Пише: Павле Савовић
Писац Дејан Алексић представио је у Подгорици збирку пјесама “Џинови, страшила и нешто треће” за коју је освојио Књижевну награду “Драган Радуловић” за 2025. годину.
Промоција књижевности међу дјецом и омладином кључни је задатак културе, јер су они ти који настављају умјетност писане ријечи. Управо због посвећености овом племенитом задатку, српски писац Дејан Алексић овјенчан је и Књижевном наградом “Драган Радуловић” за збирку пјесама “Џинови, страшила и нешто треће”.
Признање је додијељено првог дана овогодишње манифестације “Дани Драгана Радуловића”. Жири је награду опредијелио Алексићу уз образложење да његова збирка пјесама на оригиналан и духовит начин спаја елементе фантастике, хумора као и дубоке емотивне слојевитости. Промоција збирке уприличена је у понедјељак и окупила је најмлађу публику у сали Додест Културно-информативног центра (КИЦ) “Будо Томовић”.
Дејан Алексић, књижевник: Поезија није оруђе, а ни наставно средство духа
Алексић је том приликом говорио о свом односу према награди, као и значењу мотива џинова и страшила у његовој поетици. Казао је да награде представљају љепшу страну књижевности, али и да не мисли да су од пресудне важности у домену стваралачке индивидуалности.
“Књижевне награде сматрам саставним дијелом књижевног живота, оним љепшим дијелом књижевног живота, али свакако не бих себе сврстао у ред аутора који сматрају да су награде од пресудне важности када говоримо о развоју стваралачке индивидуалности”, казао је он.
Алексић додаје да као аутор не прилагођава своју аутентичну књижевну експресију наградама и сматра да је награда важнија самом дјелу, него његовом аутору.
“Никада се није десило да због неке награде прилагођавам свој књижевни израз или да очекујем да ће ме одређено књижевно признање учинити истакнутијим него што сам то био до тада. Мислим да је књижевна награда важнија књизи него самом аутору, јер можда може да повећа рецепцију књижевног дјела из простог разлога што се о том признању, односно књизи која је награђена, можда мало више говори, пише, или се у медијима одређене информације појављују”, додаје писац.
Он истиче да данас живимо у добу гдје књига постаје тржишна роба и да саме награде више немају исти значај или тежину коју су некада имале.
“Свјесни смо да живимо у времену када је књига дефинитивно постала роба и да књижевне награде више не играју ону медијалну улогу, када би требало заправо да посредују на неки начин, у афирмативном смислу, свакако, између књиге и читалачких кругова. Све је мање је простора за културу у медијима, а и ако се и појави, то је вијест која је као неки лијепи инцидент. Заправо, нема више, што се медија тиче, те улоге коју су имали прије само двије или три деценије”, истиче он.
Говорећи о настанку збирке, испричао је како је написао неколико пјесама о џиновима на почетку пандемије ковида али тада није био сигуран шта да ради са њима.
“Имао сам неколико, свега три или четири, пјесама о џиновима, пјесме у којима је тема џин као један од честих лутајућих мотива у народној књижевности. Џин је биће са којим се срећемо од најранијих дана, кроз бајке, касније литературу, филмове, можда и митологију. Те три пјесме су настале једна за другом у неколико дана, још на почетку ковид пандемије. Дуго су те три пјесме стајале усамљење, без идеје да их уврстим, јер када пишем књиге за дјецу, а и генерално, ја над тим отвореним рукописом увијек некако бдим на начин који ми дозвољава да пишем само за тај рукопис. Ја не могу да напишем пјесму која је ограђена од рукописа, па стоји у некој фиоци”, казао је он.
Објашњавајући свој креативни процес, Алексић је истакао како је ова збирка изузетак, јер обично пише књиге по некој већ предодређеној структури.
