Покушавам да испратим све важније аукције слика. Или бар оне које организује Сотби (Sotheby’s), Кристи (Christie’s) или Доротеум (Dorotheum).
Не само што уживам да видим заборављене примерке класичне и модерне уметности како после деценија обитавања по депоима углавном преминулих колекционара, обарају нове рекорде у излицитираним ценама.
Већ што и даље гајим наду да ће се појавити нека од заборављених слика наших уметника, које су расуте по свету, својевремено откупљиване по разним изложбама или пак рађене по поруџбини, које ће неки миленијалци или наследници из генерације X лишени сентименталности према таквим делима без проблема пожелети да замене за обртна средства.
Не напушта ме ни нада да ће се појавити нека од слика које су опљачкане из Народног музеја у Београду, током Првог светског рата.
Иако због непрецизно вођене евиденције или недостатка исте никада нећемо сазнати шта је све однето из наших музеја на просторе земаља које су нас окупирале, за нека чувена и позната дела било је лако утврдити да их није било по ослобођењу.
Једно од њих је и „Гуслар“ Паје Јовановића, лични поклон сликара музеју.
Тако, често маштам да ће се ова слика ипак некада и негде појавити, и са неким непотпуним или фалсификованим провенансом осванути у аукцијском каталогу неке аукцијске куће која ће је не знајући њено стварно порекло огласити на продају. Тада размишљам и да ли би наше установе културе реаговале, да ли би у најмању руку учествовале на лицитацији и тако вредно дело откупиле за наше музејске збирке.
Оптимизам је почео да ме попушта када је 2018. године на аукцији код Сотбија, ремек дело Паје Јовановића „Два башибозлука испред капије“ продата непознатом купцу за чак 465.000 фунти.
Међутим, овде је мање важна чињеница што је ова слика на крају изашла на преко пола милиона евра, већ је важно то што се међу понуђачима није нашао нико у име Републике Србије. Поседовање и повратак овакве слике у нашу земљу мора бити питање високог приоритета за све музејске раднике, а они који управљају буџетом морају имати слуха за такве тренутке.
Међутим, овог новембра засведочили смо једном догађају некарактеристичном за досадашњи деценијски однос Републике Србије према уметничким делима наших аутора у иностранству.
Слично као и 2018, оглашена је на продају опет код Сотбија, још једна слика Паје Јовановића из исте оријенталне фазе уметника, сличних карактеристика и формата.
Овај пут не са мотивом два оријентална разбојника, већ једног. Назив слике је „Одмор башибозлука“ и израђена је техником уље на дрвеној подлози.
Испратио сам аукцију, без посебних очекивања, која је окончана излицитираном ценом од 304.800 фунти. Која ја овај пут била и очекивана, с обзиром на разултат претходне аукције сличног уметничког дела.
Међутим, касно увече ме прилично изненадила и рекао бих обрадовала вест, да је слику на лицитацији купио Музеј Града Београда.
Да подсетим, овај музеј већ управља легатом Паје Јовановића, који броји 211 његових дела. Тако да је сасвим логичан след да се и тој колекцији дода и ово важно ремек дело нашег великог уметника, посебно јер музеј и поред великог броја Јовановићевих слика, до сада није имао ниједно дело из његове оријенталистичке фазе.
Овим поводом огласио се и сам музеј са образложењем да ово дело представља једну од најлепших слика ове Јовановићеве сликарске фазе, се изванредном минуциозношћу детаља, изузетно вешто дочараних планова у композицији.
У јавности су се појавиле опречна мишљења о томе да ли је сада требало одвојити оволику суму новца за уметничко дело и да ли је држава могла наћи бољу сврху да их утроши.
Што се мене тиче, као поносни аутор јединог обједињеног монографског дела на тему права ликовне уметности код нас, лично немам дилему.
Повратак уметничких дела значајних за наш национални и културни идентитет, мора бити међу приоритетима. Без намере да оспорим постојање и других приоритета.
Време пролази, новац се троши, а уметничка дела овог ранга морају остати на зидовима наших музеја или у легатима уметника.
Подсетио бих и да је недавно у жижу јавности доспела и тема о Пајиној слици „Стражар“, заплењеној на аеродрому Никола Тесла, након што је путник није пријавио царини.
Овај поступак су пратила разна образложења и медијска обраћања, али било како било, и ова слика је на крају завршила у Музеју Града Београда.
Везано за тему, а поређења ради, недавно сам се обрео у једној за нас далекој земљи на истоку.
Приликом посете њиховом националном музеју, испод већине артефаката, не само везаних за њихов идентитет, већ и за антику, као и за суседне земље, стоји година и датум аквизиције предмета на некој од светских аукција.
Дакле, иза свега стоји визија, национална стратегија и план да се уметничка дела уносе у земљу.
Драган Милић
Извор: novaekonomija.rs