Пише: Вук Бачановић
Након што је бивши амерички амбасадор у Босни и Херцеговини Мајкл Марфи јавно проговорио о односима са СДА и Бакира Изетбеговића описао не само као политичара који је у кључним тренуцима блокирао одређене процесе и доносио одлуке вођене уским страначким интересима, већ и нудио успостављање бошњачке државе „величине Словеније“ услиједиле су бурне реакције на бошњачкој политичкој сцени, али и оној која себе дефинише као грађанску опцију. Док су поједини Марфијеве тврдње дочекали као потврду дугогодишњих сумњи у политичко дјеловање СДА, други су их одбацили као непримјерено мијешање страног дипломате у унутрашње политичке односе Босне и Херцеговине. У расправу се укључио и актуелни потпредсједник Федерације БиХ из реда српског народа Игор Стојановић (СДП БиХ), који је критику усмјерио не само према СДА него и према Демократској фронти, оптужујући њене функционере да Бакира Изетбеговића бране чак ревносније од дијела саме СДА.
Стојановић је при томе изнио двије повезане тврдње. Прва је да се под плаштом одбране Босне и Херцеговине и наводне борбе за грађанску државу годинама прећуткују или релативизују политичке праксе које са грађанским идеалима немају много везе. Као илустрацију навео је случајеве из ратног и поратног периода, од односа према генералу Армије БиХ Јовану Дивјаку и командира Драгану Викићу до атентата на супругу Сефера Халиловића, тврдећи да је политичка јавност предуго затварала очи пред чињеницом „ко све сједи у СДА“ у смислу људи вољних да рационално разговарају о подјели БиХ. Друга Стојановићева тврдња односи се на оно што сматра лицемјерјем самопроглашених заговорника грађанске Босне и Херцеговине. По његовом мишљењу, тешко је увјерљиво заступати концепт грађанске државе, а истовремено политички дјеловати готово искључиво унутар једног етничког и политичког простора, без озбиљног покушаја да се допре до средина попут Бањалуке, Широког Бријега или Груда. У том смислу Стојановић доводи у питање саму вјеродостојност дијела грађанске политичке сцене.
Ипак, колико год његове примједбе према СДА или Демократској фронти биле политички разумљиве, оне отварају једно много важније питање од дневних страначких сукоба. Наиме, да ли је идеја грађанске Босне и Херцеговине уопште имала стварну историјску основу на којој је могла бити изграђена, а поготово 1992.? Јер прије него што се расправља о томе ко је издао грађанску државу, потребно је одговорити на питање да ли је таква држава уопште била остварива у друштву чији су народи током највећег дијела своје модерне историје Босну и Херцеговину доживљавали на битно различите начине.
Једини период у којем се озбиљно покушало превазићи те разлике био је период социјалистичке Југославије. Тај пројекат није био производ спонтаног историјског развоја, него резултат револуционарне политике југословенских комуниста који су, након Другог свјетског рата, настојали изградити нову политичку заједницу засновану на социјалној еманципацији, антифашизму и братству народа. Тај покушај био је, без икакве сумње, историјски прогресиван и донио је Босни и Херцеговини највећи степен унутрашње интеграције који је икада достигла. Међутим, управо када су се крајем осамдесетих година урушили идеолошки и геополитички темељи на којима је почивао, исти они бирократски слојеви који су деценијама управљали системом почели су напуштати његове основне принципе. Са распадом југословенског социјалистичког поретка нестајали су и услови који су омогућавали постојање заједничког босанскохерцеговачког политичког простора.
Из те перспективе, кључна противрјечност Алије Изетбеговића и његових младомуслиманских сљедбеника не налази се првенствено у каснијим ратним и поратним потезима, који су углавном били посљедица процеса који је већ био у току, него у одбацивању можда посљедње реалне могућности политичког компромиса са босанскохерцеговачким Србима. Останак Босне и Херцеговине у некој форми скраћене Југославије и то у понуђеном конфедералном облику могао је представљати модел очувања њеног територијалног интегритета без рата и без коначне инстанце распада заједничког друштва. Да ли би такво рјешење било дугорочно одрживо немогуће је са сигурношћу знати, али управо се у том историјском тренутку налази извор каснијих недосљедности бошњачке политике, а не у потезима који су услиједили након што је процес дисолуције већ постао готово неповратан, односно комплементаран са исказаном вољом босанскохерцеговачких народа како на Плебисциту српског народа у Босни и Херцеговини о останку у заједничкој југословенској држави, одржаном 9. и 10. новембра 1991. године у организацији СДС-а, тако и на Референдуму о независности Босне и Херцеговине, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. године у организацији тадашњих републичких власти предвођених СДА и ХДЗ-ом.
