Пише: Миодраг Лекић
О злочину над цивилима у Мурину, варошици на сјеверу Црне Горе, дуго није било пожељно говорити јавно.
Ни о троје убијене дјеце, која су тог дана ишла у школу. Нијесам у предсједничкој кампањи 2013. године хтио да кварим врло интимне односе између НАТО и врха црногорске власти, која је, као што се добро зна, била добрим дијелом актер корупције и криминализације друштва.
Ипак питам у финалној предсједничкој дебати Филипа Вујановића – да ли ће се неко међу њиховим НАТО пријатељима извинити за почињени злочин над цивилима у Мурину?
И друго – да ли ће се расписати референдум када најављени улазак Црне Горе у НАТО буде дошао на ред?
На прво питање није било ни покушаја одговора.
На друго, кандидат власти каже пред црногорском јавношћу: „Апсолутно хоће! Једино на референдуму ће се одлучивати о уласку Црне Горе у НАТО“.
Као што знамо, нико се никада није извинио за онај вандалски злочин. Ни онако успут, дискретно, стидљиво…из широког политичко војног НАТО савеза. Дакле, за злочин 30. априла 1999. године у Мурину, забаченом црногорском мјесту без икаквог војно стратешког значаја.
Представник владајуће странке на тим изборима се никада затим није извинио грађанима за јавно изговорену лаж да ће бити расписан референдум за улазак у НАТО.
Узгред, залагао сам се за референдум како би одлука, било која, постала легитимна, и тако смањила напетости и подјеле у Црној Гори.
Ова ситуација је отварала и питање: Постоји ли поштена Црна Гора у којој се изговорена лаж сматра доказом непоштења и неморала? Сматрам да, упркос слому многих вриједности, она још постоји, макар у дјеловима.
Гдје?
Најчешће на нивоу обичних људи. Често сиромашних. Изгледа, више као траг прошлости. Сасвим је друга прича о онима који су хтјели да буду елита земље, па и предсједник државе.
И да се за остварење таквог циља може јавно лагати.
Не треба искључити да у њиховој свијести, а по мјери образовања, лаж сматрају врлином државне политике. И никоме није непријатно кад буду ухваћени у лажи. О недостатку стида, да не говоримо.
Узмимо, утјешимо се, да се можда ради о једној историјског фази.
У том случају, постоји нада. Рецимо, за етичку обнову Црне Горе која је опстајала у историји борећи се за истину.
И када је изговорена ријеч била скоро светиња, изражавајући примарно одговорност пред људима.
Извор: РТЦГ
