Одсуство личне одговорности, патолошка партијска оданост, подстицање примитивних политичких страсти, корупција, изражене криминалне тенденције и још неки фактори довели су до установљавања феномена злоупотребе моћи
Све политичке борбе имају два вида, први који се дешава између друштвених група организованих као партије – странке ради доласка на власт или вршења утицаја на власт и други који се дешава између оних који врше власт и свих осталих, без обзира са којих позиција наступају.
Вршење власти на неки начин „дозвољава“ да они који то раде имају могућност да реализују своје намјере на „штету“ оних који не врше власт, али неријетко на штету и осталих који партиципирају у животу заједнице.
Црна Гора је годинама била класични доказ формулације „власт корумпира, апсолутна власт апсолутно корумпира“ јер је вршење власти ионако константно искушење за ону врсту људи који нијесу довршени и одани устројству државе на частан начин.
Како ми припадамо друштвима гдје су „добра на располагању била мања од реалних потреба које је требало подмирити“ они који су дуго били на власти су циљно злоупотребљавали своја овлашћења покушавајући да извуку максимум личне користи.
Занемарујући законитост у вршењу јавне службе у конкретним стварима и према цјелокупном друштву, потврђивали су и стару дефиницију да „нема човјека на овом свијету који, када је у могућности да чини све без контроле, не би жртвовао правду својим страстима“.
Одсуство личне одговорности, патолошка партијска оданост, подстицање примитивних политичких страсти, корупција, изражене криминалне тенденције и још неки фактори довели су до установљавања феномена злоупотребе моћи.
Такав амбијент је стварао искривљену слику друштвених вриједности и појединца који не преза да уради све како би себи и друштвеној групи-партији којој припада и која врши власт, угодио и остварио корист, без обзира на драстично кршење правних норми и правде.
Последица је позната, у распону од хапшења бивших челних људи полиције и укупно сектора безбједности, најодговорнијих људи правосуђа и других државних институција до међународне потврде о водећим организованим криминалним структурама у Европи и шире, које потичу или ђелују са наше територије.
Једноставно речено, Црна Гора би слободно могла постати предмет изучавања виктимологије као необичан примјер државе – жртве од стране сопствених политичких елита и неодговорних појединаца у њима.
Некадашња предсједница Врховног суда Меденица чак пријети да ће једног дана проговорити о потписивању мјера тајног наџора које је радила и као тужилац. Ако је можда потписала и за касније брутално ликвидираног Душка Јовановића, за новинара Петра Комненића и ко зна кога још, било би коректно да упозна јавност са тим.
Или те мјере тајног надзора нијесу нигдје евидентиране већ су биле продукт неконтролисане моћи од стране појединаца из бивших служби безбједности и тадашњег режима.
И када смо помислили да то ружно вријеме полако нестаје, да Црна Гора поставља темеље једног другачијег начина функционисања, министар правде Црне Горе Миловић најављује наводну злоупотребу моћи, никог другог до шефа специјалног полицијског тима Шуковића.
Најављује доказе о његовој наводној умијешаности у одређене закулисне радње, а све у односу на опет наводну приврженост-оданост једној партији која је вршила власт у претходном периоду и њеном лидеру.
Најављује потенцијалну злоупотребу моћи руководиоца посебне полицијске јединице, која је до недавно имала висок јавни рејтинг у јавности због своје професионалности или је барем личило на то.
У односу на оно што је искусила Црна Гора са дугогодишњим понашањем некадашње власти која је обиловала злоупотребом моћи не постоји могућност да министар правде може ријечима неког убиједити да повјерује у изузетност његових навода.
Решење је у једноставном предочавању доказа и стварању услова за спровођење поступка по том основу, без много медијске помпе и нуђења оставке, јер би се у супротном и његове оптужбе могле схватити као злоупотреба моћи.
Ратко Контић
Извор: Дан
