Пише: Милан Милошевић
Эта женщина больна,
Эта женщина одна.
Муж в могиле, сын в тюрьме,
Помолитесь обо мне.1938.
Исаја Берлин, британски филозоф и преводилац руске литературе, пореклом из Риге, тада привремено секретар у британској амбасади у Москви је у јесен 1945. у Лењинграду посетио Ану Ахматову и с њом дуго до касно у ноћ разговарао о поезији, историји, о животу у опкољеном граду. У току тог ноћног разговора са улице је допирала галама коју је он неко време игнорисао, али вика је постајала све гласнија. Реч “Исаија” се јасно чула.
“Отишао сам до прозора, погледао напоље и видео човека кога сам препознао као Рандолфа Черчила. Стајао је усред великог дворишта узвикујући моје име. Изгледао је као пијани дипломац. Неколико секунди сам био прикован за под. Онда сам се сабрао, промрмљао извињење и појурио низ степенице; моја једина мисао је била да га спречим да уђе у стан.”
У дворишту је Рандолф, син Винстона Черчила, уз весели поздрав објаснио да је у Лењинград дошао као новинар Северноамеричког новинског удружења, да је по доласку у хотел Асторија његов први импулс је био да теглу кавијара коју је купио гурне у фрижидер, али пошто није говорио руски, а његов преводилац је нестао, неко је поменуо да је Берлин у граду.
Рандолф је претпоставио где би могао да сврати и покушао је да га дозове дерући се из парка бившег Шереметјевског дворца.
Исаја Берлин је телефоном позвао Ахматову, извинио се за инцидент и она га је позвала да следеће вечери наставе разговор…
Негде око три сата ујутру придружио им се Анин син Лав Гумиљов, који је понудио Берлину тањир куваног кромпира. Било је то све што су имали.
Ана је читала делове Реквијема, а када ју је Берлин питао може ли да их препише, одговорила је: “Нема потребе. Моја збирка песама требало би да изађе следећег фебруара; пробни отисци су већ завршени; послаћу вам примерак у Оксфорд”.
“Партија је, као што знамо, одлучила другачије”, пише Берлин.
Неки публицисти пишу да је Стаљин наводно тих дана себи у браду промрмљао: “Значи, наша монахиња сада прима визите страних шпијуна”.
“КО ЈЕ ОРГАНИЗОВАО ВСТАВАНИЕ?”
Неколико месеци касније, 22. фебруара 1946, амерички дипломата Џорџ Ф. Кенан је на питање Вашингтона шта хоће Руси, послао из Москве чувени “дуги телеграм” од 8.000 речи, изузетно обиман за тадашње стандарде.
Совјетску власт је описао као идеолошки мотивисану и трајно сумњичаву према Западу: “Совјетска моћ је непропусна за логику разума, али веома осетљива на логику силе…”
Из тог виђења проистекла је стратегија обуздавања, која ће у наредне четири деценије обликовати глобалну конфронтацију два блока – западног и совјетског – у идеологији, политици, економији и безбедности и култури.
У говору у Фултону 5. марта 1946. британски државник Винстон Черчил упозорио је да се “од Штетина на Балтику до Трста на Јадрану спустила гвоздена завеса…”
А почетком априла 1946. у Сали са стубовима Дома совјета (Колонный зал Дома Союзов), песникиња Сребрног века наступа на књижевној вечери московских и лењинградских песника.
Виталиј Јаковљевич Виленкин, историчар позоришта у књизи У сто првом огледалу посвећеној Ани Ахматовој, овако описује атмосферу:
“Каква је то прослава била, каква незаборавна, светла прослава руске поезије! Колико се војне и студентске омладине окупило тамо те вечери, каква славна лица су севнула, како су сви улази у салу били пуни, како су хорске клупе и ложе пуцале од прилива ове гомиле младића и девојака са блиставим очима и руменим образима. Каквим је јединством дисала ова сала, њен хор је подстицао Пастернака на речи које је стално заборављао у свом узбуђењу, молећи Ахматову за још, још, још песама из ратних година, песама о Лењинграду, песама о љубави”.
