Пишу: Натали Бертрамс, Ингрид Геркама, Тристен Тејлор
Аутохтони народ Сами на северу Шведске покушава да живи у ритму својих ирваса. Али, под тундром леже ретки земни метали који Европи требају за електричне аутомобиле и тенкове. Ту нема места за све.
Крдо трчи укруг, телад дозивају мајке. Хиљаду ирваса је на омеђеном зборишту високо над Ренсјеном. То је малено насеље у поларном кругу, на крајњем северу Шведске. Топот крда пресеца хладни ваздух, такт који ирвасима помаже у оријентацији кад је снежно или магловито.
Ирваси су скупљени са слободне испаше јер ваља жигосати телад и одредити који мужјаци иду на клање.
Овде је цела породица. Сами – тако себе зове стари народ севера Скандинавије, док их други називају “Лапонцима”. Одрасли терају животиње, деца вежбају баратање ласом. Уз ограду су мале ватре – ту се ирвасима деру коже. Користе се месо, кожа, чак и крв.
Зенгена – језеро настало у вулканском кратеру, успомена из великог потопа
Карин Кварфорт Ниа (48) има меко пегаво лице и озбиљан поглед. Њена фамилија вековима живи овако, баш као и други Самији. Док хвата теле чије ухо још није обележено, Ниа каже да живе по календару ирваса. “Где смо и шта радимо – то не одлучујемо ми него животиње.”
Ирваси имају своја посла. Од пролећа пасу на висоравнима изнад рударског града Кируне. Зими одлазе у брезове и четинарске шуме југоисточно од града како би нашли довољно хране. Сваке године крдо прелази стотине километара кроз тундру да би нашло довољно лишајева и маховњача – ирвасу треба осам килограма хране дневно.
“Животиње саме знају куда морају”, каже Ниа. Али, можда су ове јесени последњи пут могле да следе унутрашњи компас. Јер, сада је угрожена утабана рута између летњег и зимског бивка, тај последњи коридор.
БОГАТСТВО ПОД ТУНДРОМ
На овој земљи се рудари већ 135 година. У Кируни је највећи подземни рудник гвожђа на свету – широк четири километра, на дубини од 1.365 метара. Сваке године извади се више од двадесет милиона тона руде. “На нашој земљи већ има пет рудника. Шире се сваке године, а нама остаје све мање површине за наше ирвасе и преживљавање наше културе”, прича Ниа.
Нови планирани рудник, одмах поред овог са гвожђем, крије посебно богатство – не за Самије, њих то не занима, него за индустрију. За, како кажу, будућност и сировинску независност Европе. Наиме, државни концерн ЛКАБ је испод Кируне нашао ретке земне метале, што је збирно име за седамнаест драгоцених елемената.
Ту, под ногама ирваса, наводно лежи 1,2 милијарде тона тих метала, а то је довољно да покрије скоро петину европских потреба. Ретки метали се уграђују у електричне аутомобиле, ветрењаче, војну технологију.
Кируна је градић који противречи себи, као и сва рударска места. Да није било гвожђа, не би било Кируне, али можда ће рудници овде свима доћи главе. Изнад вароши је црни брежуљак, отпад из рудника. Због подземне јаме тресе се тло, фасаде пуцају, улице постају порозне.
Већ десетак година месташце се помера ка истоку. Три километра даље настаје ново градско језгро, хотел, банка, супермаркети. У старом центру радници уклањају стамбене четврти, пажљиво се скидају прозори, лавабои, изолација. Багери руше до касно у ноћ.
Тамноцрвена дрвена црква, стара више од века, у августу је премештена уз много помпе и камера. Њене 672 тоне су подигнуте и два дана пажљиво вожене кроз Кируну до нове локације покрај гробља. Од тога је испала народна фешта, појавио се чак и краљ Карл XVI Густаф.
Отрежњење је стигло пар дана после тог спектакла. Објављено је да још шест хиљада људи мора да се измести. Многи овде осећају да их ЛКАБ и сама држава остављају на цедилу јер су прећутали размере пресељења. Научили су на тежи начин оно што народ Сами одавно зна – како је кад ти узму дом.
НИ КРУНЕ ЗА КИРУНУ
Нови центар града је хладан и уштиркан. Нема зеленила. Усред кружног тока, као споменик, дивовска лопата. Около бетонске снежнице, овдашње птице из породице тетреба. На језику лапонских народа снежница се зове “гирон”, тако Самији зову град Кируну.
