Пише: Милош Дашић
Узбудљиви трилер о бирању новог Папе, са Рејф Фајнсом у главној улози, Конклава је изашао 2024. године и био један од главних кандидата за Оскара, али данас, са смрћу Папе Фрање и потенцијалним новим избором Папе, поново је актуелан.
Прво реч, две о кликбејту из наслова…
Вероватно памтите Gossip Girl, guilty pleasure серију многих који не воле да гледају забаван садржај, већ дане проводе у тросатним артy драмама, а онда кришом бацају поглед на животе размажене деце Менхетна.
На некој од друштвених мрежа сам видео да су филм који се бави избором новог Папе и свим интригама око пуштања белог и црног дима у Ватикану назвали остварењем које са лакоћом спаја култни 12 Angry Men са поменутом серијом. Погледавши филм, морао сам да украдем ту референцу и поменем је, јер заиста – нови филм Едварда Бергера, ког знамо по одличној режији филма На западу ништа ново од пре коју годину, одлично описује све могуће напетости, али и трачарење и интриге у ходницима ватиканске цркве.
Највећи успех редитеља је то што је успео да направи забаван филм и биоскопско искуство, а да притом не напусти простор љутих, тужних и намазаних мушкараца у црквеним одорама. Јер, да се не лажемо, сам опис овог филма призива најобичнији зевофест.
Али да кренемо од почетка.
Да ли ваља Конклава?
Папа умире и на декану Лоренсу (Рејф Фајнс), ког је својевремено Свети отац прозвао „менаџером цркве“, је да спроведе конклаву, односно избор за новог Папу. Наравно, као и у сваком избору – од председника одељенске заједнице, преко државе, па до поглавара цркве – постоји неколико кланова, група, странака које гурају своје фаворите и представнике. Па тако, либерални део цркве има свог представника, кардинала Белинија (Стенли Тучи), који жели да модернизује цркву. С друге стране, конзервативније крило има свог италијанског представника, кардинала Тедеска (Серђо Кастелито), који би да врати цркву у добри стари 19. век.
Са афричког континента долази јак кандидат, кардинал Адејеми (Луцијан Масамати), који је можда ставовима задрт, али га део цркве прихвата јер би то био први црни Папа. Ту је, наравно, и Американац, кардинал Тремблеј – намазан свим бојама (глуми га Џон Литгоу, који чим се појави, знате да с њим неће бити чистих послова). На крају, стидљиво стиже и латиноамерички представник (Карлос Диез), који је кардинал ни мање ни више него у Кабулу, и за ког нико никад није ни чуо, јер је покојни Свети отац желео баш њега.
Пред само затварање капија, један од свештеника убаци ровца декану Лоренсу – да је један од кандидата, кардинал Тремблеј, у последњим сатима живота покојног Папе ражалован. Онда он креће у истраживање, помоћу главне калуђерице (Изабела Роселини), где сазнаје тајне о свим кардиналима, због чега полако али сигурно почиње да се пита – да ли је можда ипак он прави кандидат, јер остали не заслужују чин, иако је пред саму конклаву најавио своје повлачење из духовног живота.
Наравно, како се Конклава одвија, полако схватамо да је ово само условно речено прича о ватиканским изборима, и да заплет може да се примени на било које друге. Ови последњи амерички свакако први падају на памет, али верујте – прича је универзална довољно да се сви препознамо у њој. Па тако, италијански представник је очигледно та трамповска фигура које се сви плаше, али је, на неки начин, и најмање критикован. У смислу да је став према њему очигледан, негативан и ту нема поговора.
Отуд, критичка оштрица је много више окренута ка супротној, либералној страни, која се тврдоглаво бори за власт и не размишља о цени коју треба платити, да би се, кад види да је победа недостижна, окренула оној старој категорији, толико познатој и код нас – мање зло. Па тако „мање зло“ постају и они који су преварама и корупцијом дошли до моћи.
У центру свега је Рејф Фајнс и његов лик, који је једини морални компас и који жели добро свима – што је некако и нормално, јер ми ипак све време говоримо о поповима, а тема је хришћанство. Међутим, од ових ликова ретко ко окреће други образ. Фајнс, као тај лик који носи цео филм, доводи нас до тога да му сви верујемо и да схватамо да су једино његови избори правилни.
С друге стране, Џон Литгоу одлично наступа и игра са већ предодређеним мишљењем које имамо према њему, док Стенли Тучи сјајно тумачи либералног смрада који говори једно, мисли друго, а ради треће. Ипак, глумачки – ово је Фајнсов филм, и многи су били разочарани пре пар месеци кад управо он није понео златну статуу Оскара.
Ипак, поред свих глумачких бравура и креација, морамо још једном да поменемо редитеља Едварда Бергера, који је у једну сувопарну тему унео живот и узбудљивост. Довољно заплета из сапунских опера, које је сјајно пресекао политичким трилером – и обрнуто. Храбро је балансирао између две крајности и због тога му заиста треба одати признање.
Конклава успева да на узбудљив и интригантан начин проговори о људској природи – која, без обзира на околности, ситуације и занимања – тражи свој део колача и моћи. Били ми световна или духовна лица, и даље смо људи, и даље смо грешни, и даље желимо да се баш ми питамо. А онда, кад на то још додамо идеологију, славу, паре – као и увек, деси се куршлус у ком побеђује само онај који није гадљив на компромис.
Извор: City Magazine
