Piše: Branko Anđić
Namerniku je na Zlatiboru mnogo lakše da naiđe na bager, kiper ili mešalicu za beton nego na lisicu ili vevericu – o medvedima, belim i onim drugim, da ni ne govorimo.
Imam stan „iznad” Zlatibora. Nikad ne kažem „na Zlatiboru”, u pomalo snobovskom strahu da će me ubaciti u vreću malograđanskog neukusa koji je po svom aršinu prekrojio ovo nekad divno, šumovito planinsko naselje u skorojevićki „Diznilend” betona, višespratnica i nesvarljive brze hrane.
Moja malena jazbina je na najvišem delu četvrti Karaule, između raskrsnice sa dve samoposluge i dva bircuza, koju lokalci vickasto zovu Srča – zbog staklorezačke radnje koja je tu nekad postojala – i hotela/kafanice koji se iz meni nepoznatih razloga zove „White Bear”, a ne „Beli medved”, kao da je u Aspenu, a ne u Srbiji, ali se diči najboljom ekspres kafom i voćnim čajem u široj okolini. Imam sreću da je moja zgrada na samoj ivici nacionalnog parka, gde je zabranjena gradnja, pa pred nosom (još) niko ne može da mi sazida neki višespratni betonski organ. Sa mojih prozora vidi se krov hotela „Omorika” na Tari, a do njega – samo netaknuta priroda. Na mojoj terasi vazduh je čist, vlada tišina koju samo povremeno narušava cvrkut ptica, a zalasci sunca i svitanja su filmske lepote. Jednom Dorćolcu osuđenom da dobar deo godine diše otrove u najzagađenijoj prestonici Evrope to je dovoljno da ga zadrži u vazdušnoj banji čije vrline su razumeli i koristili još Turci, Francuzi i srpski kolenovići tokom mnogo vekova.
Zlatibor – Planina kranova
Do srca Zlatibora, do centra najznačajnijeg i najpopularnijeg srpskog turističkog lokaliteta, stižem za dvadesetak minuta hoda strmom nizbrdicom. Ako moram. Kad moram, često taj put prelazim kolima, ne iz gradske lenjosti, već zato što se brže vraćam – iznad Zlatibora. Kad ne moram, ne silazim u Had.
Nedavno je zvanično objavljeno da je u prvih devet meseci tekuće godine Zlatibor posetilo 342.000 gostiju, što je čak 8,3 odsto više nego prethodne godine. Oni su u tom razdoblju noćili preko milion puta (pet odsto više no lane), a među njima je bilo 26 odsto više stranaca nego 2024. Zvaničnici su ponosno zaključili da su tako uspešni rezultati posledica „kontinuiranog unapređenja turističke ponude” kako po kvalitetu tako i po raznovrsnosti. Nikakvo čudo što Srbi i eks-Ju stranci prosto ne mogu da odole Zlatiboru.
Smatram, međutim, da bi pronicljivog putopisca (u daljem tekstu PP) više od „unapređene turističke ponude”, na Zlatibor pre privukla paradoksalna drastična suprotnost između prirode i društva. Što se prirode tiče, legenda kaže da je Jelena Anžujska, majka srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, opčinjena lepotom i zdravstvenim učinkom zlatiborskog kraja, častila tamošnji narod zlatnim darovima. A od njega je zauzvrat dobila „borove kao zlato”, odakle potiče ime Zlatibor.
Nerazumevanje za Dalibora
Danas na prste jedne – dobro, dve ili tri – ruke mogu da se nabroje preživela stabla zlatnog bora, plemenite biljke koju su ekološki dušmani sistematski istrebili. Neki ljudi kojima unapređenje turističke ponude nije baš životni cilj pokušavaju da spasu zlatni bor, ali o donkihotovskim naporima – nekom drugom prilikom. Pređimo, zato, sa (nedostatka) ekološke etike na estetiku: ne bi me začudilo kad bi PP poklonio pažnju i poneki ironični osmeh onom što nazivam „novim brutalizmom” zlatiborske arhitekture. Karakteriše ga potpuno odsustvo urbanističke svesti, divlja, neplanska gradnja betonskih oblakodera koji bukolični centar Zlatibora pretvaraju u neki neimenovani novobeogradski blok. Samo što je komunistički arhitektonski brutalizam Novog Beograda iz šezdesetih godina prošlog veka imao svoju logiku i svrhu, a današnja seča borovine i skorojevićke kule s pogledom na komšijske gaće – nemaju.
