У посљедње вријеме, тешке и хушкачке изјаве предсједника СНСД-а Милорада Додика – о томе да су „босански муслимани највећи српски непријатељи“, као и захтјев да се сарајевска Хагада, у тренутку када је страдање становништва Газе још увијек отворен и болан процес, изручи Израелу – не појављују се више као изоловани инциденти, већ као дио једног унапријед познатог, готово рутинског обрасца политичког говора. Такав говор не производи само увреду, него и атмосферу у којој се незнање и мржња представљају као врлина, а подјеле на основу хистерично примитивних схватања као историјска нужност.
Међутим, Додикова реторика није усамљена. Она се уклапа у једну интерпретативну матрицу бројних бошњачких политичара и интелектуалаца у којој се појам „светосавља“ не разумијева као историјска и духовна традиција, већ као идеологизована, у Босну увезена српска националистичка и шовинистичка конструкција, редукована на средство искључивања и непријатељства према онима који нису Срби, а нарочито према муслиманима, односно Бошњацима. У тој редукцији, један сложен и вишеслојан културно-црквени насљеђени појам бива сведен на политичку етикету, лишен историјског контекста и претворен у инструмент дневне мобилизације.
Сличну судбину у таквом дискурсу доживљава и Номоканон (Законоправило) Светог Саве. Тај зборник — који није ауторско дјело Светог Саве, већ превод и компилација византијског корпуса канонских и поучних текстова – у појединим савременим интерпретацијама бива представљен као идеолошки манифест мржње. Критички однос према исламу и другим религијама, својствен средњовјековном теолошком контексту, извлачи се из свога историјског оквира и у јавном простору добија карикатурални облик, који понекад подсјећа на начин на који су деветнаестовјековни антисемитски памфлети представљали Талмуд – не као историјски документ једне традиције, већ као симболички доказ унапријед конструисане оптужбе.
Иако је стварност, барем када је у питању историјска личност Светог Саве потпуно другачија.
Емин Чамо: “Они који ходају земљом лагано” – Мурабит Ал-Хаџ и Свети Сава | Журнал
У самом имену државе Босне и Херцеговине скривен је један старији, дубљи слој историјског памћења, који се не исцрпљује у модерним политичким дефиницијама, него сеже у средњовјековни културни и симболички поредак. Док се Босна у историјској свијести – често поједностављено – везује за властити политички континуитет и унутрашњу државност, историјска Херцеговина у својој изворној номинацији носи јасно исписану духовну и културну генеалогију – ону која је везује за име Светог Саве и за локални православни образац сакрализације простора који с правом и без модерних националистичких импликација можемо назвати светосавским.
То није накнадна конструкција, него чињеница која стоји већ у самом званичном титуларном језику хумске властеле. У својој интитулацији из око 1450. године, херцег Стјепан Косача себе назива: „херцег од светога Саве, господар хумски и приморски, велики војвода русага босанскога, кнез дрински“, чиме простор којим влада не именује само по географији и политичкој надлежности, него и по светитељу који представља централну фигуру српске црквене и културне традиције. Формула „херцег од Светога Саве“ улази у званични државно-правни језик и тиме постаје дио институционалне топографије – знак да се простор Хума, односно Херцеговине, разумијева унутар светосавског духовног хоризонта. У огромном броју каснијих историјских докумената, Херцеговина се појављује као Херцеговина од Светога Саве, чиме та синтагма улази у формализовани дипломатички и државно-правни језик епохе.
Тај симболички поредак није усамљен. Он стоји у јасној вези са стварном друштвеном структуром која се огледа у дипломатичкој и правној грађи XV вијека. Повеље хумских и херцеговачких велможа, у актима о трговини, караванима и царинама, досљедно именују Србе и Влахе као основне категорије локалног становништва. У регулацијама кнеза Гргура Вукосалића из 1418. године, у декларацији херцега Владислава из 1451. о слободном кретању ради трговине, као и у потврдама трговачких привилегија херцега Стјепана из 1454, Срби и Власи се набрајају у доминантне, правно релевантне групе (NAKAŠ, 2011; MIKLOSICH, CCCLXI, CCCLXVIII, CCCLXXI).
Чињеница да су управо Срби и Власи најчешће именоване категорије у Херцеговини – као што је случај и у немањићком дипломатичком корпусу – упућује на закључак да се ради о доминантним и носећим слојевима становништва Хумске земље и касније Херцеговине. Њихово именовање је нормативна пракса: правни текстови именују оне који су друштвено највидљивији, бројни и релевантни за функционисање поретка.
У том ширем оквиру, назив Херцеговина Светог Саве добија пуну тежину. Он није само побожна формула, него знак дубљег културно-историјског обрасца: простор се именује по светитељу који је у српској традицији симбол црквеног устројства, културне легитимације и сакрализације политичког и друштвеног простора и што је најважније који је традиционални коронатор првог краља династије Немањића, истих оних који се у документима босанских краљева називају „светим родитељима и прародитељима краљевства“ које је Бог „узвисио… на земљи више од свих царева земаљских, а затим и на небесима, гдје их је, са свима светима, вијенцима сјајним украсио“ (Повеља краља Твртка II Твртковића из 1421). Тиме Херцеговина улази у исти симболички универзум у којем се простор не дефинише само мјером власти, него и мјером светости.
Тако се, у самој синтагми Босна и Херцеговина, укрштају два историјска слоја: Босна као политички и државни оквир, и Херцеговина као простор чија је историјска номинација изворно светосавска, што у озбиљној културној политици за неправославне никада не би смјело бити формулисано као понижење, већ као један од градивних елемената заједничке историје, која се не може перципирати на исти емотивни начин, али свакако са уважавањем и поштовањем. У том споју садржана је једна тиха, али упорна историјска чињеница: да је светосавска компонента уграђена не само у црквени и културни живот Хума и Херцеговине, него и у само име једног од двају темељних дијелова државе. И зато, хтјели то или не, у имену Босне и Херцеговине стоји и један слој светосавског памћења – као трајни траг средњовјековног културно-историјског поретка који је обликовао овај простор.
Владика Григорије: Свети Сава, јунак нашег доба | Журнал
У таквом простору, отпор оваквим хушкачким и вулгарним обрасцима не може се свести на пуко реаговање и дневнополитичку полемику, него мора ићи у правцу свјесног креирања нових културних политика и образаца. Није довољно бранити се од примитивизма; неопходно је изградити алтернативу која ће промијенити сам језик јавног простора. У тој културној политици мора бити мјеста и за Светог Саву и за Гази Хусрев-бега (такођер Херцеговца) – не као једнократне партијске симболе или личности преобликоване за јефтине њу ејџ сладуњаве наративе, него као историјске личности и културне стубове различитих традиција које су обликовале простор који сви називамо својом отаџбином. Другим ријечима, ко шути о исламофобији нека се не жали на србофобију/светосавофобију и обрнуто. Само таква политика може вратити култури достојанство и јавном језику смиреност, подсјећајући да заједнички живот није могућ на хистеричним и озлобљеним увредама и поништавањима у стилу петпарачке национал-социјалистичке литературе из тридесетих година прошлог вијека, него на зрелом прихватању сложене и вишеслојне прошлости.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
