србоидних робота у дугачком реду од Славије до Храма и њихов складни, синхронизовани корак, лева, десна, лева, десна, сви као један, поклони се, олижи под и левом руком дотакни кивот, десном се три пута прекрсти, опса-са, као кинески роботи кад плешу моравац. И немој да заборавиш тракицу. На ту војску србоидних робота мисли Вучић: на оне који ће колико сутра – јер „будућност је“, разумели сте, „стигла“ – на изборима синхронизовано као један да гласају за њега и СНС. „Роботи и вештачка интелигенција су будућност. Србија оде у небеса оног секунда кад први робот изађе из фабрике!“
На први поглед, ријеч је о познатој фераловској сатири. На други, међутим, ријеч је – и не, није то читање изван контекста – о нечему много проблематичнијем: о очигледнпом одбијању да се религиозни људи уопште посматрају као људи.
Јер шта заправо тврди Дежуловић? Не тврди само да власт покушава инструментализовати религију. Таква критика била би сасвим легитимна. Не тврди чак ни да постоји више него проблематичан савез врха СПЦ и СНС-а. Ни то не би било спорно, поготово у свјетлу скандала око милион евра ко зна чијег новца који су, по свему судећи, за изнајмљивање Појаса, уплаћени манастиру Ватопед. Његова стварна тврдња јесте да пола милиона људи који стоје у реду пред реликвијом представљају политички и интелектуално хомогену масу чије се понашање може објаснити једном једином ријечју, дакле или глупошћу, или заосталошћу, или примитивизом или полтронством актуелној власти.
У таквој памфлетистичкој слици нема мјеста за разумијевање феномена религиозности као таквог. Нема мјеста за питање шта људе покреће, чему се надају, чега се плаше и шта траже у сусрету са светим. Нема мјеста за вјеру, егзистенцијалну чежњу, искуство тајне, молитву, завјет, успомену на покојне, жељу за исцјељењем или потребу да се човјек макар на тренутак дотакне нечега што надилази пролазност. Унапријед је искључена сама могућност да религиозни чин има било какво значење осим политичке послушности. Постоје само „роботи“.
Управо је против таквог покровитељског погледа на религију водио своју дугу интелектуалну побуну Талал Асад. У Genealogies of Religion показао је како модерни секуларни ум врло често није ништа мање догматичан од оних које оптужује за догматизам. Полазећи од властитих историјских искустава, он их проглашава универзалним критеријумима рационалности, а религију одбија да схвати као религију. Она увијек мора бити нешто друго: маска за политичке интересе, одраз економских односа, психолошка компензација или идеолошка манипулација и ништа више. Тако вјерник престаје бити човјек који нешто доживљава, вјерује и тражи, а постаје случај који треба објаснити, класификовати и смјестити у неку од унапријед припремљених фиока.
Управо ту Дежуловићев текст доживљава свој највећи интелектуални кратки спој. Од новинара његовог искуства и талента очекивало би се да, прије него што донесе пресуду, покаже барем минимум радозналости за људе о којима пише. Да се запита шта је натјерало стотине хиљада људи да сатима стоје у редовима, шта су очекивали да пронађу на крају свог ходочашћа? Јер без одговора на та питања немогуће је разумјети сам феномен, а камоли га критиковати. Занимљиво је да је најозбиљнији покушај одговора на та питања ових дана понудио управо један изразито антирежимски православни теолог – Лазар Нешић. Што је нарочито занимљиво. Јер Нешић није у тим редовима видио политичке аутомате кроз које се провлачи СНС картица, односно Вучићеве сендвичаре, него симптом нечег много дубљег: глади за светим.
У том смсилу, километарски редови пред реликвијом заправо представљају својеврсни референдум против бирократизоване религије. Док су цркве у Србији већ годинама полупразне, људи сатима чекају да дотакну реликвију. Зашто? Зато што, тврди Нешић, бирократизовано државно православље све мање нуди оно што је Рудолф Ото називао mysterium tremendum et fascinans – искуство светога које човјека истовремено привлачи и потреса.
Са Нешићем се, наравно, може полемисати. Пристојан полемичар би чак могао приговорити да у дугим редовима види више него што они заиста јесу или да глад за светим истиче до те мјере да занемарује све остале друштвене и политичке факторе неодвојиве од религиозних феномена. Али његово читање има једну огромну предност над Дежуловићевим: оно озбиљно схвата људе о којима говори. Полази од претпоставке да су маси конкретни људи, као и да је сам ритуал конкретно искуство које вриједи покушати разумјети.
