Пише: Оливер Јанковић
Чувена псовка и пошалица односила се на некада просперитетне и до свог максимума развијене мултиетничке државне творевине Отоманску империју и Хабзбуршку монархију, које су у свом саставу имале територију Босне и Херцеговине, па се и о Југославији, такође својевремено напредној држави и идеји, говорило као пројекту који не може опстати ако у њој не би било БИХ. Е сад, као што су све три велике државе биле незамисливе „без Босне“, тако је, до уназад пар деценија, Свјетско првенство у фудбалу (или краће и популарније: Мундијал) било незамисливо без учешћа Италије. Њихове двије титуле првака свијета у самом зачетку овог такмичења (1934 и 1938), епска финала са Бразилом 1970 и 1994 (оба на америчком континенту), а посебно титула коју су освојили 1982 у Шпанији, постали су заштитни знаци не само овог такмичења, него фудбала уопште. Тако да се мирне душе могло рећи да Мундијал нема смисла без Италијана, и то таман у форми горе поменуте доскочице.
У том духу је почео и 21. вијек, па су Италијани освојили и четврту титулу првака свијета 2006. на Мундијалу у Њемачкој. Међутим, одласком Пирла, Канавара, Замброте и другара, италијански репрезентативни фудбал упада у својеврсну црну рупу: 2010 и 2014 нијесу прошли групну фазу на првенствима свијета, а на наредне мундијале 2018 и 2022 се нијесу ни квалификовали. Агонија се наставља…. Од предстојећег првенства су их одвојили пенали у Зеници и фудбалски просјечна али борбеношћу симпатична репрезентација Босне и Херцеговине.
Како мундијалски суноврат Италије временски коинцидира са појавом БИХ на првенствима свијета (први пут 2014 у Бразилу), и како је по приказаној игри у баражу БИХ заслужила одлазак у Америку много више него „азури“, сада бисмо духовиту крилатицу могли преиначити у „Ј… Мундијал који Босну нема“