Публика је аплаудирала стојећи. Песник Иља Еренбург у мемоарима бележи: “Почетком априла, у Сали стубова одржано је велико вече лењинградских песника. Ана Ахматова је, између осталог, читала своје песме. Дочекана је са одушевљењем. Два дана касније, Ана Андрејевна ме је посетила и када сам поменуо вече, одмахнула је главом: ‘Мени се ово не свиђа… И што је најважније, нама се ово не свиђа…’”
А према писању петроградског листа “Аргументи и факти”, Јосиф Стаљин је питао:
“Ко је организовао вставание?”
“БЛУДНИЦА И МОНАХИЊА…”
У августу 1946, совјетски идеолог Андреј Жданов, секретар ЦК СКП СССР (б) с фокусом на идеологију, покренуо је кампању против “буржоаског формализма” у култури. Као прве мете изабрао је писца и сатиричара Михаила Зошченка, кога је назвао “хуљом без начела и савести” и Ану Ахматову, коју је назвао “или монахињом или блудницом, или боље речено блудницом и монахињом, код које је будоар помешан са молитвом”:
“Поезија Ахматове је потпуно удаљена од народа. То је поезија десет хиљада осуђених на пропаст припадника горњег слоја старог руског племства, који нису имали другог избора него да уздахну за ‘добрим старим временима’.”
А по Жданову, “у неповратну прошлост су пропали остаци племићке културе: дворишта из времена Катарине Велике, са својим вековним липовим алејама, фонтанама, статуама и каменим луковима, стакленицима, љубавним павиљонима и поцепаним грбовима на капијама, Царско Село; железничка станица у Павловску…”
Жданов је потом загрмео да је објављивање дела Ане Ахматове у лењинградским часописима “Звезда” и “Лењинград” “изненађујуће и неприродно, као да неко сада поново објављује дела оних које су наше прогресивне јавне и књижевне елите увек сматрале представницима реакционарног мрачњаштва и отпадништва (мракобесия и ренегатства) у политици и уметности”.
Тим речима је “отписао” читав руски Сребрни век: Мережковског, Вјачеслава Иванова, Михаила Кузмина, Андреја Белог, Зинаиду Гипијус…
Позвао се на изјаву Максима Горког који је у једном од претходних естетско-идеолошких сукоба рекао да деценија 1907–1917. заслужује да се назове “најсрамнијом и најнеспособнијом деценијом у историји руске интелигенције, када се, након Револуције 1905. године, значајан део интелигенције окренуо од револуције, склизнуо у мочвару реакционарног мистицизма и порнографије”.
У декрету Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) из 1946, којим су оштро критиковани часописи “Звезда” и “Лењинград”, Ана Ахматова је названа “типичним представником празне, безидејне поезије, стране нашем народу, која не успева држи корак са својим народом него шири песимизам, буржоаско-аристократски естетизам и декаденцију…”
ЗАШТО ТЕНКОВИМА ПРЕКО ГРУДИ БОЛЕСНЕ СТАРИЦЕ?
Анина блиска пријатељица, глумица Фаина Раневскаја у својим мемоарима бележи да Ана Ахматова искрено није могла да разуме зашто ју је снашла ова казна:
“Реците ми зашто је моја велика земља, која је протерала Хитлера и сву његову војну опрему, морала да претера све своје тенкове преко груди једне болесне старице?”
Такве офанзиве у идеолошко-естетској сфери су наилазиле у више таласа: обрачун с формализмом 1926-28, догматизовање соцреализма 1934, велика чистка 1938… Али зашто је у лето 1946, у години послератног буђења наде, совјетско руководство започело ту кампању?
Један од одговора указује да је узрок Хладни рат, који је управо почињао. На првом састанку Коминформа, Георгиј Маљенков, високи функционер који је тада подржавао ждановштину, изјавио је да је то “енергична борба” против “болести робовања свему ономе што је страно, чиме су “заражени неки непостојани слојеви интелектуалаца” који су, по његовим речима, “лак плен шпијунаже”.
