Списи Ернеста Геваре де ла Серне о напорном путу на који је кренуо са својим пријатељем Албертом Гранадом 1952. године сјајно су књижевно сведочанство о трансформативној моћи путовања. То је тако, шта год ко мислио о томе где је тај пут водио. Између осталог, траса од Аргентине до Венецуеле, описана романтично, па и мелахнолично, у Дневнику мотоциклисте, прожела је тада 23-годишњег студента медицине “здравим поштовањем за даљине”, а то је вредна порција понета са собом с обзиром на то да се револуционарни устанак у ком је учествовао на крају пронео на више од 800 километара. До тада је, наравно, младић чија размишљања чине основу Дневника постао познатији као “Че” Гевара.
Објављен постхумно 1993. године, као Notas de Viaj, а онда први пут на енглеском за Verso 1995. (на нашем језику тек 2004, прим. прев), Дневник мотоциклисте донео је карактеристичан портрет револуционара у младости. Током Хладног рата су медији на западу Чеа често представљали као човека који хладно и срачунато поставља постреволуционарне политичке оквире и управља њима.
У Тајму је, у причи са насловне стране овог магазина о Чеу, Аргентинац описан као “најфасцинантнији, а и најопаснији, члан тријумвирата” који су чинили и Фидел (“срце, душа, глас и брадати лик савремене Кубе” и Раул Кастро (“песница која држи бодеж револуције”). Че је био “мозак”, аутор Герилског ратовања, његовог (не)чувеног водича за амбициозне радикале.
За разлику од тога, Че је овде био блажи, осећајнији, неодлучнији згодни мангуп који је постао икона поп културе подједнако колико и политичка фигура.
Док је Герилско ратовање практично, повремено чак клинички прецизно штиво, Дневник мотоциклисте показао је приступачнијег Чеа: младића на политичкој траси коју су толики млади следили 1950-их и 1960-их. Да Че касније није узео оружје у руке, његови мемоари просто би били нека врста куриозитета у свом жанру, латиноамерички израз истог оног генерацијског немира о каквом је писао Џек Керуак. (Запада за око, заправо, да је режисер филма Дневник мотоциклисте касније екранизовао На путу).
Његове белешке у дневнику откривају очигледне књижевне претензије. “Пун месец, оцртан на небу изнад мора, љеска се по таласима сребрнастим искрама”, пише он. Са друге стране, признаје да је “усијан и ентузијастичан” написао “неке ствари које су можда помало нападне и одударају од духа научне темељности”.
Прожимање искрености и замора су водени жиг дневника, што је вероватно последица одређене самосвести код њега. На крају крајева, Че се и јесте отиснуо на путовање које описује у Дневнику у суштини из забаве. “Аристократе из 19. века које су одлазиле пут Фиренце или Венеције то су радиле јер се то очекивало од људи њиховог соја, био је то део њиховог ‘образовања’”, каже ми Пауло Дрино, историчар који је много писао и предавао о Чеу. Насупрот томе, “Гевара креће без неког посебног одредишта на уму, већ са идејом авантуре, кршења конвенција, да, ето, тера кера”.
Ако је то што је Че у дневнику нежнији направило толики хит од књиге 1990-их, оно што данас боде очи је са колико снаге се изборио за оптимизам у себи, колико напора је потребно да би се одржало убеђење да је бољи свет могућ. Читаоцу Чеових дневника позната је судбина наратора. Знамо шта ће му учинити време и шта је он урадио у своје време. Знамо да ће његови “одлучно боемски приступи” очврснути у дисциплину борца. Знамо да ће Че ући у историју због водеће улоге које се прихватио у Кубанској револуцији, а затим и у револуционој влади, али знамо и да ће хиљаде људи у региону и свету исто тако пратећи своју савест отићи у оружане борбе. Знамо да ће хиљаде страдати као и он у рукама контрареволуционарних снага.
Дневник мотоциклисте описује буђење какво ће упознати многи који су доспели до тога да на неки начин преиспитују статус кво. Слично чувеном Чеовом портрету пресликаном на онолике плакате, мајице, шоље и другу робу, “дневници су постали кључни културни артефакт” и представљају не само латиноамеричку левицу, него “латиноамеричку културу шире”, указује Дрино. “На неки начин”, наставља он, Чеов имиџ касније је искоришћен да изрази “баналније личне револуције”.
Објављивање Дневника и његово преношење на филм играли су на ту карту, утичући на то “како су дневници продати разноликој публици широм света: ‘Спој Голих у седлу и Дас Капитала”, тако је лондонски Тајмс описао књигу”. Таква представљања Дневника неретко имплицирају и позивање на посебну врсту мужевности, на посвећивање циљу по цену дубљих породичних веза.