У том контексту, расправе о томе шта је од свега тога било формално легално, а шта није, имају ограничену аналитичку вриједност. Устави и правни пореци не постоје у историјском вакууму, него представљају покушај нормативног обликовања друштвене стварности. Када изгубе додир са том стварношћу, они престају бити дјелотворни политички оквири и постају мртво слово на папиру. Управо је то показала и судбина Устава СФРЈ, који је формално остао на снази и онда када су политичке и друштвене снаге које су га одржавале већ нестале. Зато је за разумијевање кризе југословенске федерације и Босне и Херцеговине важније питање шта су људи у датом тренутку, па макар против властитих реалних интереса, стварно жељели и какве су политичке циљеве слиједили него накнадно утврђивање чија је интерпретација правних норми била исправнија.
Вук Бачановић: Центар за дестабилизацију и порнографија „стабилности“
При томе је тешко избјећи још једну важну чињеницу која се у савременим расправама често прећуткује. Уколико прихватимо полазну претпоставку да грађанска Босна и Херцеговина представља пожељан политички циљ, било би крајње нереално очекивати да се она може изградити на политичким околностима под којима је организован референдум за независност 1992. године. Сам процес издвајања Босне и Херцеговине из Југославије није био резултат широког друштвеног консензуса, него политичког савеза СДА са хрватским националним странкама предвођеним ХДЗ-ом. Те странке су готово консензусно заговарале децентрализовано уређење Босне и Херцеговине, са снажним територијалним и политичким аутономијама, односно концепте који се у различитим облицима налазе у средишту хрватске политике у БиХ и данас. Због тога је тешко тврдити да је било ко могао бити „преварен“ њиховим намјерама након што је са њима ступио у политички савез. Истовремено, дио хрватске политичке сцене није крио ни своје позитивно позивање на поједине симболе и традиције повезане са насљеђем НДХ, што код огромног дијела српског становништва које је у Другом свјетском рату преживјело геноцид није могло изазвати ништа друго до дубоко неповјерење и панични страх. У исто вријеме, огромна већина босанскохерцеговачких Срба одбацивала је и референдум и саму идеју државности Босне и Херцеговине изван југословенског оквира, што је заправо представља континуитет политике босанскохерцеговачких Срба у 19. и 20. вијеку.
У таквим околностима говорити о постојању јединствене грађанске воље грађана Босне и Херцеговине значило би занемарити елементарне политичке чињенице. Већ у тренутку одржавања референдума постојале су најмање двије међусобно супротстављене представе о легитимном политичком поретку, док је хрватско политичко руководство истовремено развијало и властите концепције будућег устројења земље. Због тога би било погрешно пропагандне формуле које су почетком деведесетих користиле СДА и тадашње босанскохерцеговачко руководство аутоматски поистовјећивати са стварним политичким процесима који су, ето, требали и могли дати некакве резултате, али заправо нису. Таква пропагандна реторика имала је своју јасну функцију: да у међународној јавности представи Босну и Херцеговину као јединствену грађанску заједницу суочену са агресивним национализмима који долазе споља или са маргине политичког система. У контексту настојања за међународно признање државе таква стратегија Изетбеговићевог кружока је била разумљива, па чак и политички рационална. Међутим, разумљивост једне пропагандне стратегије не значи да она вјерно описује друштвену стварност, односно жељену друштвену стварност њеног наручиоца.
Напротив, стварност је показивала да се Босна и Херцеговина већ тада састојала од више политичких заједница са различитим погледима на властиту будућност. Управо због тога каснији рат, дејтонски уставни поредак и трајна фрагментација политичког живота нису представљали изненадну историјску девијацију од некакве претходно постојеће грађанске хармоније, него прије бруталну манифестацију дубоких подјела које су постојале и прије првих пуцњева, чега је круг око Алије Изетбеговића био у потпуности свјестан и из чега је настојао извући максимум за властиту политичку агенду, ма како се тај максимум чинио и јесте био биједан. Проблем није био у томе што је грађанска Босна и Херцеговина касније издата, него у томе што је њена друштвена претпоставка била много слабија него што је то сугерисала ситуационистичка политичка реторика тог времена.
Из истог разлога прилично је проблематично и Стојановићево позивање на случај Јована Дивјака као доказ наводне недосљедности Изетбеговићеве политике. Таква критика полази од претпоставке да је постојала реална могућност да Дивјак буде препознат као релевантан представник босанскохерцеговачких Срба унутар политичког пројекта независне Босне и Херцеговине. Међутим, управо је то претпоставка коју историјске чињенице најмање потврђују.