Италијански историчар и публициста Ђузепе Бофа, који је био и члан ЦК КП Италије, у књизи Историја Совјетског Савеза, која је 1976. била бестселер у Италији, објашњава да Хладни рат није био једни покретач те кампање, већ да је совјетско руководство страх овало од нове снаге интелектуалног живота која се родила током рата: “Пошто су биле блокиране у политичком смеру, нејасне послератне тежње за обновом могле су да се искажу у културној делатности, поготову после новог разумевања које се створило између интелигенције и народа у време рата. То не значи да је у круговима совјетске културе постојало било какво опозиционо кретање. Постојала је пре једна нова снага сада када се могло дубље размишљати о драматичним људским и политичким збивањима која тек што су била прошла”.
Кампања се убрзо проширила на књижевност, филм, позориште, музику, културне манифестације које су у СССР-у 1946. биле најдоступније широј народној публици, на филозофију и друштвене науке. У свакој епизоди полазило се од привидно другостепених појава. На удару су се нашла и велика имена попут Дмитрија Шостаковича, Сергеја Прокофјева или Сергеја Ајзенштајна.
Сергеј Ајзенштајн је, на пример, нападнут зато што је “показао незнање” на пољу историје у другом делу свог славног филма о Ивану Грозном. Представио је цара као једну врсту Хамлета мада је, по суду тадашњих идеолога, у питању био “човек јаке воље и карактера”, а “опричники”, његова злогласна оружана стража, представљени су као “банда изопачених”, уместо да се прикажу као “прогресивне снаге”, како их је описивала “Правда” 11. септембра 1946.
Бофа каже да је Стаљин био лично заинтересован за уздизање историјског лика Ивана IV.
Наредног лета напад се преместио на “филозофски фронт” (ова војна терминологија, пише Бофа, блиска Стаљиновим обичајима, није никада у току кампање напуштана).
Нешто доцније се показало да оптужбе упућене филозофима важе и за економисте: било је обухваћено, дакле, цело поље друштвених наука, утолико више што је непосредније везано за идеологију.
Носилац те оштре кампања био је Жданов, све до своје смрти у лето 1948, али, констатује Бофа, прави творац те кампање описиване етикетом “ждановизам” био је Стаљин. Жданов је само додао мудријаштво, простоту и језичко силеџијство. Његови говори нису никада били лично дело: у најегземпларнијим случајевима бивали су потврђени званичним партијским “постановленијима”.
ВЕГЕТАРИЈАНСКЕ ГОДИНЕ
Последице су биле тешке и далекосежне. Ана Ахматова је искључена из Савеза писаца, њена картица за снабдевање је поништена, а њене књиге су уклоњене из библиотека.
Анин син Лав Гумиљов је убрзо поново ухапшен, овог пута у московском затвору Лефортово. У једном од својих чланака Лав Николајевич о томе каже: “Није подигнута никаква права оптужба против мене и није постојала ни у почетку. Био сам штедљиво тучен, али се батина сећам. Написали су ми још једну десетогодишњу казну и послали ме у логор у Караганди”.
Њен бивши муж Пуњин поново је ухапшен 1949, умро је у логору 1953. године.
Током истраге Ана Ахматова је поново писала писма Стаљину и Ворошилову. Први прималац није одговорио, док је други послао писмо тужилаштву, које је одговорило да “одбија захтев”.
Поводом Стаљиновог 70. рођендана, 21. децембра 1949. у магазину “Огоњок” објављена је поема Ане Ахматове У славу мира у коју су уврштене и песме у којима Вођа орловским очима види са висина Кремља како је бујно окупана зрацима преображена земља… и чује се глас захвалног народа: “Дошли смо да кажемо: где је Стаљин, тамо је слобода, мир и величина земље!”
Респект према вођи у Отаџбинском рату и тешко плаћеном миру на страну – у околностима у којима се нашла 1949. вероватно јој није било лако да то напише. Кажу да је досије о случају Ахматове садржао 900 страница достава, снимљених разговора и најчешће изнуђених изјава против ње у разним саслушањима.
У “вегетаријанским годинама”, како их је назвала, када јој је било практично забрањено објављивање, Ана Ахматова је написала значајне есеје о Александру Пушкину и Фјодору Достојевском. Преводила је дела Виктора Игоа, Рабиндраната Тагора, Ђакома Леопардија и других аутора.
