Мајкл Хил: Кина није „инжењерска држава“

Пише: Мајкл Хил

Превео: М. М. Милојевић

Преиспитивање средишње тезе књиге Дан Ванга Breakneck (Вратоломно)

Књига Breakneck (Вратоломно) је најважнија књига о кинеским темама објављена 2025. године; посреди је серија вињета о недавној кинеској историји, и вредно је посветити време за њено читање. Али Вангова средишња теза о Кини, да је у питању „инжењерска држава“, је провокативна, занимљива и – погрешна.

Шта уопште значи „инжењерска држава“?

Ванг је своју главну тезу изнео кроз четири тврдње о кинеској држави:

1. Кина има много инжењера и обавља много инжењерског посла, добар део под државним руковођењем
2. Кином управљају инжењери
3. Инжењерски приступ проблемима је преовлађујући етос у врху Кинеске комунистичке партије и обликује све политичке одлуке
4. Запад, посебно Америка, могла би понешто да усвоји од овог кинеског инжењерског етоса

Владимир Ђукановић: Америчке Санкције, лекција из Историје

Да ли Кином управљају инжењери?

Ванг није непосредно дефинисао шта подразумева под инжењерском државом, али је навео различите примере шта би се под тиме практично могло подразумевати. Једна приповест коју Ванг истиче јесте случај ракетног инжењера Сонг Јиана који је заступао политику Једног детета. Али Сонг је био само саветник. Прави доносиоци одлука били су виши партијски предводници попут Чен Јуна, који је имао врло ограничено формално образовање, и Денг Сјаопинга чије је кратко студирање било посвећено теорији марксизма-лењинизма. Ово нису били инжењери већ политичари – образовани комунистичком доктрином, искаљани грађанским ратом, кадровским чисткама које су изводили и чије су жртве и сами били. Масовна стерилизација и присилно извођење абортуса који су следили њихове одлуке нису биле инжењерске скице. Биле су политике комунистичке партије.

Нити је јасно шта је нарочито „инжењерско“ када је посреди политика једног детета. Маов аргумент против контроле броја становника био је тај да би Кина једноставно мола да повећа производњу како би се носила са овим проблемом. Ову звучи као приступ инжењера инспирисаног технолошким оптимизмом, а не као речи анти-инжењера како Ванг настоји да прикаже Маа.

Недовољна јасноћа око тога шта би специфично чинило „инжењерску“ политику прожима многе студије случаја у различитим деловима Ванговог рада. Многи ови примери не дају се јасно ни потврдити ни оспорити.

• Ковид 19: екстремна политика карантинског закључавања и апсурдне мере пи-си-ар тестирања свеже уочених потенцијалних случајева заразе означава се као „инжењеријско“. Али зашто би инжењери одбили технолошки напредније западне вакцине? Шта је „инжењерско“ у вези са истрајавањем на политикама за које су сви видели да не дају повољне резултате? Ове мере проистекле су из страха локалних званичника да не буду означени као непослушни, националистичког расположења и партијске неспособности да призна грешке. Ништа од тога није „инжењерско“
• Текућа вода кинеска текућа вода која није питка представља се као доказ инжењерског етоса; али да је Кина заиста инжењерска држава зар не би безбедна градска пијаћа вода била ултимативни мегапројекат?
• Удар на технолошки сектор сузбијање софтверских компанија такође се сматра „инжењерингом“; али софтверско инжењерство је само по себи у Кини велики технолошки подухват; да је партија одлучила да негује, а не да кидише на свој софтверски сектор, Ванг би подједнако лако могао то да покаже као доказ „инжењеринга“; глава, Кина је инжењерска држава, писмо: опет је инжењерска држава.

Зашто онда Кина толико гради?

Данијел Розен, Логан Рајт: Кина на путу економског удеса

Ванг такође указује на позитивне стране кинеске наводно инжењерске државе, неуморну изградњу. Стога, уколико Кина није инжењерска држава, због чега толико гради?

Једноставније објашњење јесте да је Кина брзо растућа држава средњег нивоа дохотка. Њена економија удвостручује свој обим сваких седам година већ током неколико деценија. Ниједна сиромашна држава не може да досегне ниво средње развијености без брзе инфраструктурне експанзије.

Много од онога што делује запањујуће у вези са кинеским достигнућима је ствар обима. Да, Кина је изградила десетине хиљада километара брзих пруга од 2009. године. Али по глави, Шпанија на располагању има скоро три пута више. Многи кинески градови са стотинама хиљада или чак милионима становника остају са недовољно брзих железничких линија.[I] Кина и даље има једну половину густине британске железнице, која тешко да је инфраструктурна велесила.

