Пише: Редакција
Осми самит ЕУ-Западни Балкан, одржан у Тивту 5. јуна уз присуство crème de la crème европске политике у многим је аспектима значајнији од неколико претходних самита. Прије свега, након четири године одржавање самита враћено је на Балкан што, на симболичком плану, није без важности.
Даље, неколико претходних самита, одржаних у Бриселу, били су претежно чиновнички, па и бирократски, и нису понудили никакав суштински нови квалитет у односима ЕУ и западнобалканског региона. Но у Тивту су Макрон и Мерц, уз сагласност и подршку већине осталих учесника, понудили нову стратегију убрзаног приступа земаља региона Унији. Шпански премијер Санчез отишао је корак даље и на маргинама сусрета изјавио да је „ЕУ непотпуна без земаља Западног Балкана“, гарантујући подршку своје земље државама кандидатима.
Не треба олако одбацити могућност да је управо Тиват био домаћин једној освјеженој Европи која се, након неколико година кризе и турбуленција узрокованих унутрашњим проблемима, али и притисцима Москве и Вашингтона, поново консолидује и враћа својим изворним идејама.
С аспекта Црне Горе, њено домаћинство представља не само признање за до сада начињене кораке на путу ка пуноправном чланству у Унији већ и, у погледу унутрашњих политичких односа, побједу политике коју персонификују премијер Спајић и предсједник скупштине Мандић. Премда је формални домаћин самита био предсједник Милатовић, похвале и честитке за организацију скупа ваља упутити на адресу премијера Спајића којем додатно служи на част што је огроман посао обавио из сјене, не покушавајући да медијским експонирањем и самохвалисањем прикупи политикантске поене.
Предсједник скупштине Мандић, с друге стране, својим је наступима у посљедње вријеме потврдио да се профилисао као аутентични политички лидер који успијева да своју позицију традиционалисте и конзервативног лидера српског политичког корпуса у Црној Гори усклади са државном политиком. Мандић је своју аутентичност и свој политички кредибилитет додатно оснажио тиме што се није повиновао очекивањима Александра Вучића да у њему има фактор дестабилизације и константног уцјењивачког притиска на Црну Гору.
Но, да самит не протекне искључиво у свечарској атмосфери, потрудили су се сусједи из Београда и Загреба, Александар Вучић и Андреј Пленковић. Први је то учинио својим настојањем да „украде шоу“ и преузме улогу примадоне, па је у ту сврху ангажовао своју безбједносно-медијску машинерију за оперетске најаве могућег атентата на њега, а уједно је покушао организовати убацивање већег броја безбједносно интересантних лица у Црну Гору, са нејасном улогом.
Тиват је, међутим, захваљујући ефикасној сарадњи полицијских и безбједносних служби Црне Горе и других земаља учесница, прије три дана био најбезбједнија тачка на читавом континенту и у том граду Вучићу, као ни било којем другом учеснику самита, није пријетила апсолутно никаква опасност.
Хрватски премијер Пленковић показао се као веома неувиђаван и непристојан гост, јер је самит искористио да Црној Гори подмукло испостави ултиматум у виду осам захтјева, у распону од уступања школског брода Јадран Хрватској па до рјешавања границе на Превлаци. Таквим захтјевима у Тивту није било ни мјесто ни вријеме, па се оправдано поставља питање о разлозима Пленковићеве нетактичности, односно питање за чији рачун он настоји да Хрватску учини кочничарем нове европске политике према Западном Балкану.
Но и Вучићева и Пленковићева неувиђавност и нетактичност, обојена патронизирајућим ставом према Црној Гори, ипак остаје у сјени чињенице да је Тиватски самит, након много година, промијенио европску парадигму о Западном Балкану који се више не доживљава као жариште којим треба управљати, већ као простор са новим политичким перспективама.
