Piše: Valentina Bulatović
Jedan od najznačajnijih srpskih slikara Paja Jovanović beležio je svet oko sebe bojama na slikarskom platnu, ali je umeo veoma dobro da ga opiše i rečima. O tome svedoči romansirana biografija umetnika, koju je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, prvi put nakon sedamdset godina, kada je nastala.
Memoari Paje Jovanovića ugledali su svetlo dana zahvaljujući Vladimiru Petroviću koji se latio vrlo zahtevnog posla da iz Arhiva SANU sakupi i priredi umetnikove rukopise.
Akademska knjiga je objavila prvi deo ovih memoara, u kojima Paja Jovanović, kao devedesetogodišnjak, pripoveda o svom detinjstvu i ranoj mladosti, dajući slikoviti prikaz društvenih, politčkih i kulturnih prilika u Austrougarskoj, najvećim delom u svom rodnom Vršcu.
Prvi slikarski uspesi, ali i neuspesi, prva zaljubljivanja i ljubavni jadi, kao i pokušaji da nađe svoje mesto u uzburkanom umetničkom svetu, dobili su majstorsko portretisanje s mnogo duha i ništa manje humora, kaže u razgovoru za Sputnjik priređivač knjige Vladimir Petrović.
„Mi Paju Jovanovića poznajemo kao jednog ozbiljnog, starog čoveka koji slika veoma ozbiljne slike. A pred nama odjednom vaskrsava mladić koji ima 20 godina, koji je tek na početku života, koji je zbunjen zbog mnogih stvari, ali istovremeno i otvoren za svet oko sebe. Ono što mi je bilo najzanimljivije dok sam radio na ovoj knjizi jeste to koliko je Paja Jovanović bio duhovit čovek, koliko je imao smisla za humor“, otkriva Vladimir Petrović.
On ističe da Paju Jovanovića u memoarima upoznajemo kao čoveka koji nema potrebe za pompeznošću i davanjem preteranog značaja samom sebi.
„On govori o tome kako je na svojim počecima grešio, samokritičan je, seća se kako nije slušao svog profesora, pa su mu neke slike propadale, kako je bio svojeglav, mislio da od njega svet počinje“, kaže priređivač knjige.
Prema njegovim rečima, Paja Jovanović pripoveda toplo, s mnogo duha, predstavljajući svet zaintrigiran njegovim čarima, ljudima, jezicima, kulturama.
„To je priča o mladom ptiću koji odlazi iz svog gnezda, koji je vrlo zainteresovan, voli sve u životu – da ode, da pogleda, da izađe u kafanu, da upoznaje žene, iako ima malo problema u prvom periodu, pa se zaljubljuje u pogrešne. Ova knjiga nije klasičnog meoarskog tipa, ne piše samo o tome kako je slikao, koje je boje koristio, nego o tome kako se razvijao, šta su bili njegovi uticaji, kakvo je bilo okruženje u kojem je rastao, kakva je bila njegova porodica, ko je izgrađivao svet koji se nalazi oko njega“, ističe Petrović.
Petrović ističe da, uprkos tome što je Paja Jovanović memoare pisao kao devedesetogodišnjak, u njima nema ni trunke sete.
Kako je Paja Jovanović od skromnog dječaka iz Vršca postao svjetski priznati umjetnik?
„On se seća svog života, opisujući jedan put kojim je zadovoljan, retko šta bi promenio i prosto priča o tome kako je to bilo. Njegova ironija je blaga, fina, duhovita, nikada nije ciničan. Njegova ironija je otklon prema svakoj vrsti svetinje, prema društvu u kojem živi, prema odredbama, ali i prema svom umetničkom geniju. Ima jedno skromno poštovanje prema svemu tome, ali ipak zadržava jednu malu ironijsku distancu da ne bi otišao u patetiku“, kaže Petrović.
Naš sagovorik dodaje da je u pripremi i drugi deo memoara Paje Jovanovića, ali da će rad na tom izdanju trajati najmanje godinu dana, budući da je reč o tekstovima pisanim rukom, s brojnim segmentima ispisanim na drugim jezicima.
„Nastavak memoara odnosi se na trenutak kada završava studije i odlazi u London i ostaje tamo osam godina. To je vrlo uzbudljiv period, jer je Paja Jovanović tada putovao po Kavkazu, bio na Bliskom Istoku, odlazio u Afriku, proputovao dobar deo Rusije. On opisuje svoje dogodovštine s puta, recimo, kako se peo na Kavkaz, za koji uopšte nije bio fizički spreman. Opisuje događaje, ljude, portrete koje je slikao“, navodi Vladimir Petrović.
Glavna urednica akademske knjige Bora Babić rekla je na konferenciji za novinare da je rad na memoarima Paje Jovanovića počeo još u martu, zahvaljujući Vladimiru Petroviću koji je otkrio da se rukopisi Paje Jovanovića čuvaju u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Na početku nisam poverovala, mislila sam, ko zna kakav je to rukopis, možda je reč o nekim dnevničkim zapisima. Međutim, Vladimir Petrović je izvrstan istraživač. Za sedam dana mi je doneo isečke iz sigurno desetak novina i časopisa, kao i knjiga u kojima istoričari umetnosti spominju memoare Paje Jovanovića“, istakla je Bora Babić i dodala da je saradnja sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, kao i s Muzejom grada Beograda, u čijem je sastavu i Muzej Paje Jovanovića, bila izvanredna.
Marija Mežinski, šef Umetničke zbirke SANU, rekla je novinarima da je za istoričare umetnosti ovo izdanje od neprocenjivog značaja za dalje proučavanje života i dela Paje Jovanovića.
„Istoričari umetnosti do sada su mogli samo da, kao istraživači u Arhivu SANU, koriste sam autorski rukopis, tako da je za nas, istoričare umetnosti, a i za buduće generacije koje će istraživati rad Paje Jovanovića, ovaj prvi deo veoma značajan. Radujemo se ozbiljnosti i timu koji je kompetentan i koji može da u okviru Akademske knjige obradi te materijale koji su mnogo manje poznati, mada takođe fragmentarno publikovani, ali nikada objedinjeni. Drugi tom će svakako predstavljati više nego dragocenu građu za istraživače i istoričare umetnosti, a naravno i za sve ljubitelje umetnosti, kako likovne, tako i lepe književnosti“, istaka je Marija Mežinski.
Izvor: Sputnjik
