Пише: Филип Драговић
Не треба дирати ничија спомен-обиљежја, ничије заставе, грбове, транспаренте. Ако се неком нешто не свиђа, и ако неко нешто не воли, макар те симболе нашао на сред улице, не треба их унижавати, прљати или, далеко било, уништавати. То би била ствар елементарне културе али и његовања грађанског мира и суживота. Што не волиш да неко уради твојим симболима, не чини ни ти туђима. И, толико о томе са те стране.
Међутим, са друге стране, било би корисно примјетити да свако качење и вјешање свих таквих симбола, мимо мјеста која су за то предвиђена (разни званични јарболи и постаменти) представља некултурно и нецивилизовано наметање истих, мимо норми и људског реда. Бивши режим, и његови курири на терену (а „терен их препознаје“) своју фрустрацију губитком власти и званичних позиција, празне уличним активностима које крше закон и провоцирају неистомишљенике.
Класично кршење закона о државним симболима и унижавање истих јесте качење државних застава на ограду Цетињског манастира и пар цетињских цркви. Таквим незаконитим радњама ДПС курири провоцирају оне који на Манастир не гледају као на жицу за сушење застава, нити као на навијачку трибину. Па ипак, црногорска полиција, мимо сваке логике, и даље дежура поред тих застава, да их неко не би скинуо.
Сличан примјер томе је и постављање навијачко-политичког транспарента на стијени крај Колашина. У реду је да неко има надахнуће за такав перформанс, али је једнако легитимно да неко има контра-надахнуће и контра-естетику. Поменути транспарент на стијени не може имати никакву законску заштиту. Бар не у законом уређеном друштву. А ваљало би пропитати колико је дозвољено овакво качење симбола у захвату саобраћајне траке, и то на мјесту гдје је могућ одрон или нешто слично?
Друга је ствар што нас обичајно право и здрав разум води до резона да је „боље не дирати“ туђе амблеме. Коначно, има по Црној Гори и оних симбола из друге идентитетске групације, тробојки које висе гдје им није мјесто итд…. па би насилно уклањање једних изазвало домино-ефекат уклањања других. Али, основна „кривица“ није у онима који револтирано скидају, него у онима који непримјерено каче.
Но, врзино коло идентитетских качења и вјешања, опет нас на крају доводи до става да такве кривце, бар за сада (док се сви скупа не еманципујемо), не треба тражити, већ их је паметније игнорисати и проћи својим, цивилизованим путем. Бар до оног тренутка када у „овим горама“ почну да значе, неком нешто, државне и политичке „регуле“.
