Piše: Jovanka Simić
Zgranut, upinje se da im ukaže na grešku, da on nije mrtav heroj nego živ čovek. Ali, uzalud, to su ljudi koji su slika i prilika duhovnog siromaštva. Njima je potrebniji mrtav simbol.
Ovo je siže predstave „Iskupljenje“ reditelja Veljka Mićunovića, koji je na scenu postavio istoimeni roman Branimira Šćepanovića, napisan 1980. godine. Premijerom, „Iskupljenja“ 2. oktobra (Scena „Pera Dobrinović“, 19.30, reprize 5. i 26. oktobra), Srpsko narodno pozorište, naš najstariji profesionalni teatar, započeće 163. sezonu.
– Predstava kroz priču o malom čoveku Grigoriju Zidaru provlači teško, strastveno i halucinantno razmišljanje, viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u okrutnom ogledalu društva čita njegov raspad ali istovremeno i obmanu sopstvenog postojanja. Sve je tu u dvojstvu i dvostrukoj protivurečnosti: zajedljivost i sažaljenje, strah i mržnja, ljubav i izdaja, razobličavanje jednoumlja i lažno herojstvo. Demistifikacijom i razaranjem mitova jednog, odnosno svih sistema, govorimo i o velikoj prevari istorije koju pišu pobednici, o obmani koja se reflektuje i na našu stvarnost. – kaže Mićunović u razgovoru za „Novosti“.
Šta vas je privuklo baš ovom, poslednjem, Šćepanovićevom romanu i to četiri godine posle piščeve smrti?
– Branin pripovedački stil je vrlo inspirativan, dramski. U ovom slučaju priča se tiče svih nas. Bez obzira na to što je napisana pre 44 godine, i danas je aktuelna jer veliki pisci imaju svojstvo da anticipiraju vreme. A to su pitanja identiteta, pitanje ko su naši heroji, koje ljude izdižemo na pijedestal… I to prekrajanje istorije koje se iznova i iznova ponavlja. Možete ovu priču da objasnite u jednoj rečenici a to je da u neko malo mesto dolazi sasvim slučajno šofer Grigorije, zatiče spomenik sa svojim imenom i to je već situacija sama po sebi zaumna i inspirativna koja gledaoca, već na samom početku, vezuje za predstavu.
I dalje rediteljski fokus čvrsto držite na temi identiteta i na malom, običnom čoveku…
– Tema identiteta je važna kroz sve epohe. Važno je znati ko su naši heroji, te da istoriju pišu pobednici, a oni su imali tendenciju da je prikažu onako kako njima to odgovara. Meni je posebno inspirativno, ne samo u ovoj već i ranijim predstavama da se bavim malim čovekom, nekim „evrimenom“ koji u ovom slučaju jeste žrtva jednog sistema ali je i borac na nekoliko nivoa.
S obzirom na to da je roman pisan pre bezmalo pola veka u nekoj drugoj državi i u drugačijem ideološkom vremenu, kakvu ste paralelu zajedno sa dramaturgom Slobodanom Obradovićem, povukli sa današnjicom?
– Insistirao sam na tome da pravimo predstavu između jave i sna. U njoj zapravo isplivava halucinacija koja se veoma dobro reflektuje i na našu stvarnost, takođe halucinogenu, u kojoj više nismo sigurni šta je istina, a šta laž. Nismo sigurni ko nam šta servira, a mi smo samo neki objekti koji bivaju prenošeni od tačke A do tačke B i tako svakodnevno.
Roman je nastao u vreme kada društvene mreže nisu postojale i nisu nam mutile razum.
Koju poruku „Iskupljenjem“ šaljete nama danas?
– Mi svedočimo stvarnosti za koju nismo sigurni da li je naša. Šaljemo poruku da živimo u vremenu izvrtanja činjenica. Dakle, mali čovek, neki radnik, službenik ili šofer, on je izbrisan danas. Postao je globalni pion koji tu samo obitava želeći da percipira kroz uobrazilju svoju stvarnost koja je veoma izrežirana sa visina moćnika. To je aspekt koji mi je veoma važan. To da mi imamo kliku, jednu mašinu koja samo koketira sa realnošću pomoću društvenih mreža u kojima ne možemo da „pohvatamo“ ni ko je ko.
Istina je postala krajnje relativna stvar?
– Svako može danas da tumači istinu kako mu odgovara. Pogotovo što možemo da se krijemo iz neke anonimnosti, puštamo kvazi istine preko raznih društvenih mreža.
Uznemiravamo ili spinujemo javnost kako kome odgovara. Tu je i naša nemoć da zadržimo bilo kakvu vrstu privatnosti. Istovremeno, paradoks je da je danas najekskluzivnije ostati anoniman.
Šta vas je podstaklo da se opredelite da i publiku postavite na scenu sa glumcima?
– Od samog početka imao sam ideju da je ovaj komad intiman čin što samim tim prebacuje emociju na samu publiku. Ta neka identifikacija publike sa likovima dovodi do toga da nas se ta priča dodatno tiče. Poruka – da istoriju uvek pišu pobednici, da je to velika prevara. Ima li šansu da se vaš Grigorije izbori sa svim tim dvoličnostima, kontrastima i paklom u koji je njegov život iznenada zapao?
Osim poruke da istoriju uvek pišu pobednici, ima li šansu Grigorije da se izbori sa svim dvoličnostima, kontrastima i paklom u koji je njegov život iznenada zapao?
– Velika je to borba „malog čoveka“ koji mora da se pomiri s tim da je istina možda samo iluzija istine, da se ne zna ko su pravi a ko lažni heroji, da se ne zna čija su sećanja proživljeno istinita, a čija su mutna i fabrikovana.
I Brana bi bio zadovoljan
GLAVNI lik u predstavi tumači Boris Isaković, koji već osam godina ne igra u ovom pozorištu ali nije odoleo pozivu reditelja Mićunovića.
– Nisam ranije čitao „Iskupljenje“, ali jesam sve drugo što je Brana Šćepanović napisao.
Voleo sam njegovog „Gospodina Golužu“ prvenstveno kao film Živka Nikolića. Mislim da kao što je Živko uspeo da „gospodina Golužu nadogradi“, mislim da smo i mi uspeli nešto slično da učinimo sa „Iskupljenjem“. Mislim da bi i Brana bio zadovoljan što smo njegov roman pretočili u pozorišni čin – rekao je Isaković uz kojeg u predstavi igraju: Marko Marković, Marta Bereš, Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov i Marko Savić.
Izvor: Novsoti
