Пише: Матија Јовандић
“Био сам већ у Ирану и неке жене желе да га носе”, објашњавао ми је један бели режисер музичких спотова. Могао је да осети да се помало колебам да ставим хиџаб, и јесам, али не зато. Неколико дана пре тога отишла сам на аудицију за рекламу коју је режирао; уместо телефонског позива, стигао ми је мало касније мејл у ком се каже да је он заправо хтео да ме ослободи обавеза да бих се појавила у музичком споту једне познате уметнице. Све што ми је речено било је да се улога зове “слављеница на рођендану” и да би требало да на снимање понесем неку “забавну” одећу. Била сам прилично узбуђена јер сам добила посао који ми се чинио страва, и то код невероватног режисера.
Кад сам ушла у гардеробу на снимању, са мајицама за излазак у руци, једна од стилисткиња питала ме је да ли знам како се правилно носи “неки од ових”. Вртела је црну ешарпу међу прстима. Мало сам се збунила, али сам на крају схватила о чему се ради. “Не, нисам га никада раније носила. Извини!” Осетила сам грч у стомаку. Истог тренутка схватила сам да нисам одабрана због лепоте или харизме, него због своје расе.
Плата је плата, ваљда, али хтела сам да будем плаћена због талента, а не зато што испуњавам некакву квоту. После свег труда да примирим зујање роја пчела у глави од анксиозности, на крају сам носила хиџаб у само пар кадрова, пошто екипа није добила одобрење ватрогасаца за ношење те ешарпе у сцени “дувања свећица”. Кад је режисер попричао са мном о томе, из петних жила сам пожелела да му објасним да нисам љута зато што морам да носим хиџаб, него да бих волела да ми је неко то рекао раније. А, искрено, и по начину на који је причао о томе да је био у Ирану чинило се као да хоће да каже да, пошто је био тамо а ја нисам, он зна боље. Као да познаје моју културу боље од мене.
Одувек сам гајила наду да ћу једног дана моћи да посетим Иран. Моји баба и деда са мајчине стране одлазили су неколико пута кад сам била мала и враћали су се са поклонима и причама о нашој фамилији. Моји родитељи, након што су отишли из Ирана, више се тамо нису враћали. Ја сам школски пример детета “треће културе”. Не говорим више фарси, одрасла сам уз тај језик, а онда сам га одбацила у корист енглеског и шпанског у вртићу у Лос Анђелесу. После 11. септембра осећала сам се још отуђеније: сваког боговетног дана је у вестима трештало некакво патриотско оправдање за убијање људи који личе на мене, људи који имају иста имена као моји рођаци. Људи са тамнијом кожом и “назадном културом”.
Што сам била старија све сам више желела да се вратим свом пореклу. Престала сам да се представљам као “Персијка” и свесно сам бирала свадљивији назив “Иранка” као лакмус за реакције људи. Купила сам огрлицу са својим именом исписаним на фарсију. Своје беле пријатеље водила сам на ћевапе и сладолед. Уронила сам у културу колико год сам могла. Почела сам да верујем да ћу једном можда моћи да одем у Иран. Али правни и безбедносни разлози који су спречавали моје родитеље да се врате и даље су ту.
Иако је иранска кинематографија позната по породичним драмама, има ту и доста поигравања с различитим жанровима.
Не замерам том режисеру што је отишао тамо, док ја не могу. Драго ми је што људи и даље имају прилике да доживе лепоту те земље из прве руке. Али, са недавним бомбардовањима и ратом који виси над главама, не верујем да ћу икада успети да посетим Иран онако како сам се надала. Као дете сам говорила да желим да видим Иран без закона о обавезном ношењу хиџаба или забране плеса у јавности. Сад више нисам сигурна да ћу икада видети било какву верзију.