Нешић, другим ријечима, претпоставља да стотине хиљада људи нису дошле зато што су роботи, него зато што су људска бића која нешто траже, ма како неким другим људским бићима таква потрага била страна или чак смијешна. Дежуловић, напротив, полази од претпоставке да ту нема шта да се тражи и шта да се разумије. Секуларни сатиричар који себе види као критичара сваког ауторитета и сваке догме изненада проговара језиком старих колонијалних чиновника и мисионара. Људи више нису људи него примјерци. Њихово понашање није нешто што треба разумјети него нешто што треба разврстати, етикетирати и изложити подсмијеху.
Вук Бачановић: Пропаст цивилизација као мјера америчке хладноратовске побједе
Уосталом, замислимо само како би звучала слична реченица када би била усмјерена на неку другу религијску заједницу:
Пола милиона муслиманских робота кружи око Кабе, синхронизовано као један, док им централни сервер у Меки ажурира фирмвер побожности на верзију 2.0.
Пола милиона хиндуистичких робота стрпљиво чека у реду да се окупа у Гангу, јер им је тако наредио Велики алгоритам свете Ријеке и Одјељење за аутоматизовано окончање кармичких циклуса.
Пола милиона афричких робота игра око светог дрвета, удара у бубњеве и врши редовну синхронизацију са Племенским клаудом Података преко бежичне везе предака.
Такве формулације би данас без много расправе биле препознате као школски примјер културне надмености, па и расизма. Никоме не би пало на памет да их проглашава социолошком анализом, критичком мишљу или неком нарочито квалитетном сатиром. Од аутора би се с правом тражило да покаже барем минимум радозналости за људе о којима пише и за значења која они сами приписују својим поступцима. Као да је довољно изговорити ријеч „србоид“ – шта год она значила – па да сва сложеност религијског искуства ишчезне, а на њеном мјесту остане једноставна политичка формула према којој ходочасник јест једнако Вучићев гласачки робот. Наравно да није тешко уочити колико су власти склоне да сваку масовну појаву, од спортских манифестација до доласка реликвије, покушају претворити у доказ властите историјске величине, па их у ту сврху и организовати. Наравно да је религиозност каква је потребна актуелном режиму таква да би најрадије креирали „свети наратив“ у којем Богородичин појас у сред литургије мистично проговара:
„Народе српски и православни, да знате: у Београд ме донесе и транспортне трошкове измири Александар Вучић. Њега слушајте, њему се беспоговорно покоравајте и не заборавите да благовремено лајкујете саопштења из централе.“
Међутим, између критике политичке злоупотребе религије и проглашавања пола милиона људи роботима постоји иста разлика као између сатире и омаловажавања. Сатира разоткрива стварност; омаловажавање је замјењује лошом карикатуром.
Уосталом, зар нисмо до јуче гледали како улице Србије у борби против Вучћевог режима преплављују управо они исти „србоиди“? Зар нисмо гледали студентску побуну у којој су се, на ужас дежурних секуларних пуританаца и банализатора стварности, раме уз раме појављивали антирежимски транспаренти, иконе Христа и Богородице и чак, чак… покривене дјевојке муслиманске традиције? Зар нису управо тада хистерични коментатори са висине објашњавали да су крстови, иконе и молитве неподношљиви упад „мрачњаштва“ и „русофилије“ у један пристојан, грађански протест? И како је то на крају испало? Да ли су ти људи били режимски роботи или антирежимски роботи? Да ли су икона и хиџаб били знак покорности власти или побуне против ње? И шта је, побогу, уопште тај мистериозни „србоид“?
Испада да је то некакво чудесно биће које је, према потреби, истовремено и Вучићев бот и Вучићев противник, и клерофашистички робот кинеске производње и револуционар, и природна жртва манипулације и опасност по систем. Кад љуби реликвију – робот је. Кад носи икону на протесту – опет је робот. Кад гласа погрешно – робот је. Кад протестује погрешно – и даље је робот. На крају се човјек мора запитати није ли проблем мање у тим несрећним „србоидима“ и сличним „идима“, а више у једном дијелу постјугословенске интелектуалне чаршије који већ деценијама трага за народом достојним својих теорија, а упорно наилази само на те проклете стварне људе са свим својим странпутицама, јадима, страховима и заблудама. Јер када у нечијим очима пола милиона стварних људи постану тек линије кода унапријед написаног програма, проблем можда више није у њима него у оперативном систему који управља таквим погледом на свијет.