Градоначелник Матс Тавенику, социјалдемократа, ради у новој већници у чијем холу је витрина са резбареним фигурама, радиност народа Сами. То је све од њиховог фолклора овде. Тавенику за новинаре има спреман каталог оправдања за ширење рудника – сировине су потребне због “зелене трансформације”. Каже, без таквих ретких метала нема чистог саобраћаја и струје без фосилних горива.
Али и он уме да критикује. “ЛКАБ је у претходних четрнаест година уплатио држави скоро двеста милијарди круна (више од 18 милијарди евра), али ниједна круна од те огромне суме није остала у Кируни”, каже Тавенику.
У Шведској нема пореза на рударење нити обавезе да се локалној заједници ишта плати. То је атрактивно за рударске гиганте, али погубно за мештане. Кад се басени исцрпе, остаће пустош и уз њу празна градска каса. Већ сада за 23.000 становника недостаје неговатеља, болница се смањује. “Ми смо као колонија”, каже Тавенику.
Овде, на северу Европе, пространства су тешко појмљива. Ова општина, рецимо, заузима површину једнаку целој Словенији. Али, већи део је капарисала држава. Области заштићене природе, војне зоне, полигони за НАТО, туристичке атракције – све сужава пашњаке за ирвасе.
“Много је интереса на овој земљи. Наш посао је да све третирамо фер”, каже Тавенику о притиску под којим се налази. “Ми овде волимо рударске фирме и мрзимо их истовремено.”
Са севера Шведске долази чак четири петине руде гвожђа која се ископа у ЕУ, иде у топионице широм континента, тако настаје челик за тенкове и велике елисе ветрењача. Рудник упошљава градић, а руда даје Шведској моћ – ко контролише сировине, тај контролише будућност. Немилице се планирају десетине нових рудника, посебно у Лапонији – гвожђе, графит, бакар, никл, злато. У последњих годину и по додељено је 335 дозвола за истраживања рудних богатстава.
“ОНИ ХОЋЕ ПАРЕ, ПАРЕ, ПАРЕ”
Читави светови су, дакле, између игара које се играју у градској већници Кируне и пашњака на којем су сада ирваси. Па опет, између њих је свега пола сата вожње. Карин Ниа црвеним ужетом вреба телад. Кад их ухвати, оштрим ножем им се на уху уреже симбол – крак звезде, полумесец или нешто треће. Свака породица која живи од ирваса генерацијама има свој знак.
У Стокхолму то мало кога занима. Шведско благостање добрим делом је дошло преко леђа урођеника, њихове северне земље су обезбеђивале богатство југа. Један шведски канцелар је у 17. веку назвао север “нашом Индијом” – колонијом одакле стижу сребро и дрво, касније и гвожђе.
Сада је ствар у ретким металима. У мају 2024. године у ЕУ ступио је на снагу закон о критичним сировинама као одговор на кинеску. До 2030. ЕУ би требало да има десет одсто “домаћих” ретких земаља, да прерађује 40 одсто својих потреба и рециклира 25 одсто.
Отада се нови рудник у Кируни сматра “стратешким”. Рокови су скраћени, провере убрзане, еколошки активисти се узалуд буне. Геополитичка промишљања су изнад права људи да живе на своме.
Мати Блинд Берг, председник шведског удружења узгајивача ирваса, зна за напетост између Брисела и севера Шведске. Прошлог децембра био је у Бриселу кад се причало о сировинама. Каже, важни људи су причали о снабдевању, зеленој агенди, конкуренцији и – војној снази.
“Наједном више није у питању само заштита климе. Сад је ту рат”, каже Берг и врти главом. “Кад је потребан челик за тенкове, онда смо ми овде горе ‘стратешко подручје’. Запад види земљу као ресурс. Ми као основ живота. Нама Самијима треба место, време, тишина – они хоће паре, паре, паре”, каже овај човек.
ДУГА ИСТОРИЈА ТЛАЧЕЊА
Сами, једини индигени народ Европе, на Арктику живи десет миленијума. У Скандинавији и на руском полуострву Кола данас их је остало једва сто хиљада.
Шведска од краја 19. века уређује да ирвасе може држати само самеби – дословно “село Самија” – нека врста задруге и заједнице у једном. Морају користити одређене пашњаке, што је уништило номадски начин живота. Данас постоји педесетак таквих задруга у којима живи и ради 4.600 узгајивача ирваса. Већина Самија је напустила традиционални начин живота или је из њега отерана.