Вук Бачановић: Срећан Дан независности и угодан боравак „неђе друго“
Ако је већ ултимативно доказано и Изетбеговићу знано да је независност Босне и Херцеговине пројектована без сагласности огромне већине босанскохерцеговачких Срба, онда је сасвим разумљиво зашто ни политички пројекат који је из те независности произашао није уживао њихову подршку. То није ствар моралне оцјене, поготово не моралне оцјене СДС-овог ратног режима у ратној Републици Српској, него елементарна посљедица политичких и историјских околности распада Југославије. Срби у Босни и Херцеговини почетком деведесетих нису доживљавали независност Босне и Херцеговине као остварење својих политичких циљева, него – са добрим разлозима базираним на историјским траумама из Другог свјетског рата – управо супротно. Због тога није изненађујуће што је учешће Срба у Армији Републике Босне и Херцеговине остало статистички маргинално и што личности попут Јована Дивјака никада нису стекле значајнији политички ауторитет међу српским становништвом.
Изетбеговић Јована Дивјака никада није могао истински политички цијенити управо зато што је од самог почетка знао шта Дивјак јесте, а шта није. Он није био представник Срба, није имао српску политичку базу, није могао довести Србе у пројекат независне БиХ и није мијењао основну чињеницу да је огромна већина босанскохерцеговачких Срба, из разумљивих историјских и политичких разлога, одбацивала државност БиХ изван југословенског оквира. Зато је Дивјак у Изетбеговићевој политици могао бити само употребљив симбол, али никада озбиљан политички фактор.
У том смислу, накнадно позивање на Дивјака и њему сличне људе као доказ некакве пропуштене грађанске шансе потпуно промашује ствар. Изетбеговић није био наивни градитељ мултиетничке државе који је одједном одлучио да не схвати потенцијал једног српског генерала у Армији БиХ који је сам за себе, послије рата изјавио да је био икебана, јер му је била јасна природа властитог чина. Напротив, био је врло свјестан да је ријеч о провидној симболичкој фигури, корисној за спољну легитимацију пројекта, али политички безначајној у односу на стварно расположење српског народа. Зато се на ту игру више и не треба враћати као на трагедију неразумјевања или „издаје“, него као на оно што је од почетка била: пропагандну конструкцију без стварне друштвене основе.
Вук Бачановић: Дукљанска реанимација научно сахрањеног памфлета
Међутим, из свега реченог не слиједи закључак да је Босна и Херцеговина немогућа, неприродна или беспотребна држава. Напротив. Управо зато што су сви покушаји њене подјеле или запосједања током посљедњих сто педесет година производили катастрофалне посљедице по њене народе, Босна и Херцеговина остаје историјска, политичка и економска нужност. Али она не може бити обновљена на пропагандним конструкцијама, политичким митовима и ретроактивним фантазијама о друштву које никада није постојало. Не може бити утемељена ни на колонијалном поретку успостављеном Дејтонским споразумом, у којем кључне политичке одлуке већ три деценије зависе од воље страних администратора, амбасада и различитих међународних протектора.
Ако је антифашизам био темељ на којем је у Другом свјетском рату утемељена модерна босанскохерцеговачка државност, онда би нови антиколонијализам морао постати темељ њеног поновног политичког осмишљавања у XXI вијеку. Не зато што су сви унутрашњи проблеми Босне и Херцеговине производ страног фактора, него зато што ниједно друштво не може изградити трајну политичку заједницу док суверенитет остаје подијељен између домаћих институција и центара моћи који не проистичу из воље њених грађана и народа.
То, наравно, не подразумијева повратак националним романтизмима деветнаестог вијека нити покушај да било који народ наметне властиту визију државе осталима. Напротив. Подразумијева прихватање стварности да Босна и Херцеговина постоји као заједнички политички простор више историјских заједница које морају пронаћи нови облик суживота заснован на равноправности, а не на међусобном прегласавању, патернализму или страној арбитражи. Управо је то била и суштинска порука ЗАВНОБиХ-а: не да у Босни и Херцеговини треба да нестану Срби, Хрвати и Муслимани/Бошњаци, него да она не припада искључиво ниједном од њих.
Зато је поготово за оне који претендују да су алтернатива постојећем поретку крајње вријеме да се одустане од сулудих и бесплодних расправа о томе ко је издао грађанску Босну и Херцеговину 1992. године – ону која тада није имала никакве перспективе да заживи – и да се почне размишљати о томе како изградити политичку заједницу која ће бити могућа 2032. или 2052. године. Таква Босна и Херцеговина неће настати из старих пропагандних формула, нити из колонијалног старатељства међународне заједнице. Она може настати само као резултат новог историјског договора њених народа који су уједно и њени грађани, заснованог на слободи, равноправности, суверенитету и повезивању са другим балканским народима. Као што је антифашистичка Босна и Херцеговина била одговор на кризу свога времена, тако и будућа Босна и Херцеговина, уколико жели опстати, мора постати антиколонијални, односно истински авангардан одговор на кризу времена у којем живимо.
