Piše: Ljubinka Milinčić
Dva disidenta koja su, prema opšte prihvaćenom mišljenju morali postati neprijatelji – jedan bled jer je upravo izašao iz tamnice, drugi prebledeo od šoka kad ga je ugledao, srela su se u holu pozorišta. Jedan partizanski komandant, drugi – četnički sin.
Jedan najpoznatiji politički zatvorenik za čiju se sudbinu interesuje gotovo ceo svet, i mladi pesnik koji je došavši iz svog Valjeva svojom poezijom munjevito osvojio ne samo Beograd nego celu tadašnju Jugoslaviju.
Đido – Milovan Đilas, partizanski komandant, šef agitpropa KP čovek koji svesno izabrao da udobnu vilu u ulici koja je nosila njegovo ime, zameni ledenom zatvorskom ćelijom, zaslužio je to činom, Matija Bećković – sudbinom, jer šta god bio, za vlast je, bio prosto – četnički sin.
Možda je to i bio razlog da se tom prilikom nisu upoznali.
”Do koje mere je bilo njegovo ime ogubano, znamo i po tome što je ”bio jedini za koga su se i opozicija i vlast složili da je Zlikovac i Đavo koga su kamenovali i jedni i drugi”, reći će kasnije Matija.
I dodaje:
”Sam je negde kasnije rekao da je posle Vuka Brankovića on najpsovaniji Srbin u istoriji. A meni se onda ukazivao kao jedini slobodan čovek”.
Toliko različiti, a zapravo su bili slični, praćeni, kontrolisani, onemogućeni da išta što napišu potpišu svojim imenom. Uz to – odlučni i nespremni da ćute i prave kompromise.
„Bio je toliko prokažen, a nisam ni ja baš bio nezapažen, da sve to meni izgleda kao neki plan koji je on imao još u tamnici, da sretne nekoga sa one strane, da preko njega pošalje poruku, ne bili se te obale približile”, kaže Matija.
Uostalom, ko osim pesnika, može da shvati da je jedan od najmoćnijih ljudi tadašnje države svesno išao u zatvor i napisao na kraju da bi mogao do kraja života da ostane u zatvoru i da bi sva svoja zvanja i odlikovanja dao za jednu dobru rečenicu!
Druženje umesto dvoboja
Kad su se, konačno upoznali, Đido je rekao:
”Evo, sad smo se upoznali pa ćemo se viđati i sretati”, a kad je Matija to malo relativizovao rečima – dogovaraćemo se, dobio je odgovor: „A ne, ne, nego da se odmah dogovorimo”. I odmah su se dogovorili.
Mogao je to biti još jedan ”dvoboj” između partizana i četnika. Umesto toga – nekadašnji član Vrhovnog štaba Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije, i četnički sin koji oca nije ni zapamtio ali je plaćao cenu komunističkoj vlasti, odlučuju, na Đidovu inicijativu, da se druže.
”Hteli-ne hteli, predstavljali smo dve istine, dve suštine, dve strane iste tragedije”, napisaće posle mnogo godina Matija Bećković.
Čini se da ih je upravo svest o toj tragediji spojila. Danima, punih trideset godina svake subote, njih dvojica razgovaraju, ne štedeći jedan drugoga, reklo bi se – kopajući po živim ranama, ali završavajući gotovo kao istomišljenici.
”On je vodio evidenciju u čemu se slažemo, u čemu se ne slažemo pa negde pri kraju života mi je rekao – mi se sad skoro u svemu slažemo i na kraju dolazimo do istog. I to mu je bilo važno, a za mene je to bilo najveće iznenađenje i čast.”
Evidentna je bila želja obojice ”da se to završi, da se to zatrpa i ispriča istina kako bi se moglo ići dalje, i ma kakva ona bila”, kaže pesnik, dodajući:
”Jedan od putokaza iz beznađa u kojem živimo zove se Milovan Đilas, njegov podvig i preobraženje”, reći će on mnogo kasnije opisujući svog prijatelja kao ”čoveka paradoksa, čoveka koji ne veruje u Boga, a moli se Bogu. Čoveka koji se bori za državu koja će ga posle strpati u zatvor”
Trideset godina druženja, i trideset godina razmišljanja, pre nego što je pesnik odlučio da napiše knjigu o svom drugu – neistomišljeniku, po sećanju, jer je ”čovek ono što pamti” , a ono što je zaboravljeno ”nije ni bilo vredno pamćenja”.
A zapamtio je mnogo:
”Đidov život je potvrda jednog neverovatnog poštenja. Poštenja prema sebi, poštenja prema državi u kojoj živi. Jer je on zapravo bio borac za uslovno takvu državu. A kad je shvatio da to nije ta država, mogao je da ostane u njoj lepo da uživa u ulici koja je nosila njegovo ime. Ali je okrenuo leđa svemu i platio cenu koju je znao da će platiti”.
Podseća da Đido nije skrivao istinu, ma kakva ona bila, naprotiv, želeo je da se istakne, da se obeleži, kako se ne bi ponovilo.
”Želeo je da se nekako više podvuče i vidi da to zlo koje je nastalo nije moglo nastati ni iz čega, da je moralo neko zlo biti i pre toga iz koga se javilo i ovo. I koliko god sam ja pokušao da mu udovoljim u tom smislu i da kažem da je nešto bilo ranije, nije mu bilo dovoljno. Ipak nije hteo da to negira ili da kaže da tako nije bilo, nego je davao jasna objašnjenja”.
Besmislenost srpskih podela
Veliki pesnik je odužio svoj dug Ćidu, ali pre svega vremenu, ističući besmisao podela i potrebu da se ne ponove:
”Ova knjiga nije priča za gomilu, da se tu ne znam šta priča, to je jedna služba i to je zaista ne samo o pomirenju nego o izlasku iz tog bezdna i iz tog klanca besmislenog u kome bitka traje pošto je svuda na svetu završena. I on se založio za tu ideju i morao je toliko da ide napred da je zbog onih koji su zaostali morao da usporava i da se vraća, a sam je bio sve to prevazišao i potpuno transponovao u neku večnost i u neke istine”.
Izvor: Sputnjik