Сами су погрдно називани “Лапонцима” и системски тлачени. Све до педесетих година прошлог века деца су одвајана од родитеља, вођена у државне и црквене интернате, расла без матерњег језика. Држава се до данас није званично извинила, а тек 2020. је покренула комисију која треба све да испита. Црква је 2021. замолила за опрост.
Иако Сами имају право на испашу ирваса на северу Шведске, дуг је низ судских одлука које су поставиле руднике и концесије испред ирваса. Задруга у којој је Мати Берг, јужно од Кируне, извојевала је пре пет година спектакуларну победу пред судом после деценију и по спора – ексклузивно право да уређује лов и риболов у тој области. Убрзо потом нашли су унакажене лешине својих ирваса, а починиоци никад нису ухваћени.
Берг зна шта то значи – борба није готова и вероватно никад и неће бити.
РУДНИЦИ, ТУРИСТИ И ВУКОВИ
Ларс-Маркус Кухмунен (46), старешина села-задруге у брдима, вози шестоточкаша, теренац погодан за снег. Три дана је са друговима био по висијама, да утера ирвасе у тор. Нису нашли све животиње, превише је магле и кише.
Данас, док су репортери ту, сунчан је септембарски дан. Превише топао за ово доба године. Али ни кад је време лепо, није лако окупити ирвасе. Животиње губе оријентацију између рудника, друмова и далековода. Неке се појаве усред Кируне, залутале. Нови рудник је, каже Кухмунен, “тамни облак над нама”. Ако га отворе, њихова земља биће пресечена на два дела. “Тиме ће традиционално гајење ирваса постати немогуће. Био би то крај наше заједнице.”
Каже да Сами морају сваки рудник да изазову пред судом, да се изнова боре за своја права. А крупни капитал и индустрија? Они, каже, раде темељно и полако – овде нешто мало прошире, тамо добију неку дозволу, све док и последњи коридор не буде препречен. Шведска никад није ратификовала Конвенцију 169 Међународне организације рада која индигеним народима обећава располагање својом земљом.
Детектују инфразвук за лет дуг 10 пута до Месеца и назад – задивљујући албатроси
Сами су некад наде полагали у Европску унију. “Али прописима о стратешким сировинама Брисел нам је јасно показао да наша права треба да буду жртвована”, каже Кухмунен. “Ми смо на низбрдици. Ако се сада не боримо, изгубићемо будућност наше деце.” На финансијску одштету за земљу не пристаје. Јер, каже, ако нема земље, нема ни културе.
У читаву гужву на овој земљи треба убројати и туристе. Хрле ка арктичком кругу да виде како зеленкаста поларна светлост плеше на небу, да возе снежне моторне санке или да скијају по неутабаном снегу на висинама – онде их довозе хеликоптери. А ту женке ирваса доносе младунчад на свет.
“Превише претњи одједном”, каже Мати Берг, први човек удружења узгајивача. Ирвасе газе возови и аутомобили, у предео је дошло све више грабљивица. “Све на наша плећа одједном, рударство, крчење шума, туризам, вукови. Али таман посла да се пожалимо – онда нас прозову кочничарима развоја.”
ТУНДРИ ТРЕБАЈУ ИРВАСИ
Ирвасима треба пространство – а тундри требају ирваси. Исхраном спречавају да се превише прошири жбуње, ђубре голишаво тло, обезбеђују разноврсност биљака и инсеката. Кад је много животиња, утабају снег, земља се под њим боље хлади и дуже остаје смрзнута. И обратно, што мање животиња, то се брже топи пермафрост.
Арктик пати под климатским променама више него други делови планете. Благе зиме, киша преко снега, тврди лед. Ирваси теже долазе до хране, млади не прегурају зиму. Недавно је Универзитет у аустралијском Аделејду израчунао да је последњих деценија нестало две трећине ирваса.
Рудници пак остављају трајну штету. Један стари рудник бакра и цинка у овој области својом прашином прекрио је оближње пашњаке. Ирваси их сада избегавају. Посебно женке са младима покушавају да држе барем дванаест километара одстојања од улица, ветрењача или рудника.
“Нас Самије и даље тлаче”, каже Карин Ниа. То оставља последице. Студије кажу да је један од троје младих пастира из народа Сами већ разматрао или покушао самоубиство – двоструко више него у шведском просеку. “Велико је ово оптерећење. Погађа мене, моју породицу, цело окружење. Ради се о нашој будућности.”
И пита се каква је та европска “зелена реформа” ако за њу треба да падне последња земља једног народа.
Извор: Време
