Пише: Пабло Кастањо
Може доћи вријеме када ћемо на протеклу деценију гледати као на аномалију у савременој историји Католичке цркве. Папа Фрањо — симбол тих година и радикал по стандардима католичке хијерархије — више није међу живима, и сада је вјероватно да ћемо свједочити великој промјени у политичкој оријентацији Свете столице. На крају, и злокобно, смрт Фрање би могла значити да ће се папство наћи у савезу са глобалном крајњом десницом.
Није морало бити овако. Изабран 2013. године, Хорхе Марио Бергољо, први папа из Латинске Америке у историји, донио је у Ватикан бригу за друштвену правду утемељену у радикалној теологији ослобођења свог завичаја — заједно са дотад невиђеним фокусом на еколошка питања и права миграната. Ово је представљало драматичну промјену приоритета након конзервативних понтификата Јована Павла II и Бенедикта XVI, који су били више усмјерени на очување традиционалног морала него на оживљавање основних хришћанских вриједности једнакости и братства.
Супротно томе, Фрањо је двије своје енциклике — највиши ранг папских прогласа — посветио изричито политичким питањима. Laudato si (2015) бавила се еколошком кризом, док се Fratelli tutti (2020) фокусирала на друштвену правду. Ова потоња је позната по томе што је афирмисала „право сваког појединца да пронађе мјесто које задовољава његове основне потребе“ — знак Фрањине досљедне подршке мигрантима у доба растуће антимигрантске реторике у Европи и Сједињеним Државама. Фрањо је био прилично отворен у свом јавном непоштовању десничарских популистичких лидера као што су Доналд Трамп и његов земљак Хавијер Милеј (Милеј је узвратио назвавши Фрању „прљавим љевичаром“).
Папа Фрањо о рату у Украјини: Ријеч преговарати је храбра ријеч
Током понтификата Бергоља дошло је и до промјене у ставовима Цркве према роду и сексуалности, иако не у мјери у којој се у почетку очекивало. Његов став о сексуалности био је знатно либералнији од ставова његових претходника — што се најбоље видјело када је, упитан о хомосексуалности у Цркви, одговорио: „Ко сам ја да судим?“ Фрањо је такође изазвао бијес ултраконзервативаца када је отворио могућност да свећеници благосиљају „парове у нерегуларним ситуацијама“ (укључујући истосполне парове) и изненадио многе именовањем жена на кључне позиције у ватиканској управи. С друге стране, досљедно је подржавао католичку ортодоксију у противљењу праву на абортус, чак и у случајевима силовања. Шокантно, Бергољо је чак отишао толико далеко да је љекаре који врше абортусе назвао „плаћеним убицама“.
Када је ријеч о институционалним питањима, Фрањин учинак био је подједнако шаролик. Од самог почетка тежио је да уведе ред у ватиканску бирократију, нарушену корупционашким скандалима који су изашли на видјело кроз „Ватиликс“ открића. Спровео је дубоку реформу ватиканских финансија, што је резултирало затварањем 5.000 сумњивих банковних рачуна, оснивањем надзорних тијела и увођењем прописа против прања новца. Ипак, још једно цурење компромитујућих докумената („Ватиликс 2“) догодило се током његовог понтификата 2015. године, а објављивање Панамских папира 2016. открило је широко распрострањене инвестиције Цркве у пореске рајеве. Деценије ватиканске похлепе нису се могле превазићи преко ноћи.
Још озбиљнији били су хиљаде случајева сексуалног злостављања дјеце од стране свештеника широм свијета, од којих су многи били намјерно прикривани током понтификата Јована Павла II и Бенедикта XVI. Фрањо је настојао окончати некажњивост починилаца снажним мјерама, што је показано и разрјешењем америчког кардинала Теодора Макарика, који је 2019. године проглашен кривим за злостављање и прикривање сексуалних напада. Те исте године, Ватикан је одржао самит о педофилији, на којем су успостављени нови протоколи за пријаву злостављања. Међутим, већ пет година касније, први извјештај Комисије за заштиту малољетника открио је озбиљне недостатке у обради притужби. Такве реформе сада се суочавају с неизвјесном будућношћу под Фрањиним насљедником.
