Пише: Гидеон Леви
Међународно признање Палестине је награда за Израел. Израел би требало да захвали свакој од тих држава, јер признање је замена за прави потез који би сада требало предузети – увођење санкција. Признање је лажна замена за санкције и казну која треба да буде изречена земљи која почини геноцид. Признање је неискрен и испразни гест којим неодлучне и слабе владе европских земаља желе да покажу својим незадовољним грађанима да не седе скрштених руку и да нешто предузимају. Али признавање палестинске државе која не постоји и неће скоро, вероватно никада бити успостављена је заправо срамотни вид ћутања.
Газа гладује, а Европа признаје њену државу. Да ли ће гладни народ Газе тиме бити спасен? Израел може да игнорише ове најаве све док су САД на његовој страни. Говори се о таласу признања као о неком цунамију, иако се зна да он неће запљуснути обале Израела, све док признање не буде праћено ценом која се мора платити због геноцида.
Британски премијер Кеир Стармер је међу првима након председника Француске најавио признање. Пожурио је да то представи као (условну) казну за Израел, чисто да би испунио своју дужност. Али ако се Израел буде добро понашао, Стармер је обећао да ће његово но-но бити поништено. Зашто је то казна, господине премијеру? Ако би признање палестинске државе по вашем мишљењу допринело решењу сукоба, зашто би то била казна? А ако мислите да је казна, у чему се она састоји? То добијамо када претња Трамповог постојања паралише Европу и када је јасно да ће онај ко уведе санкције Израелу бити кажњен. У међувремену ћемо нешто промумлати. Санкције су добро решење за руску инвазију, али не и за израелску.
Стармеров потез је охрабрио многе друге земље, што се у Израелу представља као политичка катастрофа. То неће зауставити геноцид. То није могуће без конкретних потеза међународне заједнице који постају све хитнији, јер убијање и глад у Гази добијају на интензитету. Признање такође неће створити државу. Како је оно рекла десничарска активисткиња Данијела Вајс након претходног таласа признања? „Када отворим прозор, не видим никакву палестинску државу“. Нити ће је у догледно време видети.
На краћи рок, Израел има користи од новог таласа признања јер је то замена за казну коју заслужује. На дужи рок, можда ће признање имагинарне државе повећати нужност доношења неког решења. Али потребна је велика доза наивности и оптимизма да би се мислило да признања сада имају неки значај. Никада није био лошији тренутак за то. Признање сада је само звиждање у мраку.
Палестинци су без руководства, а Израелци имају вођство које је учинило све да спречи успостављање њихове државе, и то успешно. Ако Даунинг 10 жели државу за Палестинце, то је лепо али све док Јерусалим и Јицар1 то не пожеле и док Вашингтон слепо подржава Израел, она неће бити успостављена. Док је израелска десница на врхунцу своје снаге, а политички центар у Кнесету гласа за анексију Западне обале а против палестинске државе, док је Хамас најјаче палестинско политичко тело, а насељеници и њихови помагачи најјаче израелско, о којој палестинској држави говоримо? И где би она била?
Признања су бура у чаши воде. Свет отаљава своје обавезе, Израел наставља да уништава, изгладњује и испуњава план етничког чишћења у Гази. Не могу да замислим горе услове за реализацију снова о палестинској држави. Где би се она успоставила? У тунелу који ће бити ископан између нелегалних насеља Јицара и Итамара? Да ли постоји сила која ће икада уклонити стотине хиљада израелских насељеника? Ко би то био? Да ли постоји политички блок који би се за то залагао? Боље је прво предузети практичне казнене мере које ће приморати Израел да заустави овај рат, а Европа располаже таквим средствима. Затим на дневни ред треба ставити једино решење које је преостало: демократију „од реке до мора“, један човек, један глас. Апартхејд или демократија – трећег пута нажалост нема.
Извор: Пешчаник
