Кристијан Шмит – (не)именовани високи представник

Вјероватно се многи сјећају култне сцене из филма “Балкан експрес”, сценаристе Гордана Михића, у којој један од главних протагониста (чију улогу је тумачио покојни Бора Тодоровић) неспретно покушава да избјегне транспорт у радни логор. Комичне су његове реакције док се колеба да ли је за њега боље да каже да јесте или да није музичар. У извјесном смислу, та сцена могла би се поистовјетити са легалношћу и легитимношћу избора господина Кристијана Шмита, (не)изабраног високог представника у Босни и Херцеговини.

Бивши високи представник за БиХ Валентин Инцко (Фото: Спутњик)

“Јеси ли ти музичар?”

„Не, нисам музичар.“

“Ниси?”

„Јесам.“

“А јеси?”

„У ствари, јесам.“

“А јеси, а?”

„Па, не, кажем, нисам… само тетки да однесем лек!“

Ако би наведену сцену из филма прилагодили медијским извјештајима о господину Шмиту, уваженом њемачком политичару, дијалог би, вјероватно, текао на сљедећи начин:

“Је ли Кристијан Шмит високи представник?”

„Не, није високи представник.“

“Није високи представник?”

„Јесте.“

“А, јесте?”

„У ствари, јесте.“

А, јесте, а?

„Па, не, кажемо, није.“

Колико год нас је филм “Балкан” експрес могао насмијати толико је питање избора, осмог по реду, високог представника закомпликовало ионако сложене односе у Босни и Херцеговини. А зашто је то тако?

Несагласност

Како би било јасније због чега постоје недоумице да ли је господин Шмит музичар, пардон – високи представник, потребно је недвосмислено указати шта је то што прави разлику између именовања овог уваженог њемачког политичара и свих претходних високих представника, којих је, подсјећања ради, било укупно седам до 31. јула 2021. године. Први високи представник био је г. Карл Билт из Шведске, други г. Карлос Вестендорп из Шпаније, трећи г. Волфганг Петрич из Аустрије, четврти г. Педи Ешдаун из Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске, пети г. Кристијан Шварц-Шилинг из Њемачке, шести г. Мирослав Лајчак из Словачке и посљедњи, седми, био је поново Аустријанац, г. Валентин Инцко.

Поступак именовања свих седам наведених високих представника подразумијевао је сагласност Савјета безбједности Уједињених нација, као најважнијег органа УН, којем је повјерена одговорност очувања међународног мира и безбједности! Стога је Савјет безбједности УН сваки пут до сада или усвајао резолуције којима је давао своју сагласност на именовање одређеног лица, страног држављанина, за високог представника у Босни и Херцеговини (у шест од седам случајева) или консензусом овластио предсједника Савјета безбједности да у прописаној форми обавијести генералног секретара УН да је Савјет безбједности УН сагласан са именовањем Управног одбора Савјета за имплементацију мира (у случају петог високог представника). Сваки пут, у свих седам случајева, Савјет безбједности УН се истовремено и захваљивао претходном високом представнику на уложеном труду и посвећености послу. Једини високи представник којем се Савјет безбједности није захвалио на његовом ангажману у Босни и Херцеговини јесте г. Валентин Инцко из Аустрије.

Дакле, важно је нагласити да се Савјет безбједности УН сваки пут до сада формално изјашњавао о избору Управног одбора Савјета за имплементацију мира и то:

– Резолуцијом С/РЕС/1031 (1995), приликом именовања г. Карла Билта;

– Резолуцијом С/РЕС/1112 (1997), приликом именовања г. Карлоса Вестендорпа;

– Резолуцијом С/РЕС/1256 (1999), приликом именовања г. Волфганга Петрича;

– Резолуцијом С/РЕС/1396 (2002), приликом именовања г. Педија Ешдауна

– Писмом предсједника Савјета безбједности УН С/2006/61, приликом именовања г. Кристијана Шварц-Шилинга;

– Резолуцијом С/РЕС/1764 (2007), приликом именовања г. Мирослава Лајчака и

– Резолуцијом С/РЕС/1869 (2009), приликом именовања г. Валентина Инцка.