Изван мутних закулисних драма Ватикана, Фрањино уздизање на папски трон такође је означило раскид с геополитичком оријентацијом његових претходника, пошто је Свету столицу знатно ближе повезао с Глобалним југом. Док је Јован Павле II био чврст савезник Вашингтона у такозваној борби против комунизма, Фрањо се трудио да се дистанцира од западних влада по питањима као што су односи с Кином, Украјином и Палестином.
Године 2018, Света столица потписала је контроверзан споразум с кинеском владом, што је изазвало оштру осуду прве Трампове администрације. Касније, када је Русија напала Украјину, Фрањо је назвао украјинског предсједника, али је такође посјетио руску амбасаду како би изразио своју забринутост поводом конфликта — гест који је на Западу тумачен као претјерана наклоњеност Владимиру Путину. На крају, папа је масакре над цивилима у Гази назвао „тероризмом“, у оштром контрасту с ћутањем (или саучесништвом) већине западних влада по том питању.
Шта ће се даље догодити након смрти Фрање остаје отворено питање. Конклава која бира новог папу спаја вјерску свечаност с политичком интригом — што је уједно и обиљежје ватиканске историје. Када папа премине, проглашава се sede vacante (упражњено мјесто), чиме почиње процес конклаве — састанка свих кардинала млађих од осамдесет година који имају право гласа, а одржава се петнаест до двадесет дана након смрти папе.
Ријеч је о строго поверљивом састанку на којем су кардинали изоловани од спољашњег свијета: немају приступ интернету и напуштају Сикстинску капелу само ради оброка и спавања у Дому Свете Марте. Конклава траје све док један кардинал не добије двотрећинску већину — што обично захтијева више кругова гласања — а тада чувена fumata blanca (бијели дим) означава избор новог понтифекса. У новијој историји, папске сукцесије обично се окончају у року од два до три дана (два гласања одржавају се сваког дана).
Између смрти папе и почетка конклаве одржавају се Опште конгрегације, током којих сви кардинали расправљају о стању у Цркви. Управо у овом периоду одвија се већина политичког маневрисања с циљем да се утиче на исход гласања. Тај састанак био је кључан за избор Бергоља. Како описује Џерард О’Конел у својој књизи Избор папе Фрање, тадашњи надбискуп Буенос Ајреса стекао је популарност међу прелатима захваљујући чврстом ставу о финансијској транспарентности — посебно осјетљивој теми након открића из „Ватиликса“.
Тешко је предвидјети исход предстојеће конклаве. Ипак, постоје снажни разлози да се вјерује како ће насљедник Фрање бити конзервативнији папа. Прво, његов понтификат био је изразито трансформативан — и институционално и у јавним порукама — па је мало вјероватно да ће кардинали изабрати још једног кандидата подједнако склоног реформама. Црква има тенденцију да се опире радикалним и трајним промјенама.
Можда још важније, иако Сикстинска капела има дебеле зидове, Ватикан је неизбјежно под утицајем глобалних политичких токова. Са Трампом у Бијелој кући и успоном крајње деснице широм свијета, избор још једног прогресивног папе попут Фрање значио би пливање узводно — а Ватикан има дугу историју прилагођавања промјењивој стварности, а не њеног супротстављања. Зато ће сљедећа fumata blanca вјероватно најавити конзервативнију личност од Хорха Бергоља. Заправо, расположење у овом тренутку сугерише да би нови папа могао бити права супротност „љевичарском“ понтифексу.
Пабло Кастањо је слободни новинар и политиколог. Докторирао је политичке науке на Аутономном универзитету у Барселони, а писао је за Ctxt, Público, Regards и The Independent.
Извор: Jacobin
