Пише: Александар Молнар
„Боље ћаци него наци“ најновија је крилатица коју је лансирао председник Републике Србије Александар Вучић и која је осванула на транспарентима у Нишу и Београду (између Пионирског парка, претвореног у тзв. Ћациленд, и Народне скупштине), илустрована кукастим крстом унутар знака за забрану. Крилатица и њен графички приказ чине се на први поглед као одговор на одијум који, превасходно у Београду, влада према „ћацима“ – људима који су улогорени у Пионирском парку испред зграде Председништва у Београду, који онемогућавају редовне активности грађана у том простору (шетање, коришћење игралишта за децу, извођење паса) а за себе тврде да су студенти који желе да уче.
У крилатици, међутим, има и много тога више него што је апологија „ћација“. Кратка, памтљива и јасна, она носи недвосмислену поруку: Србија је, као и у Другом светском рату, изложена фронталном нападу „нациста“ и зато је дужност сваког патриоте да се сврста уз нове партизане („ћације“) и новог вођу народно-ослободилачке борбе – Александра Вучића. Већ ово звучи довољно бесмислено, али има још. У протеклим месецима смо се наслушали оптужби носилаца власти у Србији да се студентски протести финансирају из иностранства. Да ли иновација коју крилатица доноси открива „пуну истину“? „Студенти у блокади“ финансирају се заправо из Немачке или, још конкретније, од нове политичке звезде на тамошњем политичком небу – Алтернативе за Немачку – коју преостале партије оптужују за рехабилитацију нацизма? Да ли смо коначно добили прилику да сазнамо да је оно што уједињује Александра Вучића и Урсулу фон дер Лајен праведна борба европског конзервативног блока против васкрслих авети прошлости?
Да није суморног контекста дубоке политичке кризе која већ пола године раздире Србију, нова Вучићева крилатица би имала потенцијал да својим карикатуралним представљањем реалности увесели највећи део становништва, а превасходно оне који су током протекле зиме учествовали у бројним протестима широм земље, закључно са оним највећим, одржаним 15. марта. Овако, крилатица нас подсећа да назив „ћаци“ има још једну конотацију која суштински излази изван контекста било каквог студирања. О чему се ради најбоље је објаснио Чедомир Јовановић у свом гостовању на телевизији Танјуг 6. априла, када је логор из Пионирског парка уврстио у паравојну формацију која је ангажована 15. марта ради разбијања мирних демонстрација грађана. Парадоксални резултат Вучићеве крилатице која „ћације“ пореди са „нацистима“ је акцентовање управо те конотације, чиме ствари измичу не само из академског, него и из политичког – или, тачније, демократског – домена.
Рационално посматрано, крилатица изгледа као да је, с једне стране, у фундаменталном сукобу са реалношћу, док нас, с друге стране, приморава да преиспитамо властиту перцепцију реалности. Да ли смо, наиме, окружени тајним и паравојним удружењима које Устав у члану 55, став 3 забрањује, и то са добрим разлогом, пошто представљају превасходно средство рушења демократије? Подсећања ради, Трећи рајх је настао из пузајућег грађанског рата који су по улицама немачких градова водиле партијске паравојске и из којих је као победник изашао нацистички Јуришни одред (Sturmabteilung). Једну декаду раније, сличну победу су у Италији извојевали фашистички Одреди за акцију (squadre d’azione). Да ли нам кроз поређење „ћација“ и „нација“ председник Републике поручује да се митровданска Србија налази у истом стању у којем је Вајмарска република доживела пропаст? Ако је то смисао поруке коју носи крилатица и ако утеху треба да нађемо у томе што овога пута „нацисти“ неће победити, онда се одмах мора приметити да је утеха слаба, пошто уопште није извесно постоје ли уопште неке друге паравојне формације осим „ћација“. Штавише, тешко је превидети да Вучићева крилатица у великој мери наликује крилатицама попут Герингове „Ко је Јеврејин, то одређујем ја“ или Гебелсове „Лаж, која се довољно дуго понавља, у неком моменту постаје истина“ и слично.
