Пише: Емин Чамо
باسم الله الرحمن الرحيم
وَعِبَادُ الرَّحْمَٰنِ الَّذِينَ يَمْشُونَ عَلَى الْأَرْضِ هَوْنًا وَإِذَا خَاطَبَهُمُ الْجَاهِلُونَ قَالُوا سَلَامًا
[ الفرقان: 63]
(Робови Милостивог су они који ходају по земљи лагано, а када им се обрате незналице, кажу “мир!”) [1]
Светост као врхунац човјекове мисије на земљи
Живимо у пост-светачким временима. У временима када су европски, арапски, и ирански свјетови под утјецајем различитих паничних реакција на промјене заборавили на важност и тежину светости. Користити ријеч светост у контексту моје вјероисповијести, ислама, постало је врло чудна појава, иако је једно од Божијих имена Ал-Куддус (Свети). Слично томе, у превасходно савременијим хришћанским круговима, на Бога се гледа више као на деистичку реалност која не дјелује непосредно у свијету, што још више застрањује савременог човјека од осјећаја за светошћу. Наравно, с обзиром да милосрђе опстаје као један од главних принципа у егзистенцији, широм васионе и широм људског рода, подразумијева се да ће и сами свеци судјеловати са људима на најтолерантнији могући начин.
Постоји позната метафизичка идеја да је Бог “скрио своје свеце међу створењима” (اخفا اولياءه في خلقه).
Мурабит ал-Хаџ, исламски учењак из афричке земље Мауританије, један је од примјера тих индиректних извора знања и мудрости. За њега зна врло мало људи, али је пред његовим стопама (поприлично дословице) учило мноштво трагалаца за знањем. Један од познатих његових ученика је Хамза Јусуф, некадашњи Марк Хансон, који је у неколико наврата говорио о својим искуствима са Мурабитом. Мурабит је раним животом већ почео студирати исламско право, а врло рано је постао хафизом Кур’ана.
У његове значајније подухвате се убраја и то да је обавио Хаџ, ходочасни пут до часне Ка’бе у граду Мекки пјешице и лаганим ходом. Под небеским сводом гдје Мауританија и многе западно-афричке земље немају довољно уличне свјетлости да изазову оно што научници називају “небеском полуцијом” ходио је Мурабит, слично његову светачком парњаку из кришћанске традиције — Светоме Сави.
Свети Сава и наши муслимани
Свети Сава ходочасник
Растко Немањић, познат као Свети Сава, врло је позната личност у српскоме и православноме свијету, а нажалост донекле и занемарена, а у рјеђим случајевима и погрешно представљена личност у ван-ортодоксним круговима.
Као један од светаца, Сава се такођер истиче по томе што је у неколико наврата обављао ходочашће. [2] Он је ходио земљом лагано и по православној традицији, претпостављам, тиховао, и ћутњом схватао Божије мудрости и тајне.
Сава и Мурабит
Мурабит је био човјек, познат по својој дугој тишини. Тиховао је као што би то чинили и његови ученици. Поучавао их је, у своме малом и скромном шатору о Аристотелу, Платону и Сократу, те опћим и вјерским наукама. Један скроман и обичан бедуин, извор је стотинама путева исламске мислилачке моћи. Његов студент Хамза Јусуф, отворио је први исламски колеџ у Сједињеним Америчким Државама — “Зејтуна Колеџ”.
Свети Сава, на врло сличан начин један је од најважнијих српских православних светаца. Многе цркве су именоване по Сави, а његов рад и и успјех његовог дјеловања налази се у самоконтроли (доброме понашању) и тиховању, двјема праксама за које је Посланик Мухаммед с.а.в.с коментарисао да су најдраже Богу:
“ قَالَ عَلَيْكَ بِحُسْنِ الْخُلُقِ وَطُولِ الصَّمْتِ وَالَّذِي نَفْسُ مُحَمَّدٍ بِيَدِهِ مَا عَمِلَ الْخَلَائِقُ بِمِثْلِهِ”
“Рече — буди одличне нарави, и дуго тихуј, тако ми Оног у чијој је руци душа Мухаммедова, нема равнога овим двјема дјелима!” [1]
(Лични пријевод хасан хадиса из Бејхакиове колекције)
Сава и Мурабит, обојица, врло смислено се повлаче из друштва, и опет у одређеним интервалима свога проповиједног рада враћају се у друштво. Њихов егзотеријски живот посјпешен је езотеријом, и обратно. Пракса је неодвојива од мисли, а мисао неодвојива од праксе. По Сави су прозване многе цркве. Он није знао за хадисе Посланика Мухаммеда а.с колико је могао један скроман православни свештеник и светац из 13. стољећа могао да зна без директног приступа томе знању. Нека је мир Божији на Мурабита, и на Саву, а што не знамо, мудрословље је вјечне Божије висости.
Извори:
- Кур’ан, сура Ал-Фуркан, 63 знак
- Човјек је видик без краја
- Daily Haidth Online
Извор: Медиум