Piše: Elis Bektaš
Godina je 2032. Rat koji je ugasio život na istočnim obalama Mediterana nije dovoljno užasnuo čovječanstvo da bi se ono prenulo iz makabričnog ludila. Umjesto toga, pomjerio se dalje na istok, proždirući čitave gradove i ostavljajući za sobom više ne hiljade već milione ugljenisanih i zgrčenih leševa.
Pukovnik Abot, komandant 2. bombarderskog puka Strateške bombarderske komande Jahveovog saveza, sinoć je u operativnoj sali baze u Alkonberiju primio naređenje čija je birokratska hladnoća, koja bi u prethodnom svijetu bila smatrana za zaumnu surovost, budila nadu da će dovesti do okončanja krvoprolića u kom je već nestala jedna osmina čovječanstva.
Dvije eskadrile njegovog puka, opremljene aparatima B-52, tim mastadontima prethodnog vijeka, određene su da u jednom potezu termonuklearnim dahom sa lica zemlje zbrišu ostatke nekad najvećih gradova južne i jugoistočne Azije. Mladi kapetan Abot vjerovatno bi ostao zgrožen pred takvim naređenjem, a možda bi pokušao i da ga odbije, ali rezignirani pukovnik Abot samo je klimnuo glavom, pružio ruku generalu Majeru i otišao u svoju kancelariju da prouči detalje zadatka.
Polijetanje je bilo predviđeno već u rano jutro. Svakoj eskadrili dodijeljeno je po šest ciljeva međusobno udaljenih i do dvije hiljade kilometara, a za svaki cilj bila su određena po dva aparata. Zbog toga je simultani udar po svim ciljevima zahtijevao izuzetno preciznu koordinaciju i preciziranje brzine leta za svaki bombarderski par zasebno.
Pukovnik Abot proračune je prepustio operativnom oficiru puka a potom je okupio posade da ih upozna sa zadatkom od kog se očekivalo da će biti posljednji u ovom ratu. Dok je koračao ka sali za brifinge shvatio je da je u njemu, nezavisno od njegove volje, sazrela odluka da lično sjedne za komande čelnog aviona.
II
Puk je sve do juga Italije letio u formaciji a potom su se eskadrile razdvojile da bi se nakon još pola sata leta i one izdijelile na bombarderske parove od kojih je svaki imao svoju marš-rutu. Ugledavši obalu duž koje su se nekad protezali Liban i Izrael, pukovnik Abot uočio je na obzoru i tamne oblake kojih nije bilo u meteorološkoj prognozi.
Na svoje iznenađenje shvatio je da se oblaci kreću ka njemu skoro jednakom brzinom kao i on ka njima ali nije se zabrinuo. B-52 napravljen je da leti nebom koje je za druge avione bilo pogubno. Zabrinutost se javila kada je bombarder iz pratnje, za čijim je komandama sjedio potpukovnik Hadad, najiskusniji pilot u puku, istovremeno nestao i iz vidokruga i sa radara. Pokušaji da se čuje sa Hadadom radio-vezom kao odgovor su imali samo statičko pucketanje.
Abot je odlučio da poveća visinu leta ali krijesta kumulonimbusne mase rasla je uvis brže nego što se osmomotorni bombarder mogao penjati. Sa makabričnim teretom u utrobi B-52 povratak nije dolazio u obzir. Momci, kada ste posljednji put bili na rolerkosteru, pokušao je da se našali dok je aparat uranjao u tamnu masu koju su prosijecali plavičasti i ljubičasti bljeskovi.
Uređaji na komandnoj tabli prvo su poludjeli na nekoliko časaka a onda se kao po komandi ugasili. Zatim su i komande otkazale poslušnost a avion je prepušten volji više sile koja nije pokazivala namjeru da ga ukloni s neba, već samo da se s njim poigrava. U pilotskoj kabini vladala je tišina, riječi su izgledale besmislene pred prizorom moći većom od one koju je B-52 nosio u svojoj utrobi.