Srbi su mitomanski narod koji voli legende i predanja – i stara i nova. Jedna moderna legenda kaže da su zlatiborske betonske kule koje avetinjski zvrje prazne i u jeku turističke sezone, najproduktivnija perionica para tzv. kontroverznih biznismena – domaćih i regionalnih. „Mramor, kamen i željezo lako može bit’ slomljeno”, kaže stara rok balada, ali to na Zlatiboru ne važi. Naprotiv, uprkos višku turističkih kapaciteta, zida se besomučno i što rasipničkije: obilje mermera, stakla, kovanog gvožđa, oplata od plemenitog drveta i metala. Ima se, može se, važno je bogatstvo, ne sklad i lepota. Zato je PP namerniku mnogo lakše da naiđe na bager, kiper ili mešalicu za beton nego na lisicu ili vevericu – o medvedima, belim i onim drugim, da ni ne govorimo.
Kao čoveku koji poznaje zagađenost, lako mi je da prepoznam audio-olfatični užas u centru Zlatibora: roditelji koji vode svoje mališane do obližnjeg ringišpila – jer današnji Zlatibor mnogo više liči na dečju igraonicu nego na odmaralište odraslih – mogu da osete omamljivu mešavinu vonja ustajalog ulja na kojem se prži bajati roštilj, masnih mekika, nazovigirosa, gnjecavih palačinaka i nekih sunđera od testenine koji bi trebalo da liče na belgijske vafle. Ima i krtih podgrejanih pica koje bi mogle da posluže mališanima kao frizbi. Tradicionalne srpske hrane ni za lek jer koga zanima kvalitet kad pare donosi kvantitet! Još jedna nova suburbana legenda kaže da čuveni „Zlatiborac” uvozi meso za svoju užičku pršutu – iz Brazila. Ne držite me za reč: ništa ne tvrdim, samo slušam šta se priča. Otvorio u srcu Zlatibora svoj restorančić i kuvar-umetnik Dalibor, koji je nudio srednjovekovnu srpsku manastirsku hranu. Da prostite, posnu. Radio je po belom svetu kao šef kuhinje značajnih restorana, ali ga je zlatiborska publika ignorisala. Nije to hrana za muškarčine. Pokupio se i otišao opet u beli svet, koji ga bolje razume od ovog našeg, znatno tamnijeg.
Naš PP ne bi mogao da zaobiđe hotel „Palisad”, diku kontinuirano unapređenog zlatiborskog turizma. Ovo nekad otmeno zdanje danas naseljavaju horde fudbalera svih uzrasta koji jurcaju i dernjaju se u trenerkama po hodnicima zastrtim baršunastim tepisima što pozivaju na kontemplativnu tišinu. Primetiće PP da su po zidovima hodnika, dakako bez ikakve zaštite, okačene slike nekih od najboljih srpskih slikara. Video sam kako jedna brižna mama naslanja kolica svoga čeda na ulje Olje Ivanjicki koje joj je tu baš nezgodno zasmetalo.
Možda najpikantnija zlatiborska legenda tiče se jedne od najvrednijih i najpotpunijih likovnih zbirki Srbije (izostavljam imena i usredsređujem se na paradigmu): bivši upravnik hotela „Palisad” decenijama je strpljivo gradio svoju umetničku zbirku, od Paje Jovanovića pa do „Mediale”. Kad se povukao, velikodušno je zaveštao hotelu i Zlatiboru svoju zbirku, tražeći zauzvrat od opštinara samo izložbeni prostor. Reč je o zbirci iz čijeg fonda eksponate pozajmljuje za svoje izložbe Narodni muzej Srbije. Opštinar, kao pravi Srbin i mali moćnik, voli da se inati pa i dan-danas odbija da omogući prostor za stalnu postavku nadaleko čuvene zbirke koja bi mogla da privuče i turiste zainteresovane za više od hamburgera. Pričaju lokalci da mu se njen bivši vlasnik zamerio kao srednjoškolac kad mu je preoteo devojku, što ucveljeni zavodnik i danas pamti. Ne znam koliko ima istine u toj legendi, ne držite me za reč, ali tako se priča, ja samo slušam. Čitavu zbirku pak može videti naš PP ako zamoli na recepciji „Palisada” da mu domar otključa sobicu u kojoj su kao u magacinu natrpani Šumanović, Predić, Barili, Aralica, Mića Popović & Co.
