Piše: R. Radosavljević
Dušanu Kovačeviću, ovogodišnjem laureatu prestižne Nagrade „Milan Žmukić“ za izuzetan doprinos regionalnoj i evropskoj filmskoj umetnosti, koju zajednički dodeljuju Filmski festival Herceg Novi i beogradski „Centar Film, priređeno je književno veče u Kući Ive Andrića.
Pisac, scenarista, pozorišni i filmski reditelj koji je potpisao antologijska dela ovdašnje kinematografije, i ovog puta je okupio brojne poštovaoce, a veče je započelo insertima iz njegovih najznačajnijih filmova – „Beštije“, „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Poseban tretman“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“, „Balkanski špijun“, „Profesionalac“, „Andergraund“…
– Drago mi je da se srećemo baš ovde, u kući Iva Andrića, meni je čast što sam tu i što mogu da se podsetim na pisca koji je obeležio veliki deo mog života u literarnom i ljudskom smislu – rekao je Kovačević.
– Andrića sam sreo samo jednom u životu, u Klubu književnika 1973, gde smo sišli posle jednog sastanka Udruženja književnika, a upoznao nas je Borislav Mihajlović Mihiz. Bilo je to samo rukovanje i ništa više, činilo mi se nepristojnim da bilo šta kažem ili da ga pitam, a nije ni bila prilika za to. Mihiz mi je posle toga pričao o tome, pošto je Andrića često pratio do kuće posle tih sastanaka u Udruženju , da je on bio vrlo ćutljiv čovek, i da je vodio računa o svakoj reči koju izgovara.
I te njegove priče o Andriću su utoliko zanimljive što odražavaju život čoveka koji je više gledao i ćutao nego što je govorio. I taj njegov diplomatski stav koji je imao i privatno, van diplomatije, takođe govore da je bio zaista redak gospodin.
Govoreći o Andriću, Kovačević je izdvojio tri naslova od njegovih mnogobrojnih knjiga, a ta tri naslova, kako je izjavio, nisu njegova najznačajnija dela po kojima je poznat u celom svetu, ali su njemu posebno draga.
– Prvi je priča „Aska i vuk“, koja je zauvek ostala metafora igre i metafora umetnosti, ali i nečega što je borba za goli život, kada čovek mora da se brani umetnošću, a to se vrlo često dešava, naročito poslednjih godina.
Drugi naslov je pripovetka „Zeko“ – kad sam je prvi put pročitao shvatio sam koliko je Drugi svetski rat bio užasan. Andrić je opisao prvo bombardovanje 1941, posebno 1944. kad su nas saveznici bombardovali, i kako je tih ratnih dana bilo živeti u Beogradu.
Treća Andrićeva knjiga, koja mi služi kao potsetnik na njegove lepe misli i filozofske stavove o životu uopšte je „Znakovi pokraj puta“. Jedan od citata iz te knjige razmišljanja koristio sam kao predgovor za moju dramu „Sveti Georgije ubiva aždahu“.
Tu je Andrić, kako je istakao, napisao nešto što je izuzetno važno, a njemu je za ovu dramu takođe bilo veoma bitno.
„Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše je navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem, ili da se buni protiv njih već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovanih osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosteljivi i nepristupni, i ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan, i da možda više nikada neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini“.
U ovom kratkom i sažetom razmišljanju Andrića o ljudima i životu na Balkanu, kako je naveo Kovačević, je istina koju je on zapisao i koja se, nažalost, tako često ponavlja i posle njegovog odlaska.
– Ja sam već deset godina član Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, i upućen sam u mnoge podatke o reprintima, izdanjima i interesovanju za njegova dela na prostoru bivše Jugoslavije i drugih zemalja, i to je neverovatno koliko je obnovljenih ili novih izdanja iz svih krajeva sveta. Tako je i ova njegova kuća u Herceg Novom zaista mesto susreta ljudi iz celog sveta koji su zainteresovani za literaturu – rekao je Kovačević.
Autor čije je stvaralaštvo već decenijama deo kulturnog koda na ovom prostoru, čija se dramska dela igraju i na evropskim i svetskim scenama, na ovom posebnom mestu, u Kući Ive Andrića, osvrnuo se i na značaj knjige u ovom našem „internet vremenu“, kada mladi ljudi imaju sasvim drugačiji pristup znanju i informacijama.
– Knjiga nikada neće biti zamenjena. Svi drugi informativni mediji su hladni i udaljeni, nemaju onu emociju kao kada imate knjigu u ruci. Tada ste u direktnom kontaktu sa čovekom koji je to pisao. Živ pisac je pod znakom pitanja šta je uradio, šta će još da uradi, i šta će od njegovog rada preživeti sud vremena. Ali knjiga, ako valja, ima svoj nezavisni život, nezavisno od autora. I to je njena moć – istakao je Kovačević.
Govoreći o svom stvaralaštvu, podsetio je da je u svom opusu do sada objavio 16 knjiga, 21 dramu, da je potpisao oko 20 filmova, a publika je tokom večeri imala priliku da čuje i njegovu poeziju iz zbirke „Ja to tamo pevam“,
– U životu sam se bavio filmom, pozorištem i literaturom. U okviru svega toga pisao sam pesme koje sam nazvao primenjena poezija, jer sam, kako ste ovde mogli da čujete iz nekoliko pesama, i one bile posvećene ili scenarijima, ili dramama. Te pesme, kojih je bilo razbacano po mnogim filmovima i pozorišnim predstavama i knjigama, sakupio sam i sabrao u jednu knjigu koja se zove „Ja to tamo pevam“.
Postavilo se pitanje „Ko to tama peva“, pa sam se ja javio – rekao je Kovačević, dodajući da je u toj knjizi išao po nekom redosledu, od 1968. i demonstracija davnih, kada je bio student Filozofskog fakulteta.
Kovačević je evocirao i lične uspomene u priči „Biblioteka moje mladosti“, naglašavajući da je upravo rano članstvo u biblioteci opredelilo njegov životni put, a govorio je i o druženjima sa piscima i glumcima druge polovine 20. veka, Borislavom Pekićem, Danilom Kišom, Brankom Ćopićem, Zoranom Radmilovićem, Danilom Batom Stojkovićem…
Posebno se prisetio saradnje sa velikim crnogorskim rediteljem Živkom Nikolićem, koji je stvorio nekoliko remek dela jugoslovenske kinematografije, kao i na saradnju sa producentom Milanom Žmukićem, po kome je nazvana nagrada Hercegnovskog festivala čiji je on ovogodišnji laureat.
– Sa Milanom sam se prvi put sreo 1976. godine, kad smo Živko i ja radili „Beštije“, posle kojih smo nastavili saradnju i druženje. Radili smo „Ko to tamo peva“, pa „Maratonce“, „Sabirni centar“, do brojnih drugih filmova sve do njegovog odlaska. Milan je u pravom smislu bio gospodin, čovek od znanja i od reči, meni jako drag. Ja mislim da je Milan zaslužio da ovaj festival nosi njegovo ime – izjavio je Dušan Kovačević.
Izvor: Danas
