Пише: Миодраг Лекић
Папа Фрањо је умро у години Јубилеја, другог дана Ускрса (Giorno di Pasquetta) остављајући своје насљеђе које се већ ових дана навелико одмотава и сумира, не без полемичких приступа и различитих оцјена.
У једном су сви сагласни, да је у питању оригинална личност јаке индивидуалности, понекад радикалне реторике посебно у питањима геополитичких криза и ратова, коначно особа свог виђења улоге цркве у друштву. Погледи који су се често разликовали од ставова политичког, па и црквеног мејнстрима.
Сматра се и реформатором католичке цркве јер је у доста тешком моменту почео реформе унутрашњег устројства, али и оне доктринарног карактера. Како је започео многе реформе, не и довршио, остаје неизвјесно да ли ће оне имати свој наставак и коначан резултат или ће бити на неки начина заустављене. Није тајна да је папа Фрањо током свог понтификата имао доста противника у самој цркви и да су неки кардинали јавно саопштавали дистанце износећи и критичке оцјене на нека његова јавна дјеловања и изјаве. У сваком случају од самог избора 2013. год. за поглавара Католичке цркве, уједно и римског бискупа у традицији Светог Петра, појава Хорхе Марија Бергоља, кардинала из Буенос Аиреса, је необична по много чему.
Први је папа у историји који је имао суживот са другим папом (Рацингером). Први је папа који долази из Латинске Америке. Први папа који се састао са водећим руским духовником (патријархом Кирилом). Био је и први папа са именом Фрањо (Франциско) с директним алузијама на Фрања Асишког из 13. вијека, оснивача фрањевачког реда, сматраног заштитником скромних и сиромашних.
Папа Фрањо није био екстремно рафинирани и доктринарни духовник као што је то био папа Рацингер, нити примарно “геополитички папа” како се то, не без разлога, приписивало папи Војтили. Дакле, веома различит од двојице својих претходника, Бергољо је успио нешто друго и важно. Да добије епитет народног папе. Папа периферија. Папа заштитник избјеглица и несрећника у земљама и регијама које су захваћене ратним пожарима и другим несрећама.
Прва папина јавна мисија 2013. била је посјета острву Лампедуза, најужнијој тачки Италије гдје су се у драматичним условима искрцавале избјеглице са Блиског истока и сјеверне Африке. Папа је те избјеглице и њихову судбину описао као “невидљива лица Христа одбијаних од бијелих рукавица”.
Посљедња папина посјете прије недељу дана, упркос здравственом стању, била је затвореницима у римском затвору “Regina Coeli”. Ускршња порука затвореницима је гласила: “Хтио сам да будем близу вас. Молим се за вас и ваше породице”.
По изласку из затвора папа је рекао новинарима: “Не знам зашто су они тамо, а не ја.”
Бергољо је назван “папа периферија” из неколико разлога, па и доктринарних. Тражио је својеврстан обрт – да се периферија, у најкомплекснијем смислу тог појма, не гледа из центра, да заправо из живота периферије треба гледати и судити о центру. Орби је примарнији од Урби и то је порука папиног благослова, потврђен његовим животним мисијама. Зато га неки сматрају папом “Глобалног југа”.
Посебно се залагао за људска права, па и у оним за цркву осјетљивим питањима. Тако је на питање о хомосексуалцима одговорио: “Ко сам ја да судим о интими индивидуе”.
И поред одређених контроверзи која су изражавале и његову вјерност црквеним постулатима и догмама, рецимо око права на абортус, папа се у другим сегментом борио за већа права жена. Посебно за веће укључивање жена у црквене послове. Подсјећао је да “ријеч црква није само женског рода, већ је црква заправо жена”.
Етикету да је противник римоцентричности, још више евроцентричности, папа је добио и због именовања нових кардинала што је све названо и “азијацијом” врха католичке цркве. Према ставу папе концентрација католичког становништва у некој средини није пресудно важан критеријум за избор кардинала.
Тако данас, рецимо, државе католичког становништва и традиције као Аустрија и Ирска немају кардинале, док они постоје у земљама мале католичке популације као Монголија, Вијетнам, Тајланд. Зато је веома специфична и нова, данашња структура конклаве, тог колеџа духовника, вијећа кардинала, тог микро свијета који ће, у исти мах по правилима и тајанствено, закључани у Сикстинској капели, бирати новог папу.