U svakoj unapređenoj turističkoj ponudi kultura ima svoje mesto, pa je ambiciozni Zlatibor dobio i svoj kulturni centar, čije aktivnosti mi dosad nije bilo suđeno da upoznam. Valjda nisam imao sreće – bioskop je uglavnom zatvoren, predavanja i promocije umetnika nikako da učestaju, skromni izložbeni prostor pleni prazninom. Dika kulturnog programa je ogromna natkrovljena bina sa rasvetom na kojoj bi joj pozavidele najbolje svetske diskoteke. Nalazi se u centru centra – mesto na kojem bi i sam Tito, koji dakako i ovde ima „svoju” vilu, lovačku kućicu izgubljenu između betonskih višespratnica – mogao mirne duše da primi štafetu mladosti. Pred njom je veliki betonirani plato nejasne namene. U jeku sezone iz svake kafane koja okružuje taj plato trešti iz sve snage muzika, meša se i pravi neizdržljivu zvučnu halabuku. Ni u jednom lokalu nije moguće zamoliti osoblje da utiša makar malo taj zvučni udar. „Ne da gazda”, kažu, nesvesni izreke da je gost uvek u pravu. Ovde nije. Leti se na bini često smenjuju priredbe i koncerti koji, sem retkih izuzetaka, podsećaju na negdašnje vojničke priredbe za Prvi maj. Dok lokalne pevaljke imitiraju Tinu Tarner ili Lepu Brenu, nemoguće je progovoriti reč za kafanskim stolom, a ako se i progovori, niko od prisutnih je neće čuti.
To je ta unapređena turistička ponuda. Ima na Zlatiboru i tzv. Zlatna gondola, devet kilometara duga žičara koja od ostataka onoga što je nekad bila pijaca vodi preko Ribničkog jezera do vrha skijališta „Tornik”. Nemam pojma zašto je zovu gondolom jer niko njom ne vesla po jezeru, niti je ikad videla Veneciju. Ali tako je kako je. Tornik je takođe ime najluksuznijeg zlatiborskog hotela, meni najomiljenijeg primerka novog brutalizma. Pokušao sam da se kladim: vodim na ručak onoga ko mi navede jedan građevinski materijal koji nije primenjen u izgradnji ili ukrašavanju ovog spomenika skorojevićkom kiču. Ako ne uspe, ja pobeđujem. Dosad niko nije prihvatio izazov, ljudi nisu blesavi. Šetam hodnicima „Tornika” među džinovskim slikama naših srednjovekovnih junaka, otadžbinski nadahnut.
Skorojevićki kič
Otkad je Dalibor odneo svoje šerpe i lonce, moja zlatiborska turistička ponuda je znatno skučena: kafa ili čaj u bašti medveđeg imena, pastrmka, kuvana teletina i pita od koprive u možda jedinom pravom restoranu tradicionalne kuhinje na Zlatiboru, gde su učtivi i domaćini i gosti i gde ne trešti muzika, kolač u jedinoj ljudskoj poslastičarnici po uzoru na italijanske, zalutaloj u centar ovog haotičnog naselja gde uveče, petkom i subotom, uz malo sreće, može da se sluša dobra muzika uživo u malom lokalu zaglavljenom između zgradurina, do kojeg srećnim sticajem akustičkih okolnosti ne dopire arlaukanje sa glavnog trga. Sve ostalo, a toga ima tušta i tma, jeste nemaštoviti, tužni prosek ili, još gore, pretenciozna hotelska ponuda bez šarma i atmosfere, dečji zabavni parkovi, kiosci sa jeftinim kineskim suvenirima.
Pijaca koja je nekad kiptela od svežeg voća, povrća i začina sad je svedena na par tezgi sa preskupom, lošom robom; sirevi i suhomesnati proizvodi nisu bolji od onih iz bilo koje samoposluge, a ima i primera prostote pobrkane sa humorom – štrikanih imitacija kondoma po lokalnom imenu „nakurnjak”.
Ne potcenjujmo zakon ponude i potražnje. Priroda, tamo gde nije ugrožena, i dalje je divna. U rajskom krajoliku, društvo, ovo naše, današnje, stvorilo je od Zlatibora svoju turističku utopiju; odlikuje je skorojevićki kič i bahatost imućnih, kao i neukost onih koji to nisu. Zadovoljiti se malim ne znači zadovoljiti se lošim niti biti neosetljiv na lepotu. Kad bi ljudi tražili bolje, lepše, kvalitetnije, i ponuda bi morala da im izađe u susret. Ali to je nemoguće dok novogodišnje koncerte pred Saveznom skupštinom drže trećerazredne kafanske pevaljke loše prerušene u dive naše nove, po kulturu subverzivne normalnosti.
Izvor: Politika Magazin
