Пише: Милан Милошевић
“Подлегла је старом декадентном искушењу да измисли себе као саблазну, непризнату и несхваћену песникињу; мајка своје деце и жена свог мужа; љубавница младог ефеба; особа из бајковите прошлости; бард војске осуђене на уништење; ученица и пријатељица, страствена пратиља. Од ових (и других) “слика личности”, створила је велику поезију нашег времена. Али није имала контролу над собом, није имала моћ самоспознаје (и неговала је то незнање). Била је беспомоћна, безбрижна и несрећна, окружена “гнездом” и сама, проналазила је и губила, и правила бескрајне грешке”.
О слезы на глазах!
Плач гнева и любви!
О Чехия в слезах!
Испания в крови!
О черная гора,
Затмившая весь свет!
Пора пора пора
Творцу вернуть билет.
- 15. марта 11. мая 1939.
У Паризу је 1930-их формиран Савез пријатеља совјетске домовине, касније трансформисан у Савез повратка у домовину који је у париској улици Де Биси отворио књижару и читаоницу где су посетиоци могли да се упознају с делима совјетских писаца, да прочитају совјетску штампу, или да присуствују расправама.
У Савезу је важну улогу уредника недељника Евроазија 1928-1929. играо Константин Родзевич, Маринин бледи младић са ватреним погледом из њеног прашког “романа”. Син државног саветника пољског порекла, Константин Родзевич се школовао на универзитетима у Варшави, Кијеву и Петрограду. Од првих дана Октобарске револуције прешао је на страну бољшевика, борио се у морнарици у Одеси и на Дону, па га је Че-Ка 1919. (вероватно варке ради) осудила на смрт зато што се на Криму предао белима под командом Врангеловог генерала Јакова Слашћова (који ће се и сам, разочаран, касније вратити у СССР где ће предавати на војној академији, па ће га убити брат момка којег је обесио у Џанкију на Криму, али то је друга прича).
Живот и поетика Марине Цветајеве између ероса и танатоса (1. дио)
Родзевич је беле, који су такође хтели да га стрељају као заробљеника, убедио да се предао јер жели да се као племић бори за победу царске војске. А радио је за црвене у њиховој позадини. После Галипоља и Прага, преко Риге у Паризу је наставио школовање на Сорбони. Био активан у Савезу за повратак у домовину, а као члан Француске комунистичке партије отишао је у Шпанију, где је као комесар учествовао у обрачуну комуниста с троцкистима и анархистима.
После слома Шпанске републике вратио се у Француску где је за време рата учествовао у Француском покрету отпора…
Није био једини кога су носталгија и опроштај од илузија мотивисали да се придружи совјетским обавештајцима. Најупечатљивији филмски херој тог типа је Митја из филма Никите Михалкова “Варљиво сунце”, (руски Утомлённые солнцем, енгл. Бурнт бy тхе Сун).
Његов ратни пут је био сложенији од путу Сергеја Ефрона, мада је таквим биографијама теже него у песничким разлучити факта од митологије.
Евроазија, или покајање белогардејца
Након што се Пјотр С. Арапов, један од организатора Савеза, након три или четири путовања у СССР, 1930. није вратио, Сергеј Ефрон је преузео водећу улогу у Савезу за повратак. Уређивао је лист Евроазија, а од 1931. је врбовао и охрабривао емигранте да се врате у домовину, те организовао слање око 300 емиграната да се боре на страни републиканаца у Шпанском грађанском рату.
Сергеј Ефрон, син чланова Народне воље који су умрли у егзилу, је постао кадет царске војске и придружио се Белој армији. Када се све срушило видео је да су многи из освете за убиство вољених, или једноставно из страха и мржње према црвенима, заробљене војнике пречесто убијали на лицу места “према законима ратног времена” које су тумачили по сопственом нахођењу, игноришући кодекс части и принципе старих официра. Он је Марини Цветајевој једном испричао како је био сведок погубљења бољшевичког комесара. Комесаров израз лица је био толико одлучан да је он, кадет Сергеј Ефрон, први пут схватио: “Наша ствар није ствар народа.”