Најближе што могу да му се приближим, за сада, јесте кроз филмове и, ако смем да се препустим персијској културној традицији поноса на сопствени народ, онда морам да кажем да смо ђаволски добри у томе. У постреволуционарном Ирану има безброј правила којих режисери морају да се придржавају, а чињеница да кроз пукотине тако ригидних упутстава успевају да се провуку тако предивне ствари право је чудо. Иако је иранска кинематографија позната по породичним драмама, има ту и доста поигравања с различитим жанровима. Ево неколико истакнутих примера иранског филма у овом веку:
Девојка се враћа кући сама, ноћу (Ана Лили Амирпур, 2014)
Сећам се сасвим јасно како сам прочитала штуру рецензију овог филма у часопису Најлон, ултимативном арбитру за све оно што је кул. Био је то први филм на фарсију из 21. века који сам икада гледала и заиста ми је указао на чињеницу да тамо негде постоје и “кул Персијанци”, у оштром контрасту с беверлихилсовском варијантом какву сам виђала целог живота, без увијања. Филм беспрекорно спаја вестерн, хорор и љубавну причу, а додатну чар даје му, по мом мишљењу, један од најмоћнијих саундтрекова свих времена, са нумерама извођача који певају на енглеском, попут White Lies i Federale, и иранских уметника као што су Киоск, Даријуш и Радио Техеран. У питању је црно-бели филм, толико прожет иконографијом америчке поп културе да савршено погађа ону „златну средину“ разумевања гледалаца из “треће културе”. Филм узима чадор (законом прописани покривач за главу у Ирану) и претвара га у нешто заводљиво и опасно. Ви нас можете покривати у лошем покушају да нас заштитите, али ко ће вас заштитити од онога што ми кријемо?
Свети паук (Али Абаси, 2022)
Несрећни је стицај околности то што овај филм толико подсећа на остварење Дејвида Финчера, пошто истинита прича о убици на ком је заснован носи очигледне паралеле са убицом Зодијаком. Као и Зодијак, и Паук Убица је отворено комуницирао са медијима, остављао трагове, своју идеологију и разлоге због којих је радио то што је радио. Абасијев филм из 2022. ослања се на убиства која су се заиста догодила почетком века као на средство да испита негативне ставове према женама и сексуалним радницама, како оне од стране режима, тако и од стране шире популације. Овде хиџаб буквално постаје оружје које се користи за ућуткивање и гушење жена које наводно треба да штити. Филм је изузетно мрачан и немилосрдан у приказу тих злочина, а ти ставови, нажалост, делују универзално, посебно у светлу недавне пресуде Дидију.
Развод (Асгар Фархади, 2011)
Као први ирански филм који је освојио Оскара, Развод је вероватно и најпознатији с ове листе, и то с добрим разлогом. Прича је прилично једноставна: ирански пар пролази кроз пробну раставу брака, и упркос најбољим намерама свих укључених, све крене наопако. Ретко кад ми се деси да у филму немам макар једног јунака за ког безрезервно навијам, а овде су поступци сваког од ликова некако разумни и оправдани. Види се да сви верују да чине најбоље, и управо зато је гледање толико тешко, али и толико стварно. Има ту и много слојева које ваља разложити: мизогинија (како у режиму, тако и у кући), осуђивање дубоко религиозних људи, неповерење према деци, па чак и чудни ставови какве гајимо према мушкарцима са Средњег истока. Чик нека неко изађе из биоскопа с јасним ставом о томе ко је у праву, а ко греши.
У сенкама (Бабак Анвари, 2016)
Осамдесет четири минута споја стварног рата и исламског фолклорног хорора који огољава монструозну природу насиља. Радња је смештена у Техеран током Иранско-ирачког рата, а у средишту приче су мајка и ћерка које живе усред бомбардовања и сирена за узбуну. “Прљава” бомба погађа њихову зграду, али не носи ни отров ни болест, него непожељника у виду џина. Попут Девојке која се враћа кући сама, ноћу, и овај филм преузима фигуру жене у чадору и претвара је у нешто злокобније. Изневеравајући очекивања, он претвара познату силуету духа под чаршавом у призор који у овом окружењу има више смисла. Заправо, требало би да више ратних филмова буду хорори.
Закон у Техерану (Саид Рустаи, 2019)
Овај напети полицијски кримић / антитрилер, познат и под алтернативним насловима Само 6.5 или 6.5 тумана по метру, био би савршен за гледање у биоскопу АМЦ Бурбанк 16 (попут Живети и умрети у Л.А., Никада ниси стварно био овде…). Рустаи је скројио суморну и проницљиву критику рата против дроге у Ирану и правосудног система који изгледа да уопште не доприноси решењу проблема. Упркос оквирима у које је постављен, филм је са емотивне стране веома тежак. Због антиклимактичног завршетка и хладне дигиталне фотографије тешко је одолети поређењима са каснијим остварењима Мајкла Мана. У рату између зависника, дилера и полицајаца нико не побеђује.
