Пише: Редакција
Подгоричке Вијести преносе изјаву Јевта Ераковића, потпредсједника и посланика ДПС, у којој он тврди да су Андрија Мандић и посланици НСД, зарад задржавања функција и фотеља, гласали за закон у ком се јасно констатује да је 1918. године Александар Карађорђевић извршио насилну анексију Црне Горе. Наизглед, вјешт маневар дифамације српске политике у Црној Гори и њеног свођења на каријеризам и опортунизам. Проблем је, међутим, што Ераковић – лаже и манипулише.
Наиме, Закон о статусу потомака династије Петровић-Његош изгласан је још 2011. године, када је црногорским парламентом предсједавао Ранко Кривокапић. У првом члану тог закона налази се злосрећно одабрана синтагма „насилна анексија“, која не уважава слојевитост тог трауматичног историјског догађаја који је подијелио Црногорце на оне којима је тај чин био насилан и на оне за које је анексија била добровољна.
Прије неколико дана црногорска скупштина гласала је за усвајање Приједлога закона о измјенама и допунама закона о статусу потомака династије Петровић-Његош. Предлагач тог приједлога ни у једном члану нити параграфу није се бавио квалификацијом историјских чињеница, већ се приједлог скоро искључиво бави питањем финансијског управљања враћеном имовином и додатно утврђује права и обавезе потомака династије Петровић-Његош у погледу располагања враћеном имовином, те додатно оснажује статус државе Црне Горе као јединог могућег купца те имовине, уколико дође до њене продаје.
Андрија Мандић и остали заступници из његове партије, дакле, нису гласали за „насилну анексију“, већ за функционалну и потребну допуну давно изгласаног закона. Алтернатива томе било је ускраћивање гласа предложеној измјени и допуни закона, на штету државе Црне Горе а то би, сложићемо се, била превелика цијена за тјерање ината због једне злосрећне синтагме у закону изгласаном прије читавих деценију и по.
Ераковићева изјава освјетљава два битна момента. Прво, да он као парламентарни депутат, није упознат са садржајем предметног приједлога о ком се гласало, чиме је демонстрирао срамотан немар према својим парламентарним обавезама и, друго, да његово потезање историјских дубиоза тамо гдје је ријеч о финансијском менаџменту и власничким односима свједочи о најдубљој природи ђукановићизма као политичког модела, познатог по дугогодишњем нимало домаћинском управљању Црном Гором као партијском прћијом.
А тај се модел своди на замајавање јавности историјским, идеолошким и пропагандним зађевицама, како би се јавности замаглио увид у транспарентно пословање државе. Управо зато Мандићев глас за предложене, и потребне, измјене и допуне једног старог и невјешто сроченог закона, представља чин високе политичке свијести и одговорности, односно чин политичара који је зарад тренутне и будуће добробити државе Црне Горе вољан прећи преко једне злосрећне синтагме из прошлости.
