Пише: О. Гојко Перовић
Нова хуманитарна и меморијална акција „Мартовско сјећање – у сусрет Васкрсењу 2025.г.“ окупља све људе којима су на срцу Косово и Метохија — оно Косово и Метохија које чува све своје житеље и све његове светиње.
Акцију су осмислили и воде припадници НВО Пандурица из Никшића, универзитетски професори из Подгорице и свештеници Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско – Никшићке СПЦ, а помогли су је бројни добри људи из Србије, Републике Српске и Црне Горе.
Прошле године, „Мартовско сјећање“ је отргло од заборава бројне људе који су протјерани са својих огњишта у таласима насиља над српским и другим не-албанским становништвом у протеклим вјековима, а нарочито оних 200.000 који су прогнани током мјесеца марта 1999. и 2004. године.
Ова посљедња два мартовска погрома над косовско-метохијским Србима и српским светињама нарочито држимо у памћењу јер су се збила под окриљем НАТО војне алијансе и неиспуњеним обећањем заштите датим од стране сјеверно-атланских западних демократија. Том приликом страдало је на десетине српских православних богомоља и убијено је преко 2000 људи.
На тај начин мартовско страдање више не представља само страдање наших сународника који живе на завјетној српској земљи, него и моралну пропаст великих европских и свјетских политичких система који су се показали немоћним да заштите један народ. Показали су се немоћним и недораслим да заштите мир, људску слободу и грађанско достојанство житеља Косова и Метохије.
Данас је јасно да је то све само једна од манифестација њихове недосљедности да заштите, политички и правно, Косово и Метохију као територију државе Србију, која је као таква препозната резолуцијом УН и србијанским Уставом.
Прошлогодишња акција „Мартовско сјећање“ раширила је међу грађанима Европе и цијелог свијета један умјетнички, визуелни знак који подсјећа на страдање косовско-метохијских Срба — значку у форми косовског божура.
Његовим ношењем сами постајемо споменици и подсјетници да неправду треба исправити, расељене вратити њиховим огњиштима, а духовне светиње обновити. Његовом куповином, уз симболичну цијену, обезбјеђујемо фонд за пружање помоћи онима који и данас опстају тамо, упркос новим пријетњама и насиљу — како цивилним породицама, тако и монашким обитељима.
„Мартовско сјећање“ је током 2024. године сакупило 30.000 евра, које су припадници НВО Пандурица из Никшића, уз помоћ братства манастира Дечани, подијелили у око 20 српских породица на Косову и Метохији.
Овај гест представља много више од материјалне помоћи — он је израз саборности свих оних који косовско-метохијске светиње доживљавају као своје, а тамошње Србе као своју браћу.
„Мартовско сјећање“ покренуто је из Црне Горе, управо из разлога што у њој живи генерацијско памћење на живу духовну везу (крвну, историјску, завјетну, молитвену) између Косова и Ловћена.
Тешко је побројати све историјске судбине, од позног Средњег вијека до данас, које памте сеобе и страдања бројних породица, од Косова преко Херцеговине до Црне Горе, и назад — „онам онамо“, из Црне Горе ка Пећи и Призрену.
Црна Гора је и данас, посебно послије литијског амфилохијевског преображења, значајно узвишење са кога се косовске невоље и наде виде мало боље и даље него са било ког мјеста на свијету.
Народ у Црној Гори окренут је Пећкој патријаршији као свом идентитетском средишту и не може да доживи своју срећу док не зна за срећу и мир своје браће на њиховим вјековним огњиштима.
Отуд и „Мартовско сјећање“ креће из Црне Горе ка свим крајевима гдје живе људи завјетовани косовским завјетом.
Ове године, као додатна подршка акцији, пред вама се налази портал „Мартовско сјећање“ који ће благовремено пружати све потребне информације о томе како се свако од нас може придружити овом дјелу и куда све стиже наша помоћ и пажња на територији Косова и Метохије.
Овај портал, у сарадњи са НВО Пандурица, пружиће вам могућност да и сами предложите идеје за унапређење ове акције.
„Мартовско сјећање“, иако на први поглед окренуто прошлости коју не смијемо заборавити, у суштини отвара пред нама духовни задатак да будемо бољи, човјекољубивији и више окренути заједници којој припадамо — баш у данима који долазе.
Зато, у сусрет Христовом Васкрсењу, не заборавимо да откопамо своје надање које је, по Његошевим ријечима, „закопано на Косову, у једну гробницу“, и да се у мирном суживоту са нашим комшијама друге народности и друге вјере потрудимо да, исправљањем једне велике неправде, колико је то у нашој моћи, овај свијет учинимо бољим.
Ако то будемо чинили у најбољој намјери, без мржње према било коме, вјерујем да ће Господ довршити дјело наших руку.
Извор: Мартовско Сјећање
