Пише: Милош Лалатовић
Један од квалитетнијих филмова по мом мишљењу двијехиљадитих година, јесте ,,Остани“ из 2005. године.
Рећи ћу да су главни ликови овога филма драме,трилера/мистерије (Рајан Гослинг, Еван Мекгрекор и Наоми Вотс). Мекгрегор је свјетску славу задобио у филму Трејнспотинг. Ради се о најчувенунијем и врло контраверзном британском филму који говори о групи хероинских зависника који на све начине желе да се домогну жељене супстанце хероина, а Мекгрегор је главни у групи, на неки тајанствени начин вођа.
Но, да се вратимо првобитном поменутом филму. Мекгрегор овдје глуми психијатра, коме колегиница препушта необичног младог пацијента студента Хенрија, кога глуми Гослинг. Сама психијатрица је лоше. Као да је случај са Хенријем дотукао. Нови психијатар доста смјело и олако приступа пацијенту, не схватајући колико је опасан. Не у смислу насиља према другима него према себи, а то то стање опасности преноси и на друге. Иако тврди да је убио своје родитеље, та тврдња је највјероватније фикција његовог ума, у којем се мијешају стварност, халуцинације, психотичне и суицидалне помисли заједно са натприродном даром предвиђања догађаја, који је уплетен у сво то Хенријево лудило. Ствар је у томе да психијатар почиње да се интензивније интересује за Хенрија управо због његових погађачких способности, које су биле нека врста мамца да би га увео у своје лудило, говорећи му о свом суициду, који ће починити на свој двадесет и први рођендан, имитирајући тим чином познатог умјетника из прошлости са којим је опчињен, који је на исти начин скончао живот скочивши са Бруклинског моста. Сам умјетник је своје самоубиство представио као врхунско умјетничко дјело, што подсјећа на данашње перформанс умјетнике, који у то вријеме нијесу били заступљени. Хенри му казује датум и вријеме смрти, али не како ће и гдје то извршити, стављајући психијатра на опсесивни изазов да га спријечи у томе.
Ово подсјећа на филм Ингмара Бергмана ,,Седми печат“, гдје сама Смрт игра шах са човјеком.
И сама психијатрова вјереница је покушала суицид, бави се умјетношћу и узима терапију. На неки чудан начин успоставља се веза између Хенрија и ње.
Стварно психијатар успијева на крају да Хенрија затекне на Бруклинском мосту живог, али умјесто скока са њега, овај вади пиштољ и пуца сам у себе. Сцена је доста мучна, окупљени народ је згранут, долази и психијатрова вјереница, и прстен који психијатар дуго држи код себе да би се нашло подесно вријеме за просидбу испада на чудан начин из џепа вјереника и завршава у Хенријеве руке, гдје пита поменуту жену пред њеним вјереником, хоће ли се удати за њега, на шта ова на неко полузапрапашћење психијатра, одговара потврдно. Нејасно је шта је било са Хенријем на крају, да ли је умро или не, пошто је све збркано, психоделично и асоцијативно, али та сцена гдје човјек пред саму смрт запроси непознату жену, подсјећа на обичај из наших крајева Источне Србије, који се зове ,,црна свадба“, на основу којег је снимљена истоимена серија.
Једна од порука филма би укратко била, да се не треба олако упуштати у нечији живот, психу и душу, да не треба превише јурити ,,сјенке“, које људи и живот стављају пред нас. Треба спознати своје могућности, јер се иза наизглед безазлених ствари крије опасна провалија.