Кад је преко совјетске амбасаде у Паризу Сергеј Ефрон 1931. затражио дозволу за повратак у домовину, речено му је да белогардејац треба да заради поверење. “С. Ја. се потпуно повукао у совјетску Русију; не види ништа друго, а у њој види само оно што жели.” писала је Марина 16. октобра 1932. чешкој списатељици Ани Тесковој, пријатељици блиској на даљину, са којом се дописивала 17 година. Од 1922. до 1939. ни са ким није дописивала толико дуго као са Тесковом.
Марина, по свој прилици није знала да је њен муж Сергеј Ефрон – вероватно под утицајем свог ратног друга (и Марининог Арлекина) Родзевича – постао сарадник Спољног одељења ГПУ у Паризу, а касније, од 1934. и НКВД. Када је повремено одлазио на неколико дана, никада јој није говорио куда иде, нити зашто. А и када га је питала, он је једноставно одговорио да путује пословно.
Лоскаја цитира противречна сведочанства саговорника који тврде да су се Марина и Сергеј при крају париског живота живели практично раздвојени, да је Сергеј Јаковљевич Ефрон живео са неком дамом, али да је, наравно, обожавао Марину, па је, на пример, одмор на Атлантику проводио с њом и децом…
Аријадна у Москви
Ћерка Аријадна је делила опредељење свог оца. Док је студирала у Школи цртања Лувр, у Савезу за повратак у домовину је организовала омладинску организацију, помагала у дизајнирању штампаних публикација, радила у уредништву часописа организације Наш савез, и на основу текстова из совјетске штампе у француским листовима објавила неколико текстова о животу у СССР-у.
Кад је пронашла посао стоматолошке асистенткиње и почела да живи париским животом, Марина Цветајева се томе противила – или посао, или ја. Због сукоба с мајком Аријадна је чак покушала и самоубиство, отворивши вентил за гас. Спасао ју је отац рекавши како у тој породици стално неко мисли на самоубиство. Њега је пратила сенка самоубиства мајке и брата. А ако је веровати мемоарима њене сестре Анастазије, Марина је у младости покушавала да изврши самоубиство: једном 1908. током гостовања Саре Бернар у Москви, али јој је револвер отказао; а други пут 1910. због неузвраћене љубави према песнику Владимиру Нилендеру, коме је посветила стихове у свом “Вечерњем албуму”.
Након свађе с мајком Аријадна је у фебруару 1935. напустила породични стан у Кламару, предграђу Париза, и након годину дана проведених код разних познаника, у радосном расположењу 16. марта 1937. с париске железничке станице Гар ди Нор отишла у Москву.
Пред полазак, на сред улице пријатељи су одсекли парче њене косе за успомену.
Марина је сву своју мајчинску амбицију усмерила на Мура, кога је, по сећањима савременика, претерано обожавала и у њему подстакла егоисту. Када би неко на плажи рекао да се склони јер заклања сунце, наводно би одбрусила да сунце не може заклонити сунце.
Ликвидација резидента издајника
Када је 4. септембра 1937. изрешетано тело совјетског “резидента издајника” Игњатија Порецког (познатог као Лудвиг, и као Рајс), пронађено у близини Лозане, Сергеј Ефрон је постао сумњиво лице. Суд у Женеви је затражио помоћ од француске полиције, а ова је извршила претрес седишта Савеза за повратак у домовину и открила да је најмање двадесет људи било умешано у убиство одбеглог агента.
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (други дио)
Полиција се међутим, посебно се фокусирала на улогу Сергеја Ефрона и Николаја Андрејевича Клепињина, који је као припадник белих преко Галипоља и Београда дошао у Париз и ту учествовао у раду Савеза за повратак у домовину. Непосредни атентатор је наводно био Ролан Франсоа Росиј, познат као Абијат и Љотчик, совјетски обавештајни официр француско италијанског порекла. Он је званично био конобар у ресторану хотела “Ермитаж” у Монте Карлу, а после и у другим ексклузивним местима, све до њујоршке Валдорф Асторије.
