Пише: Мр Стеван Гајевић
„Мало шта друго није потребно да би држава достигла највиши степен раскоши… осим мира, лаких пореза и подношљивог спровођења правде.“ Адам Смит
Данашњи човјек у односу на све претходне епохе живи у времену неограничених могућности. Никада није било више технологије, више робе, доступности те робе, више избора и више богатства. Једним додиром екрана може наручити производ са другог краја свијета, комуницирати са континентима удаљеним хиљадама километара и управљати пословима без изласка из куће. Ипак, упркос свему, савремени човјек дјелује несигурније, усамљеније и зависније него многе генерације прије њега. Парадокс нашег времена није сиромаштво већ питање: како друштва постају богатија, а људи често дјелују све мање задовољни? Два и по вијека раније један шкотски филозоф покушавао је да одговори управо на слично питање. Звао се Адам Смит.
Већина људи па и напреднијих познавалаца економије данас зна само једног Смита – аутора „Богатства народа“, човјека „невидљиве руке тржишта“, наводног оца безграничног капитализма. Али тај Смит је само половина приче. Прије економисте постојао је филозоф. Прије тржишта постојао је човјек. Прије Богатства народа, постојала је моралност.
Смит није вјеровао да је човјек само биће интереса, или биће које доноси рационалне одлуке, па да је то тачно гдје би сваком од нас био крај. Сматрао је да људи посједују унутрашњи осјећај мјере и одговорности – неку врсту тихог судије у нама самима. Друштво није могло опстати само на новцу и размјени добара. Морало је почивати и на повјерењу, поштењу у пословању и осјећају за заједничко добро.
Можда се управо ту налази проблем нашег времена. Сачували смо Смита економисту, а изгубили Смита филозофа. Задржали смо тржиште, али смо заборавили човјека.
Смитов либерализам, како га тумаче сада или како замишљају да га тумаче бивши марксисти, није био позив на безграничну похлепу нити одбрана привилегованих богаташа. Његова идеја била је једноставнија и много људскија: друштво напредује када човјек има слободу да ради, ствара, ризикује и гради. Богатство државе не настаје у министарствима нити у администрацији. Оно настаје у радњи занатлије, у малој породичној фирми, у радионици мајстора и у храбрости човјека који улаже сопствени труд.
Смит је вјеровао да држава треба да буде довољно снажна да штити закон, правду и сигурност, али довољно скромна да не угуши друштво које одржава. Мање препрека раду, више простора за стварање. Мање администрације, више предузетништва. Мање зависности од државе, више повјерења у способности појединца.
Адам Смит није био мислилац политичких крајности, нити заговорник друштва без државе. Напротив, разумио је да свака уређена заједница мора имати институције, правни поредак и механизме који омогућавају стабилност друштва. Разумио је и да држава не може постојати без пореза па и без репресије, нити да заједница може функционисати без одређене расподјеле заједничког терета. Међутим, Смит је постављао једно много дубље питање: гдје престаје легитимна потреба државе, а почиње опасност да она ослаби властите темеље?
Није био против пореза, али није вјеровао да се просперитет може опорезовати до благостања. У тој једноставној мисли налази се можда једна од најважнијих економских и друштвених опомена модерног времена. Јер порез није само фискална категорија или обрачун између државе и грађанина. Порез је и порука коју друштво шаље човјеку о његовом раду, труду и иницијативи.
Ако човјек осјећа да му друштво оставља простор да од сопственог рада нешто створи, развије и сачува, тада расте и његова спремност да ризикује, улаже и преузима одговорност. Тамо гдје постоји увјерење да труд има смисла, настају предузетништво, иновација и развој. Међутим, када држава почне да посматра сваки нови успјех првенствено као нову основицу за захватање па и за гушење, тада се мијења се психологија друштва, које ризикује да ослаби управо оно из чега црпи своју снагу – вољу човјека да ради и ствара.
А воља за стварањем је осјетљива категорија. Она се не може прописати уредбом, не може се произвести законом нити повећати административном одлуком. Човјек ствара када вјерује да његов труд има сврху, да његова иницијатива није унапријед кажњена и да резултат рада није нешто што му привремено припада, већ нешто што представља продужетак његове слободе и одговорности.
У контексту економије, можемо рећи да оваква воља има директно пропорционални однос са стабилности поретка који креира правила.
Стеван Гајевић: Између готовине и алгоритма – куда иде новац?
Савремена друштва, као наше на примјер, често упадају у једну тиху заблуду, намеће се вјеровање да ће ауторитарнија држава која контролише велики број различитих аспеката друштва може бити ефикасна и да ће енергија стварања остати непромијењена Као да се претпоставља да је људска иницијатива неисцрпан ресурс. Међутим, историја показује нешто друго. Људи не престају радити онда када остану без снаге; много чешће престају онда када изгубе осјећај смисла или пак када им систем тај смисао укине.
Можда се зато успјешност једне државе не мјери искључиво висином њених прихода, већ и нечим много тежим за израчунати – степеном повјерења које човјек има да његов рад припада њему и да његов труд није само обавеза према држави, него и пут ка личном достојанству. Наиме, друштва постају богата онда када људи имају разлог да стварају, а не онда када имају разлог да одустану.
Данашња друштва често дјелују као да вјерују да сваки проблем има административно рјешење. Нова уредба, нови правилник, нови порез, нова контрола. Као да се заборавља једноставна истина: држава не производи богатство; она га распоређује. Прије расподјеле неко мора створити нову вриједност.
Међутим, било би погрешно вјеровати да би Адам Смит без резерве славио данашњи глобални економски поредак. Глобализам, сада вјероватно на крају једне историјске путање, одавно је престао бити идеја милиона слободних појединаца који стварају богатство сопственим радом и ризиком. Умјесто свијета малих предузетника и стваралаца, настајао је систем концентрације моћи, алгоритама и наднационалних економских структура. Као одговор на такав поредак, историја као да затвара пуни круг – иза дигиталне апстракције и глобалних модела поново се враћа класични капитализам, са свим својим врлинама и свим својим манама.
Можда Адам Смит никада не би мјерио богатство државе величином буџета а још мање БДП-а нити растом пореских прихода. Можда би га мјерио једноставније – бројем људи који могу достојанствено живјети од свог рада, стварати без страха и вјеровати да њихов труд има смисла.
Јер богата држава није збир институција. Богата држава је збир слободних, вриједних и задовољних људи.
И можда највећа иронија нашег времена није што живимо у свијету који се стално позива на Адама Смита. Већа иронија је што све мање личимо на друштво које је замишљао.
Извор: Дан