Слично важи и за електричну енергију. Упркос томе што Британија намерно ограничава потрошњу енергије и што Кина гради више постројења за производњу електричне енергије скоро свих врста колико и остатак света заједно, британска домаћинства и даље троше за једну трећину више електричне енергије.[II]

Кинески градитељски учинак је импресиван. Али у многим областима она се брзо креће према досезању западних инфраструктурних стандарда, не ка њиховом превазилажењу. То је оно што би се могло очекивати од нације која броји 1,4 милијарди људи и чија је економија порасла четрдесет пута од 1978. године. То је доказ раста, не „инжењерске државе“. Кина гради више од других држава средњег нивоа дохотка, али то је више повезано са комунистичком идеологијом него са инжењерским етосом.

У Централној партијској школи не подучавају инжењерство

„Раст земље средњег дохотка“ објашњава добар део кинеског инфраструктурног бума, али не и необичније, деструктивније политичке изборе које Ванг наглашава: политику „нултог Ковида“, политику Једног детета и одбијање да се изврши уравнотежење економије према потрошњи.

Дин Бејкер: Кина је већа, и Америка би требало то да прихвати

С тим у вези, не би требало гледати дипломе лидера стечене на основним студијама[III] већ њихову праву образовну институцију: партијску школу.

Најближи западни еквивалент партијској школи могли би бити оксфордски студијски програм ППЕ или француски ЕНА, али уз две битке разлике. Прво било ко се може пријавити за ППЕ и ЕНА програме, док Централна партијска школа сама бира своје кадрове[IV]. Друго, готово је немогуће пробити се у врх политичке елите без уписа у партијску школу, док постоје многи различити путеви до политичке моћи на Западу.[V] Курсеви партијске школе обухватају марксизам, партијску теорију, економију, административне послове и обуку кадрова. Не укључују инжењерске курсеве.

За одабране, ступање у партијску школу је сигнал да их кадровски живот који су одабрали као тинејџери може водити до високих руководећих положаја. Уз делимични изузетак Ванг Хунинга, сви чланови Сталног комитета Политичког бироа рано су се определили за партијску каријеру. Си Ђинпинг је врло рано издвојен, наводно још као тинејџер, као сеоски партијски секретар. Након универзитета одмах се прикључио централној бирократији а затим је корак по корак напредовао преко различитих функција окружног и покрајинског нивоа. Ли Ћијанг, који сада обавља премијерску дужност, никада се није користио својом дипломом из машинства; отпочео је каријеру као обичан чиновник Омладинске лиге и провео је више од четрдесет наредних година пењући се уз лествице номенклатуре.

Ово нису инжењери. Ово су професионални партијци. Њихова формативна искуства нису изградња електричних централа или железница, већ грађење социјализма и њихових сопствених каријера док су се успињали клизавим степеништем комунистичке партије.

Њихова лојалност партији и комунизму, више него било шта друго, објашњава тешко докучива својства кинеске политике: кампањски стил, одбијање да се признају грешке, нагласак на инвестицијама у односу на потрошњу домаћинстава. Ово нису особености инжењера већ комуниста. Мао је покретао многобројне ‘народне ратове’, често далеко разорније у односу на кампање из реформског периода. Комунистичка историја препуна је сулудих планова: од кинеског покушаја да се истребе врапци током Великог скока напред до совјетских покушаја узгајања жита у готово пустињским условима у кампањама „девичанских поља“ у поређењу са чиме је Сијева политика „нултог Ковида“ нешто што делује готово потпуно разложно.

У поређењу са другим државама средњег нивоа дохотка, и слично ранијем Совјетском Савезу, Кина готово извесно гради више инфраструктуре. Ово није исходиште инжењерског етоса већ комунизма. Марксистичко-лењинистичка идеологије привилегује развој „продуктивних снага“: тешка индустрија, фабрике и инфраструктура се држе за утемељење социјализма, док се потрошачка добра одбацују као нешто од другоразредне важности или чак као декадентно. Политички, мегапројекти и раст бројки које исказују учинак, су нешто што лидери лакше могу да прикажу као доказ напретка, док задовољење неухватљиве потрошачке тражње доноси мање награда унутар партије.