Према широко распрострањеној верзији догађаја, Сергеј Ефрон је био умешан и у отмицу генерала Јевгенија Карловича Милера, председника Руског свевојног савеза (РОВС) који је тридесетих година 20. века, настојао да успостави контакт са нацистичким режимом, као савезником борби против бољшевизма. НКВД је 22. септембра 1937. године у Паризу, намамио Милера да дође на састанак са генералом Николајем Скоблином, који је до тада већ неколико година радио за совјетску обавештајну службу под шифрованим именом “Фармер”. На најављеном састанку са немачким војним аташеом Штроманом и његовим помоћником Вернером Милера су, уместо њих, сачекали совјетски агенти Георгиј Косенко и Венијамин Гражул. Генерал је успаван хлороформом, стављен у дрвени сандук и превезен камионом совјетске амбасаде у Авр. Одатле је запечаћен у сандуку са дипломатским печатом и превезен на пароброд “Марија Уљанова”, који је пловио за СССР. У Москви, у затвору НКВД-а на Лубјанки, под именом Пјотр Васиљевич Иванов, Милер је испитиван две године и погубљен 11. маја 1939. године.
Кад је у Француској покренута истрага, Сергеј Ефрон је 10. октобра 1937. из француске луке Авр отпловио за Лењинград бродом “Андреј Жданов”, названом по оном Андреју Александровичу Жданову совјетском партијском руководиоцу по коме је за идеолошки догматизам у култури скован термин ждановшчина.
Марина, која са сином Муром остала у Паризу, је испитивана у париској префектури 22. октобра и 27. новембра 1937. На питање где јој је муж, одговарала да је он 11-12. октобра 1937. отишао у Шпанију. Тврдила је да се она у његов посао не меша, те да не зна где је, али да је он човек слаб, крхког здравља и да не може бити агент… На крају дугог испитивања истражитељ криминалистичке полиције изговорио фразу коју је запамтила: “Активност вашег мужа је била запањујућа.” – “Л’ацтивитé девотремари éтаитфондроyанте.”
Марина сама међу својима у туђини
Емигранти су били сумњичави према онима који су, из патриотских разлога, показивали симпатије према Совјетском савезу или најављивали да ће се тамо вратити. О томе сведочи и “тужни Перо” руске шансоне Александар Вертински који се из емиграције вратио у СССР у току Отаџбинског рата. Када су емигранске новине објавиле да је њен муж НКВД-овац, чекиста, Марина је, како пише Нина Берберова, била потпуно сама. Након Сергејевог бекства, већ крајем 1937. она је поднела документа потребна за излазак из Француске. Међутим, необично дуго је чекала совјетску визу.
Поетеса Ирина Одојевцева у књизи “На обалама Сене” описује како се Марина Цветајева пред повратак у СССР опраштала од ње и њеног мужа, књижевника Георгија Иванова, кога није могла да поднесе сматрајући га петербуршким снобом.
Георгиј Иванов јој брзо прилази и љуби јој руку коју му она пружа после кратког оклевања.
“Марина Ивановна! Како ми је драго! Плашио сам се да нећу моћи да се опростим од вас пре него што одете.”
“Драго?” упитала је хладно. “Нисам то очекивала.”
“Страшно ми је драго!” потврдио је ватрено. “На крају крајева, мало је вероватно да ћемо се ускоро поново видети.”
“Никада се више нећемо видети. Никад”, одбрусила је хладно.
А Одојевцеву пита мало топлијим гласом: “А реците, да ли је и вама драго?”
“Страшно драго!”, каже Одојевцева, искрено. Марина слеже раменима. “ Готово сам спремна да поверујем. А сада ме већина мојих бивших познаника не препознаје на улици; не клањају ми се, окрећу се од мене.”
“Нисмо је ценили, нисмо је волели, нисмо је спречили да се врати у Москву. Не само да је нисмо задржали, већ смо је гурнули да учини овај катастрофални корак. Марина Цветајева је наш заједнички грех, наша заједничка кривица, неотплатив дуг”, пише Одојевцева.
