Пише: Милорад Дурутовић
Сузе ће спасити свијет. Сузе — прије него љепота и смијех. Оне ће једном посвједочити да смо постојали као људи. Као избавитељска обала, та се мисао указује послије читања пјесме „Реквијем“, једне од славнијих у превратничкој збирци 87 песама Миодрага Павловића. Али тај утисак долази једино као парадокс, будући да пјесма не води ка обали, него ка простору у којем се и сама могућност утјехе повлачи, јер сваки стих води ка огољавању — сахрани без плакања.
Већ у првом стиху — „Овога пута / умро је неко близу“ — смрт није догађај који се отвара у језику, већ чињеница која се у њему затвара. „Овога пута“ није исто што и онај пут када вијест о смрти долази издалека. Па ипак, ни та близина не доноси нужно блискост, самилост или солидарност. Напротив, и сама „близина“ бива релативизована: покојник остаје неименован — „умро је неко“, чиме се прича затвара прије него што је и започела. Остаје тек сведена, могло би се рећи административна, формулација: „Осетите / свет је постао лакши / за један људски мозак“. Од смрти је остала само информација, а управо то отвара дубљи потрес, и то не само онај који слиједи након Другог свјетског рата, на који пјесма, па и сама збирка, упућују, већ и онај који се продужава све до нашег времена, у којем се свака емоционална или интелектуална дубина све чешће своди на дигиталну близину. Данашњи човјек можда није престао да осјећа тугу, али јесте подлегао логици спектакла, чак и у тренуцима који су донедавно претпостављали озбиљност или бар четрдесетодневну тишину. Туга се, као и све остало у нашим савременим животима, унапријед форматира. Телеграм, стисак руке или загрљај уступају мјесто лајку или стикеру који означава емоцију. Питање је, међутим, да ли се тако исказана емоција заиста проживљава или тек симулира.
Све то подсјећа на оно о чему је говорио још Валтер Бењамин, запажајући да у ери техничке репродукције искуство губи своју „ауру“, ону непоновљиву присутност догађаја. Смрт, која је некада имала „ауру“ ритуала и сусрета, данас постаје репродуктивна, односно технолошки умножена у објавама, реакцијама и шаблонима саучешћа. Сахране и даље постоје, али и оне подлијежу редукцији — сажимању у круг(у) укућана; скраћивању, како би се свакодневица што мање пореметила. „Жене су пошле за мртвим телом / смрт је остала у празној соби / и спустила завесу“, пише Павловић — горко, цинично, помало апсурдно, као у свијету Камијевог Странца, у којем ни смрт блиске особе више не успијева да сабере расуту нутрину човјека, већ се и сама претвара у низ гестова, обавеза и формалности.
Данас, међутим, чак и таква сажета обредност уступа мјесто дигиталним гестовима. Умјесто правог цвијећа прилажу се ГИФ-ови свијећа или стилизовани знакови туге, довољно брзи да означе присуство, али не и да изнесу жалост. Тако је савремени „реквијем без суза“ постао замјена за емоцију. Отуда Павловићеве опомене из завршнице пјесме — „Не журите са смрћу (…) / И не опроштајте се при одласку / то је смешно / и погрдно“ — вриједи читати увијек два пута: први пут као пјеснички исказ једног послијератног тренутка, а други као опомену времену које је и тугу почело да проживљава посредно.
Извор: РТНК