Између осталог, превела је и јужнословенску народну трагичну баладу Хасанагиница која је:
Белой грудью на землю упала
И рассталась со своей душою
От печали по своим сиротам.
У њеном преводу баладе Смрт Омера и Мериме оригиналу је допевана строфа у којој из гробова несрећних љубавника, који су завршили трагично, израста бор што је обавио храст висок као свилена нит смиље.
Сосенка обвила дуб высокий,
Как бессмертник шелковая нитка…
(Бор је на руском сосенка – именица женског рода)
И једна и друга балада су и раније превођене на руски језик, још од Пушкиновог превода првих 26 стихова Хасанагинице из 1835. Може се, без огрешења, претпоставити зашто је одлучила да поново преведе те трагичне баладе.
Године 1951, када се прашина слегла, враћена је у Савез писаца на предлог његовог председника Александра Фадејева. Њена поезија, проза и студије о Пушкину превођене су на многе језике. У мају 1955. године, Књижевни фонд је бескуц́ници Ахматовој (била је исељена из Пуњиновог стана након његовог хапшења) доделио дачу од две просторије у књижевном селу Комарово близу Лењинграда.
Лав Гумиљов је пуштен на слободу 1956. Након пуштања из затвора, избачен је из Института за оријенталистику уз карактеристику у којој је наведено да је арогантан и повучен и да се не бави јавним радом, па се запослио у библиотеци психијатријске болнице у петроградском Булевару пета линија Васиљевског острва. Пошто је одрадио потребно време, добио је нормалну карактерну препоруку и предао дисертацију универзитету. Од 16 гласова у академском већу, 15 је било “за” и један “против”. Стекао је углед као историчар.
РЕКВИЈЕМ У “ТАМИЗДАТУ”
Ана Ахматова се 1957. вратила песми Реквијем, на којој је почела да ради 1930-их, а чије делове су Ана и пријатељи памтили и чували у сећању, или ту и тамо објављивали у “самиздату”.
Једног тренутка на магнетофонској траци је забележено њено читања поеме.
Године 1963. Реквијем је у целости први пут објављен у “тамиздату”. У тиражу око 500 примерака Реквијем је 27. новембра 1963. објавило Друштво руских писаца у иностранству (Товарищество Зарубежных Писателей) са седиштем у Минхену. То удружење је објављивало дела руских аутора Бориса Зајцева, Ивана Буњина, Ивана Шмељова, Нину Берберову…
Реквијем је објављен након што је први пут објављен роман Бориса Пастернака Доктор Живаго у Италији 1957. Дела Александра Солжењицина, попут Једног дана у животу Ивана Денисовича, почела су да се објављују у СССР-у 1962. године, али су многа његова дела дуго била забрањена.
Према неким тврдњама, текст Ахматове је стигао у Минхен захваљујући емигрантском критичару и професору на Берклију Глебу Струвеу, који га је наводно примио прекуцаног из Москве дипломатском поштом, уз белешку да је рукопис био фактички ауторизован, пошто је понуђен часопису “Нова мисао” у Москви. Ахматова иначе није желела јавну везу с емиграцијом. Изгледа да је “машинопис” текста стизао и другим каналима.
Делове Реквијема је објавио и лист “Руска мисао”, чији је званични спонзор, почев од 1947, био Стејт департмент. Под вођством главне уреднице Зинаиде Шаховске, “Руска мисао” је од 1968. објављивала радове дисидената.
После 1963. Реквијем су штампали многи познати издавачи: Посев у Франкфурту и Éдитионс де Минуит у Паризу. У СССР-у поему су у време Горбачовљеве перестројке 1987. објавили часописи “Октобар” и “Нева”.
Анином сину Лаву Гумиљову поема се није допала. Јосиф Бродски, позивајући се на руског емигранта, новинара Соломона Волкова, аутора биографије Шостаковича, тврдио је да је Гумиљов рекао својој мајци нешто попут: “Било би ти још боље да сам умро у логору. Реквијем је написан у знак сећања на мртве, али ја сам остао жив”.
