Пише: Марина Вулићевић
Бележнице великих писаца налик су летимичним свакодневним записима, у ходу ухваћеним утисцима. Међутим, у себи крију дубоку логику књижевног стварања и поштовања према језику. Биљана Ђорђевић Мироња из Задужбине Иве Андрића у Београду, као искључивог носиоца ауторских права на Андрићева дела, управо је приредила и објавила књигу „Ми не живимо, ми смо живот”, у издању „Вукотић медије”. Наиме, после више од четири деценије, у оквиру једне књиге нашло се шест готово непознатих Андрићевих бележница (иако је пишчев бележнички опус делимично до сада објављен у оквиру критичког издања сабраних дела, као и у годишњаку „Свеске”). Из ових дневничких записа израња лик Андрића као осетљивог човека, пре свега усамљеног и склоног интроспекцији, минуциозном посматрању стварности, друштвених прилика и менталитета људи у земљама у којима је боравио на служби, али и комуникацији са делима која је читао.
„У бележницама је мој потрошни материјал, ја се одатле снабдевам кад год ми шта затреба. Тај торбак никада не сме бити празан, јер ја много читам, а споро пишем”, рекао је Андрић.
Ауторка у предговору овом издању наглашава да су по својој фрагментарној структури записи у раним бележницама – „Малом нотесу шарених корица” и „Блоку смеђе боје” – сродни остварењима „Ex Ponto” (из 1918. године) и „Немири” (из 1920), као и недовршеном и постхумно објављеном делу „Знакови поред пута” (из 1976. године). Те бележнице откривају пишчеве почетке и његов преображај од политичког заточеника у пажљивог читаоца, песника и писца. Затим следе „Записи – Марсељ, Ница, Женева” (од 1927. до 1931. године), „Мали нотес-блок” (од 1929. до 1930), који је исписивао током службовања у Мадриду, Бриселу, Женеви, као и на путовању у Сан Себастијан, Луксембург, Париз и Сен-Жан-де-Луз.
„Нотес бордо корица” и „Записи Београд, Женева, Берлин” (од 1937. до 1939. године) странице су на којима Андрић, сада већ члан Српске краљевске академије, угледни приповедач са три објављене збирке приповедака у Српској књижевној задрузи, награђивани писац и дипломата, пише свој лирски дневник, зачетак „Знакова поред пута”. Бележнице уводе и у замисли неких приповедака, али и романа „На Дрини ћуприја”, који ће настати 1945. године, као и „Травничке хронике”, за коју је грађу спремао још од 1920. године.
„Књига која је пред читаоцем пружа увид у шест најранијих пишчевих бележница које су се селиле из џепа у џеп његовог студентског капута, затвореничке кошуље, дипломатског фрака и, на крају, из радног стола у оставинску рукописну ризницу, сведочећи о различитим фазама пишчевог живота и делања. Уједно белешке доносе јединствен поглед у интимни свет осетљивог човека и великог уметника речи, који је, одрастајући у сложеном времену Аустроугарске монархије у нестајању и обликујући се у Краљевини Југославији у настајању, кроз турбулентне историјске преокрете, у веку који је измислио масовна убијања, усмерио не само личну судбину већ и судбину једног народа и његове књижевности”, речи су приређивача Биљане Ђорђевић Мироње из Задужбине Иве Андрића у Београду.
Идеје сазреле у Андрићевој онтолошкој усамљености („величина пуна бола” по Кјеркегору, кога цитира) носе дубоки хуманизам, саосећање са младобосанском сабраћом у патњи, револуционарима, борцима за правду и потлаченима, а то показује мисао из једне од раних бележница:
„Несрећна су моја браћа. Ја не разумијем радостан сјај ваших очију. Ја мислим да ми сви имамо подједнако мало разлога да се смијемо. Одвећ сам дуго сједио наслоњен главом на затворски прозор. У чело ми је удубило гвожђе дубок траг, а црну пругу у живот дуга самоћа. Све се ја привидно смијешим с вама и говорим, али изнад ваших глава ја пружам руку браћи својој и несрећнима, изданима, побјеђенима, својој браћи у болу.”
Жељан правде, он пише: „Сваки се дуг враћа и сваки преступ свети. Неразумљиво је зашто се људи толико боје да буду добри. Сви се боје да не би учинили више него што морају.”
Или на другом месту каже: „Па и кад све изгубимо и све нас остави, још увијек нам преостаје једно: да дјелом покажемо тихо јунаштво и да будемо свима око нас примјер како се тихо трпи и шути и одриче. Никад не можемо бити толико несрећни да нам је одузета могућност да се покажемо велики и лијепи у своме болу. Шта је овај наш живот? Велика радост коју ваља чиста срца примати и велики јад ком ваља отворено у очи погледати. То ваља, а не капом вјетар гонити.”
Касније, већ у државној служби, пише у „Малом нотес-блоку”:
„Такав је живот међу људима да човек мора да се стиди и да сакрива од људи оно што је најбоље у њему.”
Стална, болна жудња човека који живот посматра са стране, али га дубоко осећа у себи, проговара кроз речи: „Живећи поред толике лепоте, а знајући добро да ми је ускраћена заувек, ја се често питам да ли је боље бити мртав заувек и немати знања или овако пролазити поред ње, а знати да никад нећу ништа имати од ње, осим њене најтамније стране: жеље која боли.”
Према женама Андрић је показивао двојак однос, опијала га је песма шпанских девојака, њихова лепота, али жене у институцији брака видео је другачије. У Бриселу написао је кратко: „Имао сам прилике да видим неколико жена, и неколико породичних срећа које оне дају, и да осетим, као задах пакла, необјашњиву, слепу злоћу жене која једе саму себе и трује све око себе.”
Међутим, у „Нотесу бордо корица” уочљив је један запис који подсећа на атмосферу ишчекивања Јелене, идеалне жене, које нема: „Сваке ноћи, већ годинама, док улазим у кућу и палим светлост у предсобљу, ја бацам поглед на мали сто са послужавником за писма, поглед пун стрепње, наде и ишчекивања шта може бити и откуд може доћи у то доба ноћи? Каква вест и од кога? Али ја одувек и неизлечиво очекујем ту поруку која не стиже и са сваком ноћи моја нада бива малко мања и моја самоћа већа.” Други запис пак открива страх од једног злог и ружног женског лика, језивог и демонског привиђења у ноћи…
У Београду 1937. године Андрић је забележио: „Мој бол, чудовишна рана, прерастао је моју егзистенцију и, већи од мене, постао моје склониште. Не налазећи нигде место ни уточишта, нигде у васиони ни у мислима, легао сам у своју рођену рану. Зато ми моја сопствена тежина задаје бол, а сваки га покрет увећава. Једино по ту цену ја сам могао полећи и склонити се од свега.”
Године 1938. болно искрено описао је своје стање: „Живети у страху, у кајању, у сталном страху од страха, не моћи ока склопити и не моћи душом данути и при свему томе радити и лажно се смејати и весело или озбиљно разговарати – то значи, за људе као ја, живети и успевати међу светом.”
Извор: Политика
