Пише: Мића Вујичић
Млади научник Гас, главни јунак романа Последња јединка, објављеног у Чигоји, у преводу Новака Голубовића, одлази из Лила на север Европе да би проучавао фауну. У крајолику испуњеном оптичким варкама, где се стварност каткад сагледава као кроз разбијен прозор, кроз сиву светлост налик гази, са рибарског бродића – сведок је уништења колоније великих њорки тридесетих година деветнаестог века. Успева да спасе једну, не допуштајући да изумре врста. Тамо горе, скоро Код Хиперборејаца, „где се кува сланина китова“, како је писао Милош Црњански – лутајући од Исланда до Фарских острва и Данске, у временима када сте још могли да у Копенхагену упознате власника приватног зверињака – Гас и пингвин постају најбољи пријатељи.
Сибил Грембер, књижевницу рођену у Паризу, чије је ово једанаесто фикцијско дело, срели смо на Молијеровим данима у Амбасади Француске, па је још с врата упитали о њеној издавачкој кући Plein Jour (По дану), основаној 2013, посвећеној нефикцијској књижевности. И њој смо казали да амерички критичар Двајт Гарнер тврди да велико писање, у уобичајеним облицима, долази у романима или обимној, заокруженој публицистици, али да поједини читаоци (прећутали смо: и гурмани попут њега), налазе подједнако задовољство у окрајцима, у „књижевним изнутрицама“: укориченим писмима и есејима, дневницима, збиркама кулинарских и путописних записа, томовима критика.
„Пишем романе али обожавам да читам есеје и историју“, одговара Сибил Грембер за Радар. Као издавач интересује се за нефикцијске наслове, али све уноси у сопствену литературу. „Не одређујем се. Једини критеријум јесте да је занимљиво. Било би депласирано да градимо хијерархију. Најпре зато што се све мења…“
По дану
Уредила је издања што отварају актуелна питања о Украјини, Мађарској. Такође, живописне хронике Лос Анђелеса и Сан Франциска. Прегледајући каталог, учинило нам се да радо бира рукописе о предграђима.
„Пошто сам почела да се бавим тим послом, то је било нешто чиме сам се одвојила од већине колега. Тражила сам од аутора да говоре о питањима која ће се највише односити на Француску и Французе.“ Држи да сличне наративе обично остављамо Американцима. „Уколико се занимате за типичну француску тему, неизоставно долазите до предграђа. У случају Гзавјеа Шарпантјеа Баш ми се свидело овде: Предграђе, прва генерација, приступ је другачији. Описује како се у детињству, с родитељима, деведесетих, доселио у један од најтежих квартова за живот. Колико су отац и мајка пресељење сматрали чудесним путем ка нечем бољем. И како се онда то урушило. Приповеда о уласку у предграђе. Славни тријумфални улазак.“
Упада у очи слоган са њене пословне интернет странице да фикција није потребна стварности.
„Нарочито у овом тренутку! Живимо надреално, из дана у дан. Истина је да фикција није потребна реалности, али никако није реч о нападу на роман. Ипак је роман начин да приступимо универзалности људског бића. Промишљању. Разумем ситуацију Госпође Бовари, премда мој живот срећом не личи на Емин.“
У напомени аутора наводи да до нас није стигао ниједан историјски извештај о пријатељству између човека и велике њорке, па одаје признање бројним ауторима чије су јој књиге помогле да фикционализује. Захваљујући њима, упознала је живот природњака, далеке пределе. У ком трену осети да мора да прекине с истраживањем, да одбаци документарно?
По универзуму
Неопходно је било да прочита документе да би могла да се упусти у сторију. Изненађени смо њеном праксом: „Чим кренем да радим на рукопису, рецимо Последње јединке, пишем искључиво уз наоколо поређане романе. Свака моја књига окружена је универзумом романа који су већ ту. Они ме хране. Не бих имала храбрости да напишем реченицу да их нема. Постоје области сазнања, идеја, науке… И поље литературе у коју сам зароњена.“
Из тог смо разлога пажљиво тражили реч машта међу редовима и уочили је на 66. страници. Гас се пита о чему сања његова жена, „какве би пејзаже могла да дочара њена машта, кад у животу није видела ништа осим стрмих литица над водом толико леденом…“
Помињемо и Петера Естерхазија. Девет лета градио је обимну Хармонију caelestis, обухватајући осам векова историје породице Естерхази. Напослетку, уморан, отишао је у полицију, где су тих дана отворили тајне досијее, да види шта има, и открио да му је отац, последњи гроф Естерхази, био доушник режима, агент мађарске комунистичке полиције. Зато је морао да седне и напише исправку. Својевремено нам је рекао да написано увек јесте мала фикција, „јер је форма фикција“. Стално се играо: да ли је нешто истина или не, а онда у Исправљеном издању схватио да нема игре. Пронађени досије „грубо га је опоменуо да стварност нису само речи“.
„Генијално. ‘Форма је фикција’“, понавља наша саговорница. „Истовремено, може да каже да је живео у фикцији, верујући да је отац Естерхази био диван човек. Замислите разлику! Невероватно.“
Теме друштва и насиља – важне су и у делу Последња јединка. Преписали смо реченицу: „Никада у животу није могао да замисли да би читава једна заједница могла да га презре.“
Мића Вујичић: „Бечки роман“ Драгана Великића – Отац у самици
Не слаже се: „Није значајна. Опет, насиље је нешто чега има откад је човека. С друге стране, можемо да говоримо о генијалности видљивој у чињеници да смо једини који знамо да се занимамо, до краја, за нешто потпуно различито од нас. Способни смо за алтруизам. Какво год да је лице, с крзном и перјем, кадро је да нас одведе ка разумевању, заједничком или различитом језику. У томе је генијалност људске природе. Несумњиво, знамо да будемо јако насилни.“
Неколико пута користи форму писма, деветнаести је век! Списатељица Тајари Џоунс закључила је да су у савременој фикцији епистоле уверљиве једино ако их ликови шаљу из затвора.
„У исти мах, била послана мејлом или поштом, могу да буду богата. У катастрофалним смо околностима, али имам утисак да се сада више пише. Непрестано! Сабере ли се, генерација мојих родитеља мање је кореспондирала него наша. Саопштавамо значајне ствари таман притиснули дугме, ништа друго.“
Да ли је нервира што се Последња јединка чита и коментарише из перспективе актуелних проблема. Климатских промена и нестајања врста.
Смеје се. „Ништа ме не нервира кад се прича о мом роману. Никада себи не кажем: узећу нешто актуелно. Ја сам људско биће и све што чујем пролази кроз мене и сваког од нас. Нешто ме занима, нешто мање. Делим преокупације епохе.“
Предложак за анимирани филм
Роман Последња јединка, објављен у Француској 2022, нашао се у најужем избору за престижне награде Фемина и Ренодо, те добио највећа признања која се додељују делу о односу човека према животињама и природи: Морис Женевуа Француске академије, 30 милиона пријатеља, Франсоа Сомер, и Жозеф Кесел. Књига је преведена на шест језика и предложак је будућег анимираног филма.
Извор: Радар