На подсећање да је она стајала у реду пред затвором Крести у Лењинграду, он је одговарао – а я сидел. Робијао.
Након што је рехабилитован у мају 1956. године (рехабилитован је само за случај из 1949, а тек 1975. за случај из 1938), говорио је: “До войны сидел за папу, а после войны – за маму”.
Замерао је мајци што није опет измолила његово ослобађање. Из тог или из неких других разлога прекинуо је везу с њом.
У ситуацијама кроз које су пролазили, како је певао Владимир Висоцки, ужас режет души напополам….
Милош Црњански специјално за НИН 1964: Одакле почињу имена српских река и планина
“КАКВУ БИОГРАФИЈУ ПИШУ НАШЕМ РИЂЕМ!”
Године 1955, када су после Стаљинове смрти песме Ане Ахматове поново почеле да се појављују у штампи, Књижевни фонд јој је обезбедио малу кућу у Комарову, у улици Осипенко број 3, коју је назвала “Кабина”.
Дача је постала циљ ходочашћа песника и интелектуалаца. Посећивали су је Дмитриј Лихачов, Лидија Чуковскаја, Фаина Раневскаја, Натан Алтман, Александар Прокофјев, Дмитриј Шостакович и млади песници, названи “сирочићи Ане Ахматове”, а они су себе називали “магичним хором”: Анатолиј Најман, Јевгениј Рејн, Дмитриј Бобишев и Јосиф Бродски. Остала је записана изјава Ане Ахматове током суђења Бродском за тунеядство, паразитизам: “Какву биографију пишу нашем риђем!”
Годину дана пре смрти, Ана Ахматова је одлучила да састави тестамент, али се, како се сећао Јосиф Бродски, током формалности код нотара није осећала добро и тужно је рекла: “О каквом наслеђу можемо да говоримо? Узми Модијев цртеж под руку и иди!”
На Сицилији, на церемонији предаје награде Етне-Таормине, у замку Урсино, у Катанији, Ану Ахматову су увели повисоким, стрмим степеницама мало прерано (до краја боравка бојала се тих степеница) и посадили је за дуги сто на подијуму… Ахматова је била у црној свиленој хаљини са пребаченим белим чипканим шалом, вероватно из старих времена. То вече је била насмешена, покорена овом стихијском песничком почашц́у – љубазна. На свечаности награде Етна-Таормина, песници из разних земаља и различитих естетских усмерења читали су или говорили напамет своје стихове у част Ане Ахматове – међу њима италијански песник Ђузепе Унгарети, шпански драмски писац и песник Рафаел Алберти, италијански нобеловац Салваторе Квазимодо, уредник руског часописа “Новиј мир” Александар Твардовски и други.
Када је иза њених леђа стао млад Ирац да одрецитује своју песму, Ахматова је забацила главу унатраг правећи се да жели да га погледа из обрнутог положаја. Баш да га погледа, не само да га чује. Ирац је поцрвенео. Био је то гест владарке која је добро расположена. Пољском песнику Кажимјежу Бандису, аутору прослављених Писама госпођи З, који је 1966. извештавао за варшавску “Политику” учинило се као да она припада осамнаестом веку.
Године 1965. додељен јој је и почасни докторат Универзитета у Оксфорду.
Ауторка књиге Ана Ахматова: Песникиња и пророк, Роберта Ридер, која проучава однос између руске културе и њеног друштвеног и политичког контекста, показује како је Ана Ахматова у почетку, као млада песникиња, писала дирљиве љубавне песме које изражавају радост првог сусрета, а касније и бол сломљеног срца; а како је репресивни стаљинистички период почео да уништава саму структуру друштва, она никада није изражавала самосажаљење; уместо тога, почела је да пише песме попут оних у циклусу Реквијем у којима је лични бол и трагедије своје нације претворила у бесмртне стихове.
Када су је 10. марта 1966. године, након опела у цркви Светог Николе, сахрањивали на гробљу у Комарову, песнику Јевгенију Рејну, једном од “песничких сирочади Ахматове” се чинило да звуци смрзнуте земље која пада на ковчег обележавају да Ана Ахматова са собом односи читав песнички Сребрни век.
Извор: Време
