Пише: Стеван Гајевић
„Argentum et aurum non pereunt, sed tempora mutant.“ (Сребро и злато не нестају, већ се времена мијењају)
Година 2025. остаће упамћена као преломна тачка на тржишту племенитих метала, нарочито сребра. Метал који је вјековима имао двоструку улогу – монетарну и индустријску – поново је доспио у средиште глобалне финансијске пажње. Његова цијена је лани порасла за више од 150 одсто, док су почетком 2026. забиљежени нови историјски максимуми. Овакво кретање није резултат краткорочне спекулације, већ дубоких структурних промјена у свјетској економији, геополитици и монетарним односима.
У средишту ове трансформације налази се слабљење повјерења у амерички долар као глобалну резервну валуту. Деценије монетарне експанзије, растући јавни дуг Сједињених Америчких Држава и све израженији фискални дисбаланси довели су до постепеног „бијега вриједности“ из долара у реалне активе. Политика квантитативног попуштања, ниских каматних стопа и монетарног финансирања буџетског дефицита еродирала је дугорочну стабилност долара, што је код инвеститора створило потребу за тражењем сигурнијих и опипљивијих облика очувања капитала. Док је злато традиционално прва станица капитала у временима неизвјесности, у посљедње двије године све снажније се позиционира управо сребро, нудећи инвеститорима комбинацију заштите вриједности и потенцијала снажног раста.
У том контексту, све чешће се у стручној јавности отвара питање намјерног толерисања слабљења долара као инструмента за лакше сервисирање рекордно високог јавног дуга САД. Слабији долар реално умањује терет постојећих обавеза, подстиче извоз и олакшава фискалну прилагодбу, што ову политику чини привлачном у условима растућих буџетских дефицита. Индикативно је да је и Доналд Трамп, коментаришући пад вриједности долара током свог мандата, изјавио да „радимо добар посао“, алудирајући на повољне ефекте слабијег курса по америчку економију и трговински биланс. Такве поруке додатно учвршћују перцепцију да се курс долара све мање посматра као симбол монетарне стабилности, а све више као инструмент економске и геополитичке стратегије, што дугорочно подстиче бијег капитала у реалне активе попут злата и сребра.
Овај процес додатно је убрзан заоштравањем америчко-кинеских односа. Трговински рат, технолошке санкције, ограничења извоза напредних чипова и стратешких сировина, као и растућа геополитичка поларизација, створили су глобално окружење повишене неизвјесности. Кина је, као одговор на притиске Запада, почела да користи инструменте индустријске и извозне политике, међу којима се посебно издваја рестрикција извоза одређених метала и стратешких компоненти. Иако сребро формално није било предмет потпуне забране извоза, кинеска политика снажне домаће индустријске акумулације, контроле ресурса и изградње технолошке аутономије додатно је затегла глобалне ланце снабдијевања. Тиме је појачан притисак на западне индустрије, које су све зависније од стабилног дотока овог метала.
Паралелно с тим, свијет се налази усред енергетске и технолошке транзиције. Производња соларних панела, електричних возила, батеријских система, микропроцесора и комуникационе инфраструктуре незамислива је без сребра. Као најбољи проводник електрицитета и топлоте, сребро је постало незамјењива компонента дигиталне цивилизације. Управо због тога индустријска потражња за сребром данас чини више од половине укупне глобалне тражње, што представља радикалну промјену у односу на историјске обрасце, у којима је доминирала инвестициона и монетарна потрошња.
Са друге стране, понуда сребра показује изузетну крутост. Већина свјетске производње сребра долази као споредни производ експлоатације бакра, цинка и олова, што значи да се производња не може брзо повећати чак ни у условима снажног раста цијена. Отварање нових рудника захтијева деценију или више припреме, огромна капитална улагања и комплексне регулаторне процедуре, уз значајне еколошке и социјалне изазове. Резултат је хронични структурни дефицит на тржишту сребра, који се у посљедњих пет година мјери стотинама милиона унци, стварајући трајни притисак на раст цијене.
Управо тај дисбаланс између растуће потражње и ригидне понуде представља темељ новог цјеновног циклуса. Током 2025. тржиште сребра више пута је улазило у стање тзв. backwardation– ситуацију у којој је цијена тренутне испоруке виша од цијене будућих уговора – што је јасан сигнал физичког недостатка метала. Инвеститори су то препознали као знак дубоке тржишне неравнотеже, што је додатно убрзало прилив капитала у физичко сребро, ЕТФ фондове и терминске уговоре, стварајући снажан спирални ефекат раста цијена.
Посебну улогу у овом процесу има однос између злата и сребра, познат као Голд–Силвер Ратио. Током историје овај однос се кретао око 1:15, док је почетком 2020-их премашивао чак 1:90. У 2025. и почетком 2026. дошло је до снажне компресије овог односа, који се приближио нивоу 1:50, што значи да је сребро знатно брже расло од злата. Ова конвергенција потврђује тезу о дугорочној релативној потцијењености сребра и његовом изузетном инвестиционом потенцијалу, посебно у поређењу са другим класама активе.
Овај тренд додатно појачава геополитичка димензија. Ескалација сукоба на Блиском истоку, рат у Украјини, тензије око Тајвана и фрагментација глобалних трговинских токова стварају амбијент у којем капитал тражи сигурна, али и перспективна уточишта. Док злато симболизује стабилност и очување вриједности, сребро нуди и развојну компоненту, јер његова цијена расте паралелно са технолошким напретком и енергетском трансформацијом, чиме постаје мост између финансијског и реалног сектора.
Забринутост због дугорочне стабилности долара додатно храни интересовање за сребро. Све већи број земаља настоји да смањи зависност од америчке валуте, диверзификујући девизне резерве и јачајући трговину у националним валутама. У том процесу, племенити метали поново добијају улогу монетарног ослонца. Сребро, захваљујући својој нижој јединичној цијени у односу на злато, постаје доступно широком кругу инвеститора, од институционалних фондова до малих штедиша, што му даје снажну демократску димензију и шири базу потражње.
У таквом контексту, раст цијене сребра током 2025–2026. није аномалија, већ логична посљедица дубоких структурних промјена. Сребро више није само „јефтиније злато“, већ кључни ресурс технолошке економије и финансијски индикатор глобалних поремећаја. Његов успон симболизује прелазак из ере монетарне стабилности у епоху системске неизвјесности, у којој реалне вриједности поново добијају централно мјесто.
Ако је крај 20. и почетак 21. вијека био обиљежен златом, трећа деценија 21. вијека би могла остати упамћена по успону сребра. У свијету убрзаних промјена, енергетске транзиције, технолошке револуције и геополитичког прегруписавања, непролазни сјај сребра поново долази до пуног изражаја, потврђујући да у временима крупних ломова управо племенити метали постају најсигурнији свједоци историје.
Извор: Дан