Munje su parale oblake skoro vodoravno pa je čas izgledalo da aparat pada ka zemlji a čas da se uzdiže u nebo poput rakete. A onda se ta predstava okončala, brže nego što je započela. Avion je izašao iz oblaka i pred Abotom se ukazalo suncem obasjano parče zemlje na kom su do prije samo nekoliko godina bili smješteni Liban, Izrael, Jordan, Sirija… a sada je to bila pustinja na kojoj ni pauci ne bi mogli preživjeti.
Komandna tabla počela je bljeskati i uređaji su se vratili u funkcionalni režim rada, a posada je opet mogla čuti prkosni zvuk osam Prat i Vitni motora. Abot je pogledao na sat. Hm, zamumlao je, izgledalo je da smo unutra bili čitavih pola sata a ovo nije trajalo ni pet minuta. Kapetane, procijedi kopilot oklijevajući, po mom satu u oblaku smo bili barem četrdeset minuta. Oficir za oružne sisteme šutio je sa poluotvorenim ustima. Imamo neki problem, majore, upita Abot. Ne, ne, odgovori major Koldvel praveći velike pauze između riječi, samo… moj sat pokazuje da smo unutra proveli skoro dva sata.
Besmisleni razgovor prekinut je ulaskom navigatora u kabinu. Kapetane, gorivo nam je na rezervi, sa našim teretom imamo još najviše desetak minuta leta. A ako se oslobodimo tereta, upita kapetan. Onda imamo duplo više, odvrati navigator, to znači da se možemo dovući do Aleksandrije, tamo je ostao jedini aerodrom koji može primiti ovu grdosiju.
U drugoj situaciji odluka o odbacivanju tereta u vidu termonuklearne bombe nadilazila bi Abotove kompetencije, ali sada se ispod njega prostirala već spaljena zemlja sa koje je život bespovratno zbrisan. Protokol za odbacivanje bombe bio je bezbroj puta ponovljen i uvježban do automatizma. Kada je makabrični cilindar ispao iz utrobe, motori kao da su za pola oktave podigli svoje brujanje a aparat kao da poskoči uvis, obradovan što se oslobodio stravičnog tereta.
Abot krenu u desni zaokret kako bi zauzeo kurs ka Aleksandriji, kada mu u slušalicama najednom odjeknu glas potpukovnika Hadada koji je bio bliže vrisku nego artikulisanom govoru. Jesi li poludio, urlao je Hadad, tamo ima ljudi! Kakvih ljudi, uzviknu Abot. Ne znam kakvih, ali tamo su ljudi, i dalje je vrištao Hadad.
Neobični oblak ispljunuo je drugi B-52 nešto sjevernije i mnogo niže od Abotovog i sa samo četiri operativna motora. Njegova je posada uočila dvije naseobine koje bi se prije nekoliko hiljada godina nazivale gradovima, a u njima ljudska bića koja su dizala ruke uvis. Tada je kopilot na nebu uočio Abotov avion pa Hadad promijeni kurs i krenu za njim, polako povećavajući visinu leta a onda je, na svoj užas, primijetio da je iz drugog aviona ispao duguljasti predmet i u blagom luku počeo padati ka zemlji.
Tamo su ljudi, tamo ima ljudi, Hadad je i dalje urlao preko radio-veze. Zatim se Abotov aparat zatresao a slušalice su zamijenile. Bomba je stigla do kraja svog puta i detonirala na visini od pola kilometra iznad zemlje. Hadadov ranjeni i usporeni aparat nije imao nikakvih izgleda da umakne razornom urliku makabrične detonacije.
U Abotovoj kabini riječi su opet izgledale besmislene. Ipak, kopilot se odvaži i upita – šta je ovo bilo, kapetane? Ili je Hadad imao halucinacije, odgovori Abot, ili smo upravo bombardovali Sodomu i Gomoru.
