Пише: Милица Срејић
“Недавно су привели дечаке због навијачких мајица. Вероватно из полиције не разумеју да се ради о мајицама које имају везе са Црвеном звездом и када кажу север, мисле на трибину, а не на север Косова. Све полако постаје разлог да ви будете и кривично гоњени уколико нисте на било који начин део косовског система”
Косову на јесен предстоје локални избори. Како су Срби изашли из институција још новембра 2022, ово је прилика да – након што су албански градоначелници заузели та места – дође до промене власти. Председник Србије Александар Вучић недавно је изјавио говорећи о томе: “Имаћемо много проблема са предстојећим изборима на Косову”, додавши да без обзира на то, он мора да сачува “мир и стабилност”.
Какву “стабилност” има српска заједница на Косову? Колико често Срби одлазе до Рашке? Да ли користе динаре или евре? Какав однос имају са комшијама Албанцима? Шта је донео или однео сукоб у Бањској? О свему томе разговарали смо са уредницом портала Алтернативна Ана Маријом Ивковић, која је одрасла и живи на Косову.
“ВРЕМЕ”: Ускоро ће бити две године од сукоба у Бањској. Како је то утицало на положај Срба на Косову? Постоји ли разлика у односу и реторици Београда према Косову пре и након сукоба?
АНА МАРИЈА ИВКОВИЋ: Косово више није тако важна тема у односу на оно што се догађа у централној Србији. Пре Бањске слушали смо о томе да постоје неки млади људи који се противе Куртију и који ће да представљају неки вид отпора његовој политици. То се после Бањске променило. Али дуго сам заступала тезу да су се због Бањске догодиле неке ствари, мислим пре свега на однос према интеграцији Срба у косовски систем, али сада, после одређеног времена, схватам да је план већ био такав, а да је Бањска само убрзала кораке. Затворене су српске институције, динар је укинут, што је све отежало живот обичним грађанима. Процес затварања институција је трајао неколико година, од Бањске до данас. Све је затворено осим просвете и здравства. Укратко, мислим да се живот после Бањске у много чему променио, али не мислим да је тај догађај разлог, већ је само катализатор онога што нас је чекало све време, а тога нисмо ни били свесни.
Често се говори како се живот Срба са Косова, због затварања институција, усмерио ка Рашки, удаљеној око 60 километара од Косовске Митровице. Колико ви често одлазите тамо?
У Рашку не идем тако често као што то чине блиски чланови породице зато што ни на који начин нисам везана за српски систем. Тако да могу да говорим о томе само кроз оно што видим у својој породици. Они морају да путују до Рашке како би подигли новац, а идентична ситуација је са мојом баком која има више од 70 година. Она не путује, већ то чини мој ујак. Стално размишљам шта би се догодило са појединим рођацима који нису у могућности да физички оду до Рашке и да се врате како би само подигли новац, узели лекове и можда нешто купили. Понављам, наш нормалан живот измешта се према централној Србији и то је окосница свега. Када би требало да објасним каква је ситуација, рекла бих: наши животи се измештају у контејнере у Рашкој, Рибарићима, у прве градове поред административне линије.
Одлука о укидању динара донета је почетком прошле године, а многима који тек треба да дођу на Косово врло често није јасно да ли се користе динари или еври. Чиме се плаћа у Косовској Митровици?
То је велика дилема за оне који не познају ситуацију, али ми у највећој мери и даље користимо динар. Међутим, више немате ниједну српску банку, српску пошту где бисте могли у неком тренутку да подигнете динаре. Он јесте забрањен за банковне трансакције. То је једна од највећих промена. Мислим да је Курти на један начин поново искористио целу ситуацију за добијање политичких поена. Чињеница је да су те банке затворене, да је пошта затворена, али чињеница је и да ми и даље користимо динар. Не у оној мери у којој смо раније, али проток новца није могао да буде заустављен.
Тако да је, у једну руку, послао поруку свом гласачком телу да је учинио нешто што није, а у другу, послао поруку Србима да све што је српско може лако да буде забрањено. Мени је жао што то морам да кажем, делује екстремно, али је тако. Недавно су привели дечаке због навијачких мајица. Вероватно из полиције не разумеју да се ради о мајицама које имају везе са Црвеном звездом и када кажу север, мисле на трибину, а не на север Косова. Све полако постаје разлог да ви будете и кривично гоњени уколико нисте на било који начин део косовског система.