Вјероватно у покушају описа мисије папе Фрања треба увести и чињеницу да се ради о Аргентинцу са особинама свог националног темперамента.
Папа љевичар, по некима и борхесовац, је током посјета католичкој Аргентини редовно аутобусом обилазио најсиромашније зоне, посебно периферију Буенос Аиреса. Покушао је између осталог и да покаже да је остао оно што је био, “свештеник из кварта” близак обичном човјеку и његовим проблемима.
Забиљежен је и сусрет 1965. тада младог језуите Бергоља и писца Борхеса када су у заједно одржали предавање радозналим студентима.
Посебно поглавље папине активности се односи на тему екуменизма. Он је настављач оне познате тежње папе Војтиле саопштене реченицом “да хришћанска Европа треба да дише пуним плућима, са оба плућна крила, западним и источним, католичанством и православљем”. У том правцу остаје као историјски догађај сусрет папе Фрања и патријарха московског Кирила 2016. у Хавани. Био је то фигуративно сусрет Првог и Трећег Рима, оба дуге и велике историје. Истина Трећи Рим, дакле Москва је имала једну на баш кратку историјску паузу поставши сједиште Треће интернационале са сасвим новим, нимало духовним, већ врло материјалистичким идејама. Али то је једна друга прича.
Папа Фрањо је направио са много изјава, гестова, коначно и сусрета са муслиманским првацима значајно отварање према исламу.
Остало је у памћењу и хроникама посјета папе Фрања девастираном Ираку 2021. год. И док су други долазили у Ирак да посјете војне трупе, папа Бергољо је посјећивао разорену земљу, између осталог и крајеве избјеглих хришћана који су бјежали у сусједну Сирију. У сљедећем кругу ратних авантура и лудила они су бјежали из Сирије, опет као избјеглице, најчешће према европском тлу.
Вјероватно најоштрије ријечи папа Фрањо је упутио због рата на Блиском истоку, посебно због страдања палестинских цивила у Гази. Отворио се оштар дуел са израелском владом која са своје стране није штедјела папу и његову мисију у свијету сматрајући је лицемјерном.
Као непосредан свједок многих ратних апсурда папа је саопштио реченицу која је затим често цитирана: “У току је Трећи свјетски рат у комадима (a pezzi)”.
Рат у Украјини, мировно ангажовање папе Фрања и његови јавни иступи су посебно поглавље, не и без контроверзи и жестоких полемика, па и са украјинским званичницима.
Не мале реакције су изазвале двије папине изјаве, нешто касније ублажаване. Прва, маја 2022. г. врло критичка према НАТО ширењу ка руским границама, овим ријечима: “Када вам пси дођу и лају испод прозора морате некако реаговати”.
Друга у марту 2024. “да је чин храбрости истаћи бијелу заставу када се губи и да је боље преговарати него настављати изгубљени рат”. Обје изјаве су дочекане критички, посебно у Кијеву.
Треба рећи да овакве изјаве које су неки тумачили чак као папино разумијевање руских разлога за рат у Украјини убрзо су заустављене добијајући сасвим супротан правац, након што се догодио Great Rapprochement између Америке и Русије, прецизније Путина и Трампа.
С друге стране ангажовање папе Фрање се није завршавало јавним апелима. Наиме, папин блиски сарадник кардинал Матео Зупи, сада један од често помињаних кандидата за новог папу, је у дужем временском периоду у самој Украјини упорно покушавао покретање мировних иницијатива.
У сваком случају Трамп и Зеленски ће заједно са неких 160 шефова држава бити данас у Риму на сахрани папе Фрања.
Да ли је то шанса и за тзв. погребну дипломатију, дакле прилика за сусрете, па и за преговоре о мировном рјешењу у Украјини? Можда у спиритуалном амбијенту сахране папе присутни богови рата доживе наглу метаморфозу откривајући тајну чуда мира.
Пацифистички дух папе Фрања им само може помоћи у томе.
Одлази још један мисионар са својим духовним и земаљским пртљагом у вријеме које ће објективно валоризовати његове учинке.
И све контроверзе које су га пратила. Једну посебно.
Како је један језуита с именом свеца из Асизија постао високо цијењен у лаичким круговима и много мање у црквеним амбијентима.
Још једно чудо – да ли као провиђење, које треба објашњавати.
Извор: Вијести
