Пише: Оливер Јанковић
Волио бих да умјесто овог текста стоји тишина. Тишина која „говори“ о оном трептају вјечности, о истовременом страху и нади, на корак до бесмртности. Али не желим да звучим као „Аца Информација“ кад се на почетку преноса игра поезије… Поезију игра, али истински, Новак Ђоковић у свом петом походу на никад достигнуто олимпијско финале. Нећу сада да причам о злату, јер је та прича са оне стране Олимпа, него истичем тај куриозитет који Ђоковићу у ишчекивању полуфиналног меча, смета и потреса га, пуно више од могућег поновљеног бола у кољену. Кажем „могућег“ не зато што сумњам да га је забољело, него зато што не можемо знати природу обновљене менискус повреде, и зато што знам, и ви и ја и он, да се он вечерас не бори ни против Мусетија, ни против бола у кољену, него против олимпијских сила, анђела и демона, судбине и Божије воље.
Ово је Ђоковићев пети наступ на Олимпијским играма, али на четири досадашња највише што је достигао јесте полуфинале, а у њима само једна једина – бронзана медаља у Пекингу. Поређења ради- играо је 37 грен слем финала у претходних 16 година (управо колико траје 5 поменутих олимпијских циклуса: 2008. кад је Ђоковић освојио први грен слем, тада је завршен први од пет олимпијских циклуса о којима причамо). У том истом периоду је одиграо само (!) 39 мастерс финала на којима је побједио (а укупан број његових мастерс финала нијесам успио да „ископам“ из Интернет бунара). Магија, фатализам или просто непоновљивост значаја Игара најсликовитије се виде у овој Новаковој борби за олимпијско одличје. Да не знамо да се ради о олимпијском турниру ово такмичење има форму и јачину једног јачег мастерса или завршног мастерс-турнира, каквих се Србин наосвајао у животу.
Друга димензија и тежина препреке пред којом Ђоковић стоји јесте значај који његов полуфунални меч има за српски олимпизам. Била би то, наиме, друга освојена (најмање сребрена) медаља на Играма у Паризу 2024. Његова медаља не би била само једна бројка више, него велики подстрек осталима, пошто је Новак класични примјер оног Маљковићкиног „максимума максимума“. Он је незванични капитен цијелог тима од 112 српских олимпијаца, и уочи другог дијела игара био би то путоказ да се може и мора по још одличја.
На самом крају, као најмање битно, али не потпуно без значаја: не желећи да потцијенимо противника у полуфиналу, онога који је побједио сада већ бившег олимпијског шампиона Зверева, али Лоренцо Мусети је момак кога је Новак ове „неуспјешне“ сезоне побједио три пута: једном на истом оваквом формату шљака-мастерса у два сета (Монте Карло); други пут у оном поноћном преокрету на Ролан Гаросу, са све (далеко било) повредом пред операцију и трећи пут недавно у полуфиналу Вимблдона. Тако да….што се оно каже: дечку свака част, али Ђоковић вечерас на „Шатријеу“ има за противника свој алтер-его. Треба да побједи онога Новака који не зна пут у олимпијско финале. Њега су до сада, на играма побјеђивали Надал, Дел Потро, Мареј, Зверев и Пабло Карењо Буста. Ред је да га данас побједи и сам Новак и да се коначно испење на сам олимпијски врх.
Мало је спортиста који си своју врхунску спортску каријеру увезали највећим дометима из категорије олимпизма и планетарних првенстава. Међу тенисерима то је успјело само Агасију, Надалу, Федереру и Мареју (остали освајачи олимпијских злата у тенису нијесу имали тај значај унутар самог АТП свјетског тура, него им се, што би народ рекао „заломило“ на Играма). По свим другим параметрима Новак Ђоковић је надишао поменуте шампионе. Остало је само….