Као што можемо да видимо, четири речи Вучићеве крилатице отварају Пандорину кутију разноврсних политичких тумачења, међу којима су и она која се враћају назад на његову адресу, и није нимало јасно због чега их је уопште изговорио. Очигледно је да је битну улогу играо тајминг: студенти, или, тачније, „студенти у блокади“ постали су „нацисти“ када су прихватили опцију превремених парламентарних избора, изразили спремност да подрже кандидате који ће испунити њихове захтеве и започели припреме за укључивање у сам изборни процес како би контролисали његову регуларност. То им је Вучић очигледно уписао у највећи грех, због којег је прихватио ризик даљег продубљивања политичке кризе у Србији. Таман када су се (на притисак свих удружених фракција унутар Европске уније?) политички актери у Србији усагласили око тога да превремени парламентарни избори – ако су поштени и слободни и ако се организују у разумном року – представљају најсигурнији пут изласка из политичке кризе, из боце је пуштен дух „нацизма“ који тај пут запречава и који се недвосмислено може уписати у одговорност Вучићу.
Зашто је, дакле, Вучић уопште лансирао крилатицу, која изгледа као да му се враћа попут бумеранга?
Први одговор сугеришу његови последњи наступи у јавности: испуњен јарошћу, он се све теже контролише у својим оптужбама против свих и свакога ко га безрезервно не подржава. Да живимо у средњем веку, „студенте у блокади“ би демонизовао, али данас, када је просветитељство већ узело свој данак, на располагању су му остали још само „нацисти“. Ипак, крилатица је по свој прилици брижљиво смишљена и тешко би се могла приписати пуком изливу гнева.
Студенти београдског Универзитета о посети Косову: „Корак ка очувању корена, земље и народа“
Други могући одговор је да је крилатицу Вучић убацио у јавни дискурс Србије на врхунцу предизборне кампање за локалне изборе у Косјерићу и Зајечару. Могуће је да је изборни штаб СНС-а израчунао да ће гласове неких старијих бирача придобити ако обнови битке њиховог детињства и позове их да поново одбране домовину од подмуклог агресора. Иако могуће, ово објашњење не делује много вероватно, с обзиром да победе на „изборима“ Вучић још увек постиже захваљујући брижљиво разрађеном манипулативном систему (што се показало и у Косјерићу и Зајечару), а не иновативној пропаганди (већ двозначност назива саме листе „Не дамо Србију“ говори довољно).
Зато трећи одговор делује као највероватнији: крилатица има за циљ да загуши рационално расуђивање самих „студената у блокади“ и подстакне их на нагло и непромишљено емотивно реаговање. Да би се разумео овај вид дејства крилатице, потребно је осврнути се на Вучићев текући обрачун са државним универзитетима. Од марта, наиме, Вучић уноси раздор на државне универзитете са циљем да их дезавуише као легла нерада, дезорганизованости и бескичмењачког повлађивања студентима (= нацистима), да би их онда његово Министарство просвете ставило под контролу, „глајхшалтовало“ и напослетку саобразило идеалу образовања малобројних, али преко потребних „фах-идиота“. У том обрачуну Вучић заправо највише рачуна на инерцију студената, који после полугодишњег протестовања без икаквих опипљивих резултата (осим самог обећања превремених парламентарних избора, без гаранција у погледу услова и рокова) треба да се врате у прегрејане учионице и да се за мање од четири месеца изборе са градивом које велики део њих не би био у стању да савлада ни за пуну годину. Крилатицом којом се они проглашавају „нацистима“ Вучићев режим их заправо додатно радикализује, разјарује и хушка да још чвршће остану у протестном ставу, да не одступе од својих захтева (штавише, да наставе да их увећавају, најбоље до бесконачности) и да још интензивније истрају у блокади. Или, ако баш не у блокади, онда барем у „штрајку“, који додатно разара на једвите јаде успостављено јединство универзитета (нарочито оног највећег, Универзитета у Београду, који се налази под највећим притиском власти) и сигурно води у губитак школске 2024/2025. године. А 30. септембар се ближи и изгубљена школска година ће бити изврстан аргумент за Вучићево Министарство просвете да спроведе оно што од марта и намерава да учини: да уништи државне универзитете Србије као духовне оазе у којима се негује сумња, пропитивање и, нарочито, отпор онима који увек све знају.