У својим Размишљањима, Зинаида Шаховскаја цитира речи које је Марина Цветајева уз уздах изговорила кад су се последњи пут среле: “Немам где да идем – а емиграција ме тера.”
“Била је у праву, пише Шаховскаја, емиграција је заиста стиснула њу, којој је љубав била потребна као ваздух, својом потпуном равнодушношћу и хладноћом према њој.”
Марина Цветајева и њен син су се у француској луци Авр 12. јуна 1939. укрцали на брод “Марија Уљанова” који је посебном линијом превозио групу избеглица из Шпаније, децу и одрасле, као и групу Руса који су бежали из страних земаља.
Постојао је још један разлог да отпутује у СССР. Рат се приближавао. Између 15. марта и 11. маја 1939. пише стихове о плачу гнева и љубави, о Чешкој у сузама, Шапанији у крви, уз опет провејавајући суицидни закључак да је време да се врати Творцу билет. Полазећи на пут у Русију, она која је 1917. записала да ће за мужем, ако остане жив, ићи као куче, пред полазак каже: “Вот, пошла как собака…”
У Лењинграду, након 17 година
Брод је стигао у Лењинград 18. јуна. Након седамнаест година Марина Цветајева се вратила у домовину за коју је раније мислила да се неће вратити. У једној песми каже да ни на карти , ни у пространству нема такве земље какву је у писмима из Москве описивала њена ћерка Аријадна и питала се да ли је могуће вратити се у срушени дом.
У Лењингаду се, како пише филолошкиња Ирма Кудрова у књизи “Погибија Марине Цветајеве”, нашла у за њу надреалном свету. Марину и Мура дочекала је Ана Јаковљевна Трупчинскаја, старија сестра њеног мужа. Она је оклевала да их одведе у своју кућу, јер би њу и њену ћерку студенткињу у “Великој кући”, седишту НКВД-а на Литејном проспекту, интензивно испитивали о свима који су посетили њихов стан.
Њих троје су шетали светлим јунским улицама Лењинграда. Зидови многих зграда били су украшени огромним плакатима који су пропагирали рад као идеал социјалистичког друштва: крупан младић у радничком комбинезону и бујна девојка у црвеној марами, сноп зрелог класја жита. Скупови и прославе у част освајача свемира, пилота, поларних истраживача, падобранаца су се смењивали са осудама и псовкама упућеним њеним сународницима који су означени као издајници свега што је свето, као бандити који су изгубили последње остатке савести.
Док су се сутрадан возом приближавали Москви размишљала је кога ће прво видети на перону?
Свог мужа, ћерку, сестру? Можда чак и Пастернака?
На перону их је дочекала само Аријадна у пратњи човека средњег раста, благо пуначког, благо глувог, са шармантним осмехом белих зуба. Представљен је као Самуил Гуревич, Аријаднин пријатељ и колега. Она ће касније рећи да јој је то момак, а он је, иначе, радио за НКВД.
У кући бр. 4/33 у насељу “Нови Бит” у Болшеву, (сада је то улица Марине Цветајеве, бр. 15), која је припадала НКВД-у, а не Књижевном фонду, како је Аља лагала у писмима мајци, чекао је њен болесни муж Сергеј Јаковљевич Ефрон. Прву годину свог совјетског живота под именом Андрејев, он је провео у санаторијумима НКВД. У Одеси се купао у мору, у Кисловодску у минералним купкама и пио лековиту минералну воду нарзан.
У дачи намењеној за смештај агената под специјалним третманом заједнички су живеле две породице у одвојеним собама са заједничком трпезаријом: поред Марине, Сергеја, Мура и Аријадне Ефрон, ту су живели и Ефронов колега из париског Савеза за повратак у домовину Николај Андрејевич Клепињини, његова супруга Нина Николајевна и њихов син Дмитриј, који су знатно пре Марине стигли у Москву.