Сједница Савјета безбједности Уједињених нација (Фото: Спутњик)

У свом тексту, објављеном на порталу њемачке медијске куће Дојче веле, бивши високи представник, г. Кристијан Шварц-Шилинг, изјавио је како није тачна теза Москве да високи представник мора имати одобрење Савјета безбједности УН. При томе је или заборавио или намјерно прећутао двије врло важне ствари. Прво, да је његов претходник, г. Ешдаун, у свом писму упућеном генералном секретару УН, г. Кофију Анану, којим га је информисао о одлуци Управног одбора Савјета за имплементацију мира о избору г. Шварц-Шилинга, истовремено затражио да се та информација прослиједи Савјету безбједности УН на разматрање (што је генерални секретар УН и учинио писмом С/2006/40). И друго, да је предсједник Савјета безбједности, г. Августин П. Махига, након сагласности држава чланица Савјета безбједности (ову сагласност државе чланице могу постићи или консензусом на неформалним консултацијама, или путем тзв. „но објецтион“ поступка), информисао генералног секретара УН да Савјет безбједности поздравља одлуку Управног одбора Савјета за имплементацију мира.

Даље у тексту г. Шварц-Шилинг наводи: „И лично сам својевремено, када сам ступио на функцију високог представника, био само поздрављен у Савјету безбједности – то је примљено к знању без посебне резолуције“. У једној реченици двије крупне неистине. Прва неистина је да је г. Шварц-Шилинг лично поздрављен у Савјету безбједности УН. Нико није поздравио г. Шварц-Шилинга лично, већ су државе чланице Савјета безбједности УН поздравиле одлуку Савјета за имплементацију мира. Друга неистина је да Савјет безбједности разматрао ово питање „када је г. Шварц-Шилинг ступио на функцију високог представника“. Како се јасно види из писма предсједника Савјета безбједности УН С/2006/61, сагласност држава чланица постигнута је прије ступања на дужност г. Шварц-Шилинга.

Дакле, у случају г. Шмита, Савјет безбједности УН се, први пут од 1995. године и резолуције С/РЕС/1031 (1995), није сагласио са именовањем одређеног лица за високог представника у Босни и Херцеговини. Стога су Руска Федерација и Народна Република Кина, као сталне чланице Савјета безбједности, јасно (путем дипломатских нота) истакле како се г. Кристијан Шмит не може сматрати високим представником у БиХ, јер, формално, Савјет безбједности УН није на то пристао.

„Лек за тетку“

Још једна врло важна чињеница указује на значај сагласности Уједињених нација (путем Савјета безбједности) код именовања високих представника. Наиме, Европски суд за људска права у Стразбуру, у својој одлуци о допуштености по апликацијама број: 36357/04, 36360/04, 38346/04, 41705/04, 45190/04, 45578/04, 45579/04, 45580/04, 91/05, 97/05, 100/05, 101/05, 1121/05, 1123/05, 1125/05, 1129/05, 1132/05, 1133/05, 1169/05, 1172/05, 1175/05, 1177/05, 1180/05, 1185/05, 20793/05 (у предмету Душан Берић и други против Босне и Херцеговине), прогласио је апелације недопуштеним, уз јасно образложење да суд сматра да је високи представник извршавао додијељена овлашћења према поглављу седам Повеље Уједињених нација, те да се мјере које је високи представник доносио у Босни и Херцеговини, у принципу, приписују Уједињеним нацијама.

Зато је врло важна сагласност Савјета безбједности УН код избора страног држављанина на позицију високог представника, јер, у супротном, поставља се питање у чије име и за чији рачун би уважени њемачки политичар, г. Шмит, могао доносити било какве одлуке у једној сувереној држави – чланици Уједињених нација? У име државе чији је држављанин? Или у име оних субјеката који су кроз чланство у Управном одбору Савјета за имплементацију мира подржали његов избор (Француске, Италије, Јапана, Канаде, Савезне Републике Нјемачке, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Предсједништва Европске уније, Европске комисије и Организације исламске конференције (ОИЦ) коју представља Турска)?

И у једном и у другом случају неспорно је да ни Савезна Република Њемачка, чији је држављанин г. Шмит, нити Управни одбор Савјета за имплементацију мира (као ни његове чланице појединачно) не могу замијенити Савјет безбједности Уједињених нација у погледу овлашћења наведених у поглављу седам Повеље Уједињених нација.

Стога, уколико се Савјет безбједности УН не сагласи – у неко догледно вријеме – са овим именовањем, није немогуће да г. Кристијан Шмит једног дана каже: „Само тетки да однесем лек“ и врати се ранијим политичким активностима у економски најразвијенијој земљи Европе.

Оливер Мићић (аутор је бивши члан Одбора правних саветника за међународно јавно право Савјета Европе)

Извор: Нови Стандард