Време ће показати да ли су „наци“ са којима су идентификовани „студенти у блокади“ тек једна у низу етикета за једнократну употребу, коју Вучић сумануто штанцује како би себе уздигао у спасиоца (сетимо се страшних аутономаша који бесомучно отцепљују Војводину од Србије, обојених револуционара који су били побеђени пре него што су још и почели да делају итд). Али, ако „студенти у блокади“ остану без својих факултета, биће још лакше наставити идентификовати их са „нацистима“ и као таквима изложити прогону по члану 55, става 3 Устава Републике Србије. Није без разлога на транспарентима у Нишу и у Београду крилатица „Боље ћаци него наци“ илустрована кукастим крстом унутар знака за забрану. Са прилично великом извесношћу се може претпоставити да су предстојећи превремени парламентарни избори без „студената = нациста“ циљ којем теже Вучић и сви они који су интересно повезани са његовим режимом, укључујући и неке фракције унутар Европске уније. А уколико тај циљ из било ког разлога не буде остварив, могућ је и резервни сценарио: оптужити „нацисте“ за насртај на демократију и, у циљу њене „одбране“, увести ванредно стање. Пример за то имамо у Немачкој, када је паљевина Рајхстага 27. фебруара 1933. приписана у одговорност комунистима, који са тиме нису имали никакве везе: том приликом је лицемерна одбрана демократије искоришћена за њено затирање. Већ поменути Гебелс је у том смислу сасвим добро приметио: „Један од најбољих вицева демократије остаће то што је својим смртним непријатељима сама дала средство којим је уништена.“
Превремени парламентарни избори зато треба да буду најважнији контекст у којем Вучићеву крилатицу морају да сагледају сви они којима је данас још стало не само до демографског, привредног и моралног опоравка Србије, него и до елементарног опстанка демократије. Ако су ти избори једини демократски начин за демонтажу Вучићевог ауторитарног режима, онда им се мора посветити много већа пажња него до сада. Локални избори у Косјерићу и Зајечару речито говоре у прилог томе да у постојећим условима никакви слободни и поштени избори нису могући и да прво предстоји борба за промену изборних услова (у ту сврху је још могуће придобити помоћ Европске уније, која се може показати као пресудна). Осим тога, за победу над Вучићем ће и у побољшаним изборним условима (који, то је сасвим јасно, никада неће бити заиста слободни и поштени) бити потребно формирање много већег покрета него што су то „студенти у блокади“. Ту нам искуство ДОС-а (Демократске опозиције Србије) из 2000. пружа двоструку – позитивну и негативну – поуку: за победу на изборима против самодршца који контролише све институције неопходно је удруживање свих опозиционих снага (партија, покрета и грађанских удружења), али након постизања тог једнократног циља морају се одмах организовати нови избори који омогућавају повратак у нормално функционисање демократије (пошто смо ваљда научили лекцију да Зоран Ђинђић трасира пут ка Александру Вучићу).
Ширење покрета (на другом месту предложио сам да се, сходно старој традицији, назове Уставобранитељски) имало би и ту добру страну што би зауставило опасну идентификацију „студената у блокади“ са „нацистима“, која би у будућности, како је истакнуто, могла да има кобне последице за демократију у Србији. Осим тога, пошто и сам опстанак државних универзитета зависи од резултата превремених парламентарних избора, од приоритетног је значаја да се минимизују разарања која ће уследити на основу новог Закона о високом образовању и која ће трајати све док је Вучић на власти. То подразумева очување њиховог јединства реализацијом школске 2024/2025. године и бољом координацијом активности преживљавања у непријатељском окружењу у наредној школској 2025/2026. години. Вучић ће изгубити ванредне парламентарне изборе само ако се прикупљена друштвена енергија усмери ка циљевима који стоје у најнепосреднијој вези са њима, ако се учи на грешкама из прошлости и ако се сачува унутрашња снага за трпљење провокација којима ће власт то више прибегавати што више време одмиче. „Боље ћаци него наци“ само је почетак (и, надајмо се, само провокација).
Аутор је редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Извор: Пешчаник
