(Фото: CNBC)
Политичари, извештачи и колумнисти уобичајено означавају Сједињене Државе као највећу светску економију док Кину смештају на друго место. Претпостављам да ова тврдња годи егу оних који је изричу али она није истинита. Мерено паритетом куповне моћи, кинеска економија је претекла америчку 2014. године, и сада је отприлике двадесет пет одсто већа. ММФ пројектује да ће кинеска економија бити четрдесет одсто већа од америчке 2028. године, што је последња година за коју су дали процене.
Мера коју Америка надмено истиче усаглашава се у складу са курсом валуте у односу на долар, узима се брутодруштвени производ сваке земље у њеној сопственој валути и онда се конвертује у доларе у складу са тренутним девизном курсом. По овој мери, америчка економија је још увек више од једне трећине већа у односу на кинеску економију.
Економисти су склонији да се користе мером која се ослања на паритет куповне моћи. Девизни курсеви знатно варирају, могу лако да се промене 10 или 15 одсто током једне године. Курсеви такође унеколико могу бити арбитрарни, пошто одражавају одлуке земаља да контролишу вредност сопствених валута на међународном финансијском тржишту.
За разлику од тога паритет куповне моћи примењује заједнички скуп цена на сва добра која земља произведе током године. Последично, ово значи да се претпоставља да аутомобил, телевизор, факултетско образовање и остале робе и услуге исто коштају у свакој земљи. Примена заједничких цена је тежак задатак, цене добара и услуга знатно варирају између различитих земаља, због чега их је тешко исказати у јединственим ценама. Последично, паритет куповне моћи је очигледно поприлично непрецизна мера.
Без обзира на то, јасно је да је то премеравање које је, за највећи број разматрања, најзанимљивије. Уколико желимо да знамо количину добара и услуга које земља произведе током године, потребан нам је исти скуп цена. По тој мери, нема сумње да је кинеска економија значајно већа од америчке као и да расте знатно брже.
Да ствари буду јасне, ово не значи да је кинески народ у просеку богатији него народ у САД. Кина има четири пута бројније становништво, тако да премерено по становнику, САД су и даље три пута богатије од Кине. Али, не би требало да запрепасти како земља која има више од 1,4 милијарди становника има већу економију од оне која има 330 милиона.
Онима којима је потребно додатно уверавање, можемо направити и другачија поређења. Можемо отпочети са производњом аутомобила. Прошле године Кина је произвела више од 27 милиона аутомобила, док су САД произвеле нешто мање од 10,1 милиона. (Кина такође има велику предност у производњи електричних аутомобила. Аутомобили произведени у САД су несумњиво просечно бољи, али требало би да буду много бољи како би надоместили оволику нумеричку разлику.
Уколико прибегнемо старовремскијим параметрима, Кина је произвела преко 1030 милиона метричких тона челика 2021. године. САД су произвеле мање од 90 милиона метричких тона. Кина је генерисала 8.540.000 гигават часова електричне енергије 2021, готово двоструко више у односу на 4.380.000 гигават часова генерисаних у САД. Јаз је још већи уколико се усредсредимо на струју генерисану уз помоћ соларне енергије и енергије ветра. Кина има 307.000 мегават часова инсталисаних соларних капацитета, у односу на 97.000 америчких. Кина располаже са 366.000 мегават часова инсталисаних капацитета заснованих на енергији ветрова, док САД имају свега 144.000.
(Фото: The Japan Times)
Можемо обратити пажњу и на неке модерније параметре. У Кини има 1.050 милиона корисника интернета док их је у САД 311 милиона. У Кини 975 милиона људи корист „паметне телефоне“ док у САд свега 276 милиона. У Кини је 2016. године 4,7 милиона дипломаца дипломирало научне, техничке и математичке дисциплине (енглеска скраћеница STEM, од Science Technology Engineering Math). Исте године у САД је 330.000 студената дипломирало неку од ових области. Одређење шта све потпада под научне и математичке дисциплине није исто у двама земљама, тако да бројеви нису строго говорећи упоредиви, али тешко би се могао заговарати став да су амерички бројеви некако већи. И бројке су се сигурно још више помериле у кинеску корист током претходних седам година.
У погледу утицаја на глобалну економију, кинески извоз добара чини 14 одсто извоза добара у 2020. години. САД извозе 8,1 одсто. У првих девет месеци прошле године, Кина је инвестирала 90 милијарди долара у виду директних страних инвестиција. Ово је потребно упоредити са 66 америчке милијарде.
Можемо да наставимо да гомиламо ове статистичке податке, али изнова, од категорије до категорије, Кина надмашује САД и често то чини са великом разликом. Уколико људи желе да носе своје МАГА (Make America Great Again, слоган председничке кампање Доналда Трампа 2016, прим. прев) капе и да инсистирају да су САД и даље највећа светска економија, слободни су то да чине, али Доналд Трамп је изгубио на изборима 2020. године, и кинеска економија је већа.
Величина је битна
Овде посреди није само хвалисање како је неко у праву, док други греше. Кина је очито амерички међународни такмац економски, војно и дипломатски. Многи људи желе приступ који би подразумевао сукобљавање са Кином, уз идеју да могу да изолује земљу економски и да се онда она пренапрегне у војној потрошњи, што је, могло би се тврдити, учињено у случају Совјетског Савеза.
На свом врхунцу, совјетска економија је била отприлике шездесет одсто величине америчке економије, а кинеска економија је већ двадесет пет одсто већа. А овај јаз се брзо проширује. Кина је такође далеко интегрисанија у светску економију него што је то било када био случај са Совјетским Савезом. То чини замисао изолације Кине далеко теже остваривом.
Практично гледано, није важно да ли нам се допада Кина или не. Она је ту где јесте, и неће одатле отићи. Потребно је да пронађемо начине да се носимо са Кином, који не би водили у правцу војног сукобљавања.
У идеалном случају, могли бисмо да пронађемо области у којима је могуће сарађивати, као што је дељење технологије или суочавање са проблемом климатских промена као и борба против пандемија и других здравствених изазова. Али, уколико било ко жели да се упусти дуж хладноратовске путање, требало би да је барем свестан ових бројева. Јер ово не би био Хладни рат који памте њихови дедови.
У овај преглед укључени су Хонг Конг и Макао који су интегрисани у оквире Народне Републике Кине. Аутор чланка је Дин Бејкер, виши сарадник Центра за економска и политичка истраживања у Вашингтону.
Превод: Милош С. Милојевић
