Пише: Љубинка Милинчић
Два дисидента која су, према опште прихваћеном мишљењу морали постати непријатељи – један блед јер је управо изашао из тамнице, други пребледео од шока кад га је угледао, срела су се у холу позоришта. Један партизански командант, други – четнички син.
Један најпознатији политички затвореник за чију се судбину интересује готово цео свет, и млади песник који је дошавши из свог Ваљева својом поезијом муњевито освојио не само Београд него целу тадашњу Југославију.
Ђидо – Милован Ђилас, партизански командант, шеф агитпропа КП човек који свесно изабрао да удобну вилу у улици која је носила његово име, замени леденом затворском ћелијом, заслужио је то чином, Матија Бећковић – судбином, јер шта год био, за власт је, био просто – четнички син.
Можда је то и био разлог да се том приликом нису упознали.
”До које мере је било његово име огубано, знамо и по томе што је ”био једини за кога су се и опозиција и власт сложили да је Зликовац и Ђаво кога су каменовали и једни и други”, рећи ће касније Матија.
И додаје:
”Сам је негде касније рекао да је после Вука Бранковића он најпсованији Србин у историји. А мени се онда указивао као једини слободан човек”.
Толико различити, а заправо су били слични, праћени, контролисани, онемогућени да ишта што напишу потпишу својим именом. Уз то – одлучни и неспремни да ћуте и праве компромисе.
„Био је толико прокажен, а нисам ни ја баш био незапажен, да све то мени изгледа као неки план који је он имао још у тамници, да сретне некога са оне стране, да преко њега пошаље поруку, не били се те обале приближиле”, каже Матија.
Уосталом, ко осим песника, може да схвати да је један од најмоћнијих људи тадашње државе свесно ишао у затвор и написао на крају да би могао до краја живота да остане у затвору и да би сва своја звања и одликовања дао за једну добру реченицу!
Дружење уместо двобоја
Кад су се, коначно упознали, Ђидо је рекао:
”Ево, сад смо се упознали па ћемо се виђати и сретати”, а кад је Матија то мало релативизовао речима – договараћемо се, добио је одговор: „А не, не, него да се одмах договоримо”. И одмах су се договорили.
Могао је то бити још један ”двобој” између партизана и четника. Уместо тога – некадашњи члан Врховног штаба Народно ослободилачке војске Југославије, и четнички син који оца није ни запамтио али је плаћао цену комунистичкој власти, одлучују, на Ђидову иницијативу, да се друже.
”Хтели-не хтели, представљали смо две истине, две суштине, две стране исте трагедије”, написаће после много година Матија Бећковић.
Чини се да их је управо свест о тој трагедији спојила. Данима, пуних тридесет година сваке суботе, њих двојица разговарају, не штедећи један другога, рекло би се – копајући по живим ранама, али завршавајући готово као истомишљеници.
”Он је водио евиденцију у чему се слажемо, у чему се не слажемо па негде при крају живота ми је рекао – ми се сад скоро у свему слажемо и на крају долазимо до истог. И то му је било важно, а за мене је то било највеће изненађење и част.”
Евидентна је била жеља обојице ”да се то заврши, да се то затрпа и исприча истина како би се могло ићи даље, и ма каква она била”, каже песник, додајући:
”Један од путоказа из безнађа у којем живимо зове се Милован Ђилас, његов подвиг и преображење”, рећи ће он много касније описујући свог пријатеља као ”човека парадокса, човека који не верује у Бога, а моли се Богу. Човека који се бори за државу која ће га после стрпати у затвор”
Тридесет година дружења, и тридесет година размишљања, пре него што је песник одлучио да напише књигу о свом другу – неистомишљенику, по сећању, јер је ”човек оно што памти” , а оно што је заборављено ”није ни било вредно памћења”.
А запамтио је много:
”Ђидов живот је потврда једног невероватног поштења. Поштења према себи, поштења према држави у којој живи. Јер је он заправо био борац за условно такву државу. А кад је схватио да то није та држава, могао је да остане у њој лепо да ужива у улици која је носила његово име. Али је окренуо леђа свему и платио цену коју је знао да ће платити”.
Подсећа да Ђидо није скривао истину, ма каква она била, напротив, желео је да се истакне, да се обележи, како се не би поновило.
”Желео је да се некако више подвуче и види да то зло које је настало није могло настати ни из чега, да је морало неко зло бити и пре тога из кога се јавило и ово. И колико год сам ја покушао да му удовољим у том смислу и да кажем да је нешто било раније, није му било довољно. Ипак није хтео да то негира или да каже да тако није било, него је давао јасна објашњења”.
Бесмисленост српских подела
Велики песник је одужио свој дуг Ћиду, али пре свега времену, истичући бесмисао подела и потребу дa се не понове:
”Ова књига није прича за гомилу, да се ту не знам шта прича, то је једна служба и то је заиста не само о помирењу него о изласку из тог бездна и из тог кланца бесмисленог у коме битка траје пошто је свуда на свету завршена. И он се заложио за ту идеју и морао је толико да иде напред да је због оних који су заостали морао да успорава и да се враћа, а сам је био све то превазишао и потпуно транспоновао у неку вечност и у неке истине”.
Извор: Спутњик