Лик у мемоарима није револуционарни вођа и стога га не оптерећују непријатна морална питања побуне и насиља. Конзервативни критичари филма изругивали су се томе, оптужујући филмаџије да Чеа бране и представљају га као милог, привлачног бунтовника са жестоким ставовима, али доброг срца. Наводно је фатална мана филма романтичног замаха у томе што не обавештава публику о каснијој Чеовој крвожедности и ауторитаризму. Такве критике промашују поенту филма и мемоара на којима је он заснован.
Објављивање књиге деценијама након што је Че постао револуционарна икона свакако би требало да подстакне читаоце да делу приступе критички. Али Дневник мотоциклисте је неизмерно вредан за изучаваоце различитих области јер то није нагваждање с тезом као што, изгледа, мисле критичари те књиге. За проучаваоце Латинске Америке та књига је прозор у друштвену, политичку и економску стварност овог региона у послератном периоду. Део је сваког доброг списка обавезне литературе о јужноамеричкој левици, антиимперијализму и непрекидној борби за друштвену правду у том делу света.
Рођен у Розарију, у Аргентини, у имућнијој породици, Че је припадао класи и генерацији типично предодређеној да несразмерно ућари од послератног бума. Демократизација, урбанизација и индустријализација постали су свакодневица и обећавали су да ће се тако цео регион стабилизовати и издићи из сиромаштва. Међутим, током путовања се Че сусрео са милионима људи осталих изван додира новог богатства.
Многима са рубова урбаних центара прогрес је донео јако мало, а камоли онима који су живели у удаљеним насељима у унутрашњости. “Преглед здравствене заштите у Чилеу показује да јој много тога недостаје (касније сам схватио да је далеко боља него у другим земљама које сам посетио)”, примећује Че негде на половини дневника.
Разлика између обећања просперитета и искључености великог дела друштва у послератном периоду радикализовала је младе мушкарце и жене из средње класе, фрустриране тиме у каквом свету живе. Радници и сељаштво, полазећи од веома различитих искустава, такође су прихватили нови политички речник. У једном тренутку се Че и Гранадо сусрећу са паром прогоњених, јако мршавих људи који себе сматрају комунистима. Одговарајући мужу, Че артикулише несумњиво најпроницљивији закључак у књизи. Комунизам код тог човека је, схвата он, “природна потреба за нечим бољим”:
“Протест против непрестане глади претворен у љубав према том необичном учењу, чију суштину није могао да докучи, али му је превод, ‘хлеба за сиромашне’, био нешто што је могао да разуме и, још важније, што га је испуњавало надом”.
Било би пожељно да се у данашњем учмалом свијету појави нови Че Гевара
Током Хладног рата је комунизам за многе у Латинској Америци, а и ван ње, био језик одбране људи лишених свега а не стриктног повиновања совјетским императивима. Че је то разумео онако како већина америчких аналитичара никада није.
Сусрети које Че описује постају више од пуких анегдота с путовања; они су варница која у њему распаљују ватру и подстичу га да критички анализира друштвене и политичке структуре које одржавају диспаритете који га толико шокирају.
После читања Дневника они осетљивији читаоци ће можда такође бити подстакнути да преиспитају сопствена окружења. Ко је данас запостављен и како су их постојеће установе издале? Како би требало да вреднујемо својства демократије која трпи толике непотребне патње? Крај дневника дестилује Чеово тренутно откриће до каквог је дошао у својој одисеји заједно са Гранадом:
“Видим себе жртвованог истинској револуцији, великој уједначитељки индивидуалне воље док проглашавам крајњу mea culpa. Осећам како ми се ноздрве шире и наслађују се опорим мирисом барута и крви, смрћу непријатеља; челичим своје тело, спреман за битку, и припремам се да будем свето место унутар ког ће зверски урлик пролетаријата у победничком походу моћи да одјекне новом снагом и новом надом”.
После свега, управо то се данас издваја из Дневника: снага и нада, непоколебљива вера у поново изграђени свет.
Када је 2011. године букнуло Арапско пролеће, некадашњи саветник Хилари Клинтон устврдио је да су “друштвене мреже Че Гевара 21. века”, мислећи на очигледну моћ интернета да уздрма деспотске режиме ма где они били.
Али Че, као наоружани побуњеник, на крају је заробљен и погубљен, а његова последња жеља била је да “умре пуног стомака”. Својеврсно онлајн политичко организовање, које је пре деценије сејало страх међу моћницима, такође је, рекло би се, бачено на колена. Садашњи тренутак је тренутак политичке неизвесности, астрономског богаћења и дубоке неједнакости. Пошто је доживео такве околности пре седам деценија, Ернесто Гевара де ла Серна био је сигуран у неколико ствари које ће касније подржати као Че.
Пре него савете о герилском ратовању, читаоци би данас требало да истраже ране Чеове списе због скромности, оправдане огорчености, отворености, радозналости и, да, солидарности. Све ће то, а и много више, пронаћи у Дневнику мотоциклисте.
Извор: Глиф