У свом дневнику, Цветајева ће се овако сећати тих дана: “… Непријатно… Постепено боли срце… Живим без папира, никоме се не показујем… Призвук под-тона је застрашујући… С.-ова болест. Страх од краха његовог срца… Руке су ми пуне посла… Подрум: 100 пута дневно. Када да пишем? Луда врућина коју не примећујем: потоци зноја и суза теку у судоперу. Немам никога за кога да се држим…”
А сестра Асја? Где је она? – Асја је ухапшена. Још 1937. године, месец и по дана пре доласка Сергеја Јаковљевича у Москву.
Али зашто? – Нико не зна.
Како то да нико не зна? А Андрјуша, син? – И он је ухапшен. Био је у посети мајци када су дошли по њу.
А Серјожа није сазнао шта се дешава? – Покушао је, али није могао. Надао се и да ће помоћи Дмитриј Петрович Свјатополк-Мирски дугогодишњи пријатељ Марине Цветајеве и Сергија Ефрона, критичар и филолог познат у круговима руске емиграције, популарни професор на Кингс колеџу у Лондону који се вратио се у Русију још 1933.
Али, ништа од тога није било… И Мирски је ухапшен 1937.
Дуги опроштај, сувишне сузе…
Два и по месеца по доласку Марине Цветајеве у Москву, 27. августа 1939. ухапшена је Маринина ћерка Аријадна Сергејевна Ефрон. Цветајева је записала у свом дневнику:
“Одмотавам рану, живо месо. У ноћи 27. Аљин одлазак. Аља је весела, храбро се држи. Шали се… Одлази без опроштаја!
‘Аља, без опроштаја од било кога?!’
Она, у сузама, маше преко рамена!
Командант (старац, љубазно): ‘Боље тако. Дуги опроштај, сувишне сузе…’”
У септембру 1939. године, НКВД је ухапсио Сергеја Ефрона, а у новембру Николаја Клепињина, његову супругу Антонину (Нину) Николајевну и њеног најстаријег сина из првог брака Алексеја Сесемана. Замах тужиоца је временски, просторно и геостратешки био грандиозно свеобухватно парадоксалан.
Николај Клепињин је оптужен за везе са обавештајним службама Француске, Белгије, Немачке, Сједињених Држава и Велике Британије; његова жена Нина Николајевна Клепињина за везе са Гестапоом… А сви су оптужени да су били повезани са писцем Романом Гулом (такође оптуженим да је радио за Гестапо); а провидним нитима и са Георгијем Леонтијевичем Пјатаковим који је после јавног суђења у Сали са стубовима Дома синдиката као припадник “Паралелног антисовјетског троцкистичког центра” стрељан 1937. године.
Сергије Ефрон је оптуживан да је као бивши белогардејац инфилтриран у државну безбедност СССР био француски шпијун, али да је био у вези са Абрамом Слуцким (умро у присуству власти 1938.) и Сергејом Шпигелгласом (ухапшен 1938. године), који је радио под генералним комесаром државне безбедности Хенрихом Григоријевичем Јагодом (погубљен 1938. године).
Писмо Берији
Након хапшења Аријадне и Сергеја Ефрона Марина Цветајева 23. децембра 1939. пише писмо шефу НКВД Лаврентију Берији:
“… Одмах после хапшење моје ћерке 27. августа 1939. године, тачно две године након његовог одласка у Совјетски Савез, 10. октобра ухапшен је и мој муж, потпуно болестан и мучен њеном несрећом. Не знам за шта је мој муж оптужен, али знам да није способан ни за какву издају, дволичност или превару. Познајем га – 1911–1939 – скоро 30 година, али оно што знам о њему, знала сам од његовог првог дана: да је он човек највеће чистоте, самопожртвовања и одговорности. Пријатељи и непријатељи ће рећи исто…
Закључујем молбом за правду. Овај човек је служио својој домовини и идеји комунизма душом и телом, речју и делом. Тешко је болестан; не знам колико му је живота остало посебно после такве трауме. Било би страшно да умре, а да не буде ослобођен.”
Што кажу Руси, шуму секу, иверје лети, ту не помаже писмо песникиње?
Извор: Време