Такси (Џафар Панахи, 2015)
У својој Letterboxd рецензији сам овај филм у шали назвала „Ноћ на Земљи Џамшида Џармуша“. Панахију је у Ирану на неколико година било забрањено да снима филмове, па је, да би томе доскочио, снимао кришом, представљајући се као таксиста, возећи анонимне глумце и своју младу сестричину кроз Техеран током једног дана. Док савршено спаја чињенице и фикцију, Такси пружа прелеп поглед у скривене ћошкове и живот обичних људи у највећем граду Ирана. Видимо живот и смрт, сведочимо љубазностима и преварама, срећемо се са криминалцима и породицама. Посебно данас, када се расизам после 11. септембра полако враћа у моду, ово је диван начин да се види Техеран какав вам никада неће приказати у вестима.
Пут под ноге (Панах Панахи, 2021)
Први дугометражни играни филм Панаха Панахија, сина Џафара Панахија, баш оставља утисак. Ово је road movie у верзији какву само Персијанци могу да направе: са целом породицом на окупу. Породица је у бекству из разлога које нећу овде открити и крстари иранским селима у позајмљеном џипу. Оцу је сломљена нога, пас је на самрти, мајка се једва држи, најмлађи син не престаје да пева/игра/прича, а старији брат једва да прозбори иједну реч. Да нисам знала да гледам филм, помислила бих да се ради о правој породици. Толико је радости у овом филму да готово заборавите да се бол полако помаља из скоро непробојне магле која прекрива планине. Успутна белешка: мени можда најомиљенија дечја глума у било ком филму који сам икада гледала.
Семе свете смокве (Мохамед Расулоф, 2024)
Овај филм би у погрешним рукама лако могао да буде искоришћен као материјал за западну пропаганду о иранској мизогинији, али мислим да, ако бисмо стално бринули о савршеном представљању стварних, сложених тема, никада ништа не бисмо урадили. Потребно је храбрости да се у потпуној тајности сними филм који критикује режим и потом се тај филм пустити у свет, поготово у свет у ком тако мало људи на Западу заиста разуме шта значи покрет „Жена, живот, слобода“. Овај потресан филм, коме је мекгафин буквално Чеховљева пушка, натерао је бар део чланова америчке Академије филмских уметности и наука да се упозна са храброшћу иранског народа.
Ширин (Абас Кјаростами, 2008)
https://youtu.be/Xmwhy_cXMQM
Кјаростами је мајстор поигравања са самом формом филма и непрестано нам скреће пажњу на то да оно што гледамо није стварност, већ конструкција. У филму Ширин иде и корак даље – публика постаје сам филм. Жилијет Бинош и 114 иранских глумица седе и гледају филмску адаптацију персијског епа Хусрав и Ширин, и то је све што ми видимо: њихове реакције. Додатно нас води још само тонски запис дијалога и музичка подлога. Али не брините, разиграност се ту не завршава. Филм који те жене гледају – не постоји. Кјаростами је успео да створи кохерентну, емотивну и прелепу причу из наоко ничега, користећи се само колажом лица из шпила (а она убијају колико су јака).
Почасно признање:
Универзални језик (Метју Ренкин, 2024)
Са насловом на фарсију који се буквално преводи као Песма ћурке, овај филм је, веровали или не, написао и режирао бели Канађанин (који се и сам појављује у споредној улози). Метју Ренкин толико добро говори фарси да га моја мама бесно користи као пример кад ме грди што га ја не говорим. Радња се дешава у апсурдној верзији Винипега, у којој је фарси заправо национални језик Канаде, и плете расуте нити из прошлости Ренкинове породице. Док на прелеп начин одаје почаст покојном Абасу Кјаростамију, преношење старих европских прича у персијски културни контекст подсећа нас на то да можда ипак и нисмо толико различити.
Извор: Глиф