Ова пристрасност је важила како за песника Маа тако и за инжењера Ху Ђинтаа. Разлика је да су предводници после Маа устројили ефикасније тржишне методе да остваре сличне импулсе у односу на планирање и волунтаризам који су карактерисали Маа и Совјетски Савез. Резултат је структурна претежност инвестиција у односу на потрошњу – према челику, цементу, железници уместо ка добрима и услугама које обични људи заправо желе. Совјетски реформатори потрошили су деценије покушавајући и подбацујући да исправе ову неравнотежу. Кинески економисти водили су исте расправе током двадесет година, заступајући иста гледишта као раније њихове совјетске колеге, уз, у најбољем случају, делимичне успехе.

Шта би Запад заправо могао да научи од Кине?

Уколико је потребно да западне држава било шта науче од Кине то је важност одржавања ниског нивоа трошкова. Кинеске нуклеарне електране и брзе железнице коштају делић онога што се плати за градњу у Великој Британији, САД и највећем делу Запада. Ово су лекције за чије савладавање није потребан ни комунизам ни „инжењерска држава“.

Јужна Кореја производи електричну енергију из нуклеарних електрана по цени која је слична кинеским. Финска, која тешко да је дом огромног индустријског снабдевачког ланца, успева да изгради нуклеарне електране по отприлике упола нижој цени од Британије. Брза железница и пројекти метроа су јефтини у Кини али су такође јефтини у Шпанији. Лекције које би требало научити не односе се на идеологију или друштвени етос, већ на политичку вољу, институционални оквир и финансијску дисциплину.

Књига коју би требало опрезно читати

Кина није инжењерска држава. Она је веома велика, некада веома сиромашна земља која је брзо досегла доходак средњег нивоа под влашћу комунистичке диктатуре. Њени лидери нису инжењери или технократе, већ партијски лојалисти. Брзи раст и комунизам не објашњавају све у вези са кинеским управљањем: она је такође и источноазијска развојна држава (East Asian developmental state), друштвено конзервативна и експериментална земља. Потенцијално постоји више различитих оквира у које би се могло уоквирити разумевање партије. „Инжењерска држава“ није један од њих.

Бред Сетсер: Опасни мит о деглобализацији

Књига је добро написана, лако се чита и они који нису упознати са савременом кинеском историјом из ње ће много научити. Али њеном основном наративном току требало би приступити крајње опрезно. Вангова концепција „инжењерске државе“ мање је опис Кине а више средство за приповедање којим би књига требало да се учини убедљивијом, на уштрб тачности анализе. На крају крајева, Кина не пати од превише инжењерства. Пати од превише Партије.

Извор: Catching Mice

Напомене:

[I] Узмимо на пример град Тонгхуа, који има око четиристо хиљада становника и налази се у североисточној Кини, који сам редовно посећивао између 2016. и 2019. године; у њему нема возова бржих од 64 километара на час, само три поласка дневно ка најближем великом граду, и један полазак ка другом најближем граду; нема метро или други шински систем; Тонгхуа није богато или туристима привлачно место, тако да је слабије инвестирање разумљиво у земљи средњег дохотка; али нигде у „маузолејској економији“ Европи град те величине није тако слабо саобраћајно повезан; у Кини постоји много градова попут Тонгхуе.

[II] Ово се односи на потрошњу електричне енергије домаћинстава; кинески укупна потрошња електричне енергије по становнику (када се у њу уврсти индустрија) виша је него у Великој Британији.

[III] На први поглед, за тројицу чланова сталног састава Политбироа делује да имају инжењерске дипломе али то може да завара; студије „хемијског инжењерства“ Си Ђинпинга током Културне револуције по свој прилици су обухватале врло мало смисленог техничког садржаја; његов каснији докторат био је дугачак рад о сеоском тржишту; премијер Ли Ћијанг (Li Qiang) студирао је пољопривредну механизацију али томе је придодао студије социологије, економије (у Партијској школи) и пословања; преостали чланови Политбироа студирали су филозофију, француски језик, политичку економију и кинеску књижевност на основним студијама.

[IV] Уз помоћ Организационог одсека Кинеске комунистичке партије, који управља регрутовањем и унапређивањем елите.

[V] Пет од седам садашњих чланова сталног састава Политбироа су студирали, подучавали или обављали више функције у Централној партијској школи; Динг Шуексјанг (Ding Xuexiang) напредовао је као близак сарадник Си Ђинпига, прво у Шангају, а потом и у Пекингу; није прошао уобичајени пут кроз министарства и провинцијску власт до чланства у политбироу, нити је икада студирао или предавао у Централној партијској школи; ипак похађао је партијску школу у Шангају; Ванг Хунинг није никада студирао у било којој партијској школи али је као дугогодишњи партијски теоретичар обликовао велики део њеног курикулума и написао многе документе који одређују партијску доктрину која се тамо подучава.