Какав је однос косовских власти према Србима? Да ли Срби пожеле да се интегришу у косовски систем?
До смене градоначелника у српским општинама на северу Косова дошло је када су српски одборници и градоначелници напустили институције 2022. године. Са минималним бројем гласова, на крилима националистичке политике Самоопредељења, на власт су дошли албански градоначелници који су имали другачији однос према грађанима. Сада грађани са севера полако постају део косовског система тако што су приморани да региструју своје бизнисе, таксисти морају да имају косовску регистрацију возила и тако даље. Систем је направљен тако да се на томе инсистира. Уколико ви не желите интеграцију, приштинске власти имају начина да вас натерају да то прихватите. А уколико то не прихватите, једино како томе можете да се супротставите је да одете одавде. Бојим се да је то однос у којем нема суштинске интеграције, већ присиле. А присилна интеграција није добра ни за друштво које интегрише, ни за друштво које се интегрише.
То је један од разлога зашто грађани одлучују да напусте Косово, јер схватају да немају механизме да заштите свој положај осим да прихвате наметнуто. Једно од тих наметања је да, рецимо, службеник не жели да прича на српском са вама иако га зна. Можда за некога из централне Србије ово не звучи страшно, али не ради се о једној или две године већ о деценији таквог односа. И грађани једноставно кажу: “Па мени можда овде није место”.
Коме се онда жали српска заједница, Београду или Приштини?
Ова прича делује истрошено, али српској заједници су очи увек упрте у Београд. Он је тај који одржава српску заједницу. Захваљујући Београду, Срби су и даље на Косову. Зашто? Зато што је егзистенција косовских Срба у највећој мери везана за исплате из буџета Србије. Други проблем је што то Београд злоупотребљава зарад политичких поена, гласачког тела и ширења панике и страха, када им је потребно. Тако и Курти, када му је тешко и кад има проблема у Приштини, бави се питањем севера Косова. А Вучић, када му је тешко и када не зна где би са свим оним што се догађа у централној Србији, бави се питањем Косова и косовских Срба. По томе су те две политике врло сличне. Оне су националистичке, бар по површини и без много утицаја на то шта ће сутра бити са грађанима. Баве се искључиво гласачким телом.
То доводи до друге ситуације, а то је да те националистичке политике имају велики утицај међу грађанима и да и једна и друга заједница више не живе једна са другом него једна поред друге. То је нешто што је било очигледно и деценијама уназад. Чини ми се да смо сад у оној ситуацији у којој смо били пре неколико деценија, а да су само улоге промењене. Из Приштине имате поруке да је север освојен, да су на северу криминалци, терористи, људи који не плаћају порез, људи који тек треба да буду део неког система, те да не би требало имати много емпатије за њих. Док из Београда такође слушате неке поруке које нису помирљиве. У тим околностима тешко је уопште говорити о заједничком животу или о помирењу.
Верујете ли у помирење?
И даље верујем у помирење. Иако оно тренутно не делује могуће, волела бих да моји суграђани и једне и друге националности добро размисле о ономе што чују из Београда и Приштине и да се присете шта се догодило пре, за време и након конфликта, и ко је био одговоран за све то. Верујем да националистичке поруке и политике нису донеле добро ни једнима ни другима.
Иако сам јако критична према Бриселском споразуму (првом), ви сте тада први пут имали људе који званично прелазе мост и одлазе у једну косовску институцију да раде. Срби са севера ишли су у Јужну Митровицу и обрнуто. То је било нормално прихваћено и делује ми да су тада људи сарађивали и помагали једни другима. Али, мислим да се суштински нико није бавио помирењем, то је проблем. Мислим да нико није заинтересован за наше помирење јер је много лакше завадити па владати, него имати људе који су на истој страни и који само желе нормалан живот. Сада су с једне стране косовски Срби, који желе нормалан живот и неке основне слободе, а са друге косовски Албанци који живе претежно од свог система, неке своје државе и који говоре да је на северу некакав освајачки потенцијал.
То су две паралелне реалности. Имамо тлачитеља и потлаченог, а све то смо имали и пре рата, али у обрнутим улогама. Волела бих да се сви загледамо у себе и да наше комшије такође то учине, јер чини ми се да ово иде у погрешном смеру и да ако се овако настави – не само због чињења Приштине, него и због чињења или нечињења Београда и међународне заједнице – српска заједница ће на Косову бити заиста малобројна.
Извор: Време
