Пише: Елис Бекташ
Година је 2032. Рат који је угасио живот на источним обалама Медитерана није довољно ужаснуо човјечанство да би се оно пренуло из макабричног лудила. Умјесто тога, помјерио се даље на исток, прождирући читаве градове и остављајући за собом више не хиљаде већ милионе угљенисаних и згрчених лешева.
Пуковник Абот, командант 2. бомбардерског пука Стратешке бомбардерске команде Јахвеовог савеза, синоћ је у оперативној сали базе у Алконберију примио наређење чија је бирократска хладноћа, која би у претходном свијету била сматрана за заумну суровост, будила наду да ће довести до окончања крвопролића у ком је већ нестала једна осмина човјечанства.
Двије ескадриле његовог пука, опремљене апаратима Б-52, тим мастадонтима претходног вијека, одређене су да у једном потезу термонуклеарним дахом са лица земље збришу остатке некад највећих градова јужне и југоисточне Азије. Млади капетан Абот вјероватно би остао згрожен пред таквим наређењем, а можда би покушао и да га одбије, али резигнирани пуковник Абот само је климнуо главом, пружио руку генералу Мајеру и отишао у своју канцеларију да проучи детаље задатка.
Полијетање је било предвиђено већ у рано јутро. Свакој ескадрили додијељено је по шест циљева међусобно удаљених и до двије хиљаде километара, а за сваки циљ била су одређена по два апарата. Због тога је симултани удар по свим циљевима захтијевао изузетно прецизну координацију и прецизирање брзине лета за сваки бомбардерски пар засебно.
Пуковник Абот прорачуне је препустио оперативном официру пука а потом је окупио посаде да их упозна са задатком од ког се очекивало да ће бити посљедњи у овом рату. Док је корачао ка сали за брифинге схватио је да је у њему, независно од његове воље, сазрела одлука да лично сједне за команде челног авиона.
II
Пук је све до југа Италије летио у формацији а потом су се ескадриле раздвојиле да би се након још пола сата лета и оне издијелиле на бомбардерске парове од којих је сваки имао своју марш-руту. Угледавши обалу дуж које су се некад протезали Либан и Израел, пуковник Абот уочио је на обзору и тамне облаке којих није било у метеоролошкој прогнози.
На своје изненађење схватио је да се облаци крећу ка њему скоро једнаком брзином као и он ка њима али није се забринуо. Б-52 направљен је да лети небом које је за друге авионе било погубно. Забринутост се јавила када је бомбардер из пратње, за чијим је командама сједио потпуковник Хадад, најискуснији пилот у пуку, истовремено нестао и из видокруга и са радара. Покушаји да се чује са Хададом радио-везом као одговор су имали само статичко пуцкетање.
Абот је одлучио да повећа висину лета али кријеста кумулонимбусне масе расла је увис брже него што се осмомоторни бомбардер могао пењати. Са макабричним теретом у утроби Б-52 повратак није долазио у обзир. Момци, када сте посљедњи пут били на ролеркостеру, покушао је да се нашали док је апарат урањао у тамну масу коју су просијецали плавичасти и љубичасти бљескови.
Уређаји на командној табли прво су полудјели на неколико часака а онда се као по команди угасили. Затим су и команде отказале послушност а авион је препуштен вољи више силе која није показивала намјеру да га уклони с неба, већ само да се с њим поиграва. У пилотској кабини владала је тишина, ријечи су изгледале бесмислене пред призором моћи већом од оне коју је Б-52 носио у својој утроби.
Муње су парале облаке скоро водоравно па је час изгледало да апарат пада ка земљи а час да се уздиже у небо попут ракете. А онда се та представа окончала, брже него што је започела. Авион је изашао из облака и пред Аботом се указало сунцем обасјано парче земље на ком су до прије само неколико година били смјештени Либан, Израел, Јордан, Сирија… а сада је то била пустиња на којој ни пауци не би могли преживјети.
Командна табла почела је бљескати и уређаји су се вратили у функционални режим рада, а посада је опет могла чути пркосни звук осам Прат и Витни мотора. Абот је погледао на сат. Хм, замумлао је, изгледало је да смо унутра били читавих пола сата а ово није трајало ни пет минута. Капетане, проциједи копилот оклијевајући, по мом сату у облаку смо били барем четрдесет минута. Официр за оружне системе шутио је са полуотвореним устима. Имамо неки проблем, мајоре, упита Абот. Не, не, одговори мајор Колдвел правећи велике паузе између ријечи, само… мој сат показује да смо унутра провели скоро два сата.
Бесмислени разговор прекинут је уласком навигатора у кабину. Капетане, гориво нам је на резерви, са нашим теретом имамо још највише десетак минута лета. А ако се ослободимо терета, упита капетан. Онда имамо дупло више, одврати навигатор, то значи да се можемо довући до Александрије, тамо је остао једини аеродром који може примити ову грдосију.
У другој ситуацији одлука о одбацивању терета у виду термонуклеарне бомбе надилазила би Аботове компетенције, али сада се испод њега простирала већ спаљена земља са које је живот бесповратно збрисан. Протокол за одбацивање бомбе био је безброј пута поновљен и увјежбан до аутоматизма. Када је макабрични цилиндар испао из утробе, мотори као да су за пола октаве подигли своје брујање а апарат као да поскочи увис, обрадован што се ослободио стравичног терета.
Абот крену у десни заокрет како би заузео курс ка Александрији, када му у слушалицама наједном одјекну глас потпуковника Хадада који је био ближе вриску него артикулисаном говору. Јеси ли полудио, урлао је Хадад, тамо има људи! Каквих људи, узвикну Абот. Не знам каквих, али тамо су људи, и даље је вриштао Хадад.
Необични облак испљунуо је други Б-52 нешто сјеверније и много ниже од Аботовог и са само четири оперативна мотора. Његова је посада уочила двије насеобине које би се прије неколико хиљада година називале градовима, а у њима људска бића која су дизала руке увис. Тада је копилот на небу уочио Аботов авион па Хадад промијени курс и крену за њим, полако повећавајући висину лета а онда је, на свој ужас, примијетио да је из другог авиона испао дугуљасти предмет и у благом луку почео падати ка земљи.
Тамо су људи, тамо има људи, Хадад је и даље урлао преко радио-везе. Затим се Аботов апарат затресао а слушалице су замијениле. Бомба је стигла до краја свог пута и детонирала на висини од пола километра изнад земље. Хададов рањени и успорени апарат није имао никаквих изгледа да умакне разорном урлику макабричне детонације.
У Аботовој кабини ријечи су опет изгледале бесмислене. Ипак, копилот се одважи и упита – шта је ово било, капетане? Или је Хадад имао халуцинације, одговори Абот, или смо управо бомбардовали Содому и Гомору.