“Никада не радим, ако говорим о поезији, збирку пјесама. Никада не пишем појединачне пјесме које касније окупим кроз нека тематска и мотивска дозивања међу њима, већ једноставно пишем књигу по некој структури коју сам замислио. Ово је један циклус пјесама са којима нисам знао шта бих и тек неколико година касније сам одлучио да допишем, али да џинове препознајем и у митовима, па онда у бајкама као и неке џинове анонимне који су заправо јединке своје специфичне врсте о којој мало знамо, али они имају неку личну историју, неку биографију, која је можда занимљива”, истиче Алексић.
Дејан М. Симеуновић: „Ако прекинемо везу са традицијом, летећемо као муве без главе“
Алексић додаје како мотив страшила није нов у његовом стваралаштву јер сматра да имају велики поетски потенцијал који га је инспирисао да напише поетски циклус о страшилима.
“Сад, с друге стране, имао сам такође, врло често и у својим причама, чак у једној великој поеми, ‘Нежна песма о нежном ветру Дрвољубу’, страшило као лик који се појављује у неким сценама. Страшила су ми, иначе, врло занимљива са становишта значењског, али и поетичког потенцијала и онда сам написао двије, три пјесме о страшилима, да видимо како ће се то примити и онда просто кад почнете да радите о страшилима, немате представу колико се могућих мотивских праваца ту отвара, зато је врло брзо настао и тај циклус о страшилима”, додаје он.
Упоређујући страшила и џинове из перспективе њихове симболике, Алексић наводи како су џинови бића са наше имагинативне периферије док су страшила недовољно употријебљена у свјетској литератури.
“С једне стране, џинови су, како бих рекао, митолошка, полумитолошка бића, бића са периферије наше имагинације, они су дио и усмене традиције, како сам поменуо, и о њима се често испредају приче, али страшила, с друге стране, ако бисмо рекли сада, гдје то у књижевности постоји лик страшила сјетили би смо се сви ‘Чаробњака из Оза’ наравно, али нема много страшила присутних у свјетској литератури, толико као џинова рецимо, на симболичком плану она не играју ни приближно важну улогу… Међутим, ја се као дијете сјећам сеоских страшила и увијек ми је то будило неку врсту сентименталног односа према природи, будући да његова улога јесте да стражари, он има конкретну улогу, он је артифицијални један производ, човјек га је смислио као неку справу која има конкретан задатак”, казао је писац.
Књига “Џинови, страшила и нешто треће” Дејана Алексића, представља изузетно књижевно остварење у савременој дјечијој књижевности, истакао је жири у образложењу своје одлуке. Као посебност књиге издвојили су способност да комбинује забаву са едукативним елементима што код младих развија емпатију, радозналост и критички однос према стварности.
“Посебна вриједност књиге огледа се у њеној способности да истовремено забави и подстакне младе читаоце на размишљање, развијајући емпатију, радозналост и критички однос према стварности. Језик је жив, разигран и прилагођен дјечијем читалачком искуству, док наративна структура пјесама задржава пажњу и отвара простор за вишеслојно тумачење”, оцијенио је жири.
Прије званичне промоције, првог дана манифестације “Дани Драгана Радуловића” ученици подгоричких основних школа “Милорад Муса Бурзан” и “Саво Пејановић” имали су прилику да се друже са Алексићем, као и са другим писцима: Жарком Вучинићем, Велимиром Ралевићем, Соњом Живаљевић, Гораном Радојичићем, Зораном Мићовићем, Бранком Вуковићем и Исидором Јововић, чланицом редакције часописа “Осмијех”.
“Кроз занимљив разговор, читање и питања најмлађих, писци су приближили свијет књижевности и показали колико ријечи могу бити моћне, забавне и инспиративне. Сусрет је протекао у креативној атмосфери, уз много смијеха и радозналих питања. Посебно интересовање изазвале су анегдоте из стваралачког процеса, али и савјети које су писци упутили младим љубитељима књиге. Оваква дружења подстичу љубав према читању и стваралаштву, али и подсјећају колико је важно његовати машту од најранијег узраста”, саопштено је из Секретаријата за културу Главног града.
Извор: Вијести
