Препев: Душан Опачић
Три песме Варлама Тихоновича Шаламова које су пред нама, припадају поетском стваралаштву које настаје након дугих година робије, крајњег понижења и физичког слома, на месту где је човек лишен свих илузија о свету, телу и самом језику. Као дугогодишњи робијаш совјетског логора, Шаламов не пише из позиције посматрача, већ из себе и сопственог искуства у којем је човек сведен на голи опстанак. Овде поезија није естетска дисциплина нити исповедна форма, већ последица преживљавања, говор оног који су прошао кроз крајњу меру понижења.
Тело у овим стиховима није симбол, већ доказ, промрзло, осакаћено, истрошено…тело које одбија да призна било какав божански лик света који систематски заборавља своје жртве. Последња песма у низу доноси нам слику човека формално враћеног у живот, али суштински лишеног вере у његову вредност, проглашеног васкрслим у законским параграфима власти, а живог мртваца у стварности.
Заједно, ове песме чине компактну целину сведочења у којој поезија престаје да буде избор или утеха и постаје чин отпора, минималан, али непобитан доказ да је глас, упркос свему, остао жив.
***
Поезија је ствар седих,
Не дечака, већ људи зрелих,
Ранама начетим, не младих,
Борама и ожиљцима свеприсутних.
Сто живота до краја живљених,
Не дечака, већ људи зрелих,
Подигнутих са самог дна
Ка облачним даљинама врхова белих.
Познавање планинских висина,
Подводних дубина душе,
Поезија је сазрели плод
И бели пламен седе косе што буја.
Милош Црњански: Кад су писци били дипломате између два светска рата
***
Желео бих тако мало!
Желео бих да будем осакаћен,
људски осакаћен.
Промрзле руке,
промрзле ноге.
Живело би се веома смело –
скраћено тело.
Сакупио бих пљувачку у устима,
пљунуо бих у лепоту,
у одвратну њушку.
Њеном божанском лику
човек се не би молио,
јер памти лица сакатих.
***
У земном сам, изгаженом праху,
у поцепаној сам кошуљи,
у крви ми је висак,
у устима песак.
Ко је рекао да нисам умро,
чији је то тамнички, мрачни хумор
наредио да ме оживе,
живог сахрањеног.
Ја, проглашен васкрслим,
безнадежно остарео,
осуђен на заборав,
не верујем у свој живот.
