Пише: Бранко Анђић
Неки од нас старијих се сигурно сећају узбуђења са којим је гледалаштво пратило прву америчку телевизијску сапуницу на југословенској телевизији – Градић Пејтон. Медијски наивни, сви су за вечером, у канцеларији, у трамвају и кафани коментарисали перипетије наших нових „суграђана”, које су тих шездесетих година прошлог века представљале филмске звезде у успону: Мија Фароу, Рајан О’Нил, Барбара Перкинс, Ед Нелсон и други. Добрих пет година су они живели са нама, више од пет стотина пута палили смо телевизоре да видимо шта ће бити даље – док нам није дошла Династија, потом нам се запенила сапуница из Латинске Америке и Турске, па смо за наредних пола века и те како на њу огуглали. Открили смо, затим, телевизијско воајерство ријалитија и, како нам не би било гробно досадно, из мени непознатих разлога почели смо да пратимо простачке свађе, лош укус и беспризорно понашање њихових „елитних” протагониста.
Сад нам у помоћ долази нешто сасвим ново у облику нечег прерушеног старог: пет сезона савремене (поново) америчке сапунице Обале Чесапика (канал Дива, сваким радним даном).
Нису ни Амери од јуче! Научили су у какве заводљиве флаше треба сипати старо вино да се Власи не би досетили коју врсту свиле нам продају.
Одговорно тврдим да су Обале Чесапика пророчка, готово визионарска серија! Пре једанаест година, кад је серија почела да се емитује у јеку доминације политичке коректности и све јачег наметање воук културе, трамповска нова десница већ је почела испод жита да спрема свој медијски одговор. Обале Чесапика нуде повратак у Градић Пејтон. Дакле, конзервативни повратак тзв. традиционалним породичним вредностима где су жене жене, а мушкарци мушкарци, где се зна који су послови за једне, а који за друге, где се сви облаче пристојно и дискретно, где влада царство карираних кошуља и хаљина до колена, где су деца највеће богатство, где потомци пионира све поносно праве сопственим рукама, где је лепше живети у буколичкој паланци него у продуховљеној урбаној средини, где свако сваком помаже и свако сваког познаје и сви лепо кувају.
Нова конзервативност
Идеали дубоке Америке у савременој обланди, зачињени кантри музиком. Радња се врти око главе породице Мика О’Брајена, његове три младе али одрасле, лепе и паметне кћери (плавуша, црнка, бринета) и два сина. Мик је сива еминенција вароши, ту је и његова бивша, мајка његове деце, као и његова мајка, старица која је породични извор мудрости и савета, као и брат – вечити конкурент. Једна од кћери је разведена правница са две мале ћерке којима титра цела породица. Сви се воле, сви су учтиви, сви помажу свима на узбурканом мору живота иако, колико видим, то море и није нарочито узбуркано јер сви живе ко бубрег у лоју.
Нова конзервативност или, боље речено, повратак старој, дизнијевској конзервативности америчког друштва најбоље се огледа у оном чега у серији Обале Чесапика нема.
С руком на срцу, реците поштено кад сте у последњих десет година видели било какво америчко филмско сочињеније без црнаца – пардон, Афроамериканаца или „тамнопутих”, како их еуфемистички називају наши спортски репортери – без хомосексуалаца, без дођоша, имиграната!
Молим? Тишина? У време кад су студенти музичке школе Беркли слали петицију њеном директору Винтону Марсалису захтевајући да уведе више афроамеричких композитора у програм историје (европске) музике, а он им се такорећи извињавао што су у то доба у Европи живели само белци – пардон, Кавкажани – неко је успео да сними пет сезона сапунице у приморском малом рају без црнаца, Азијата, Латина, дочаравајући нам прикљученија добрих, старих ирских досељеника, породице О’Брајен! Wоw, што би рекли наши омладинци. Готово субверзивно.
У Обалама Чесапика нема ни секса! Можете ли да замислите сапуницу пуну љубавних јада без изгужваних чаршава? Нема чак ни кадра у којем су она и он у постељи, следећег јутра, мазно преговарајући ко ће да скува кафу. Ништа! Само понеки врло чедан пољубац, као из времена кад је макартијевски Холивуд имао прописано колико секунди сме да траје филмски пољубац. Да ту има неке страсти, морамо да верујемо на реч јер је љубав приказана пре као животни пројект него као осећање. Нема ни озбиљне прељубе, па чак ни необавезне швалерације, јер то омета пројекат. У том погледу, чак је и Градић Пејтон био слободоумнији.
Као у Градићу Пејтон, њена савремена верзија понавља проверено успешну формулу. Неколико угледних глумаца (Трет Вилијемс, Дајана Лад), заводљива сценографија, врло професионална режија, занатски беспрекорно обављен посао, сви ликови лепи као уписани да се слажу са пријатним крајоликом и буду гледаоцима одмор за очи.
Осим ружне, нико не воли да гледа сиромашне. У том погледу Обале Чесапика нуде каталог „традиционалних вредности” конзервативног америчког сна: у серији је наглашен култ слободног предузетништва (једна сестра очас отвара туристички пансион, друга купује књижару, отац-предузетник је власник неколико предузећа, даса треће сестре, осим што је музичка звезда у успону, покреће свој клуб итд.), свуда је присутан квекерски дух вредног рада и стицања новоенглеских верника који се редовно – баш као ирска полицијска породица у серији Плава крв – моле уочи заједничких оброка, држећи се за руке.
Уз конзервативну религиозност, ту је и миг милитаристичком патриотизму: један син је војник који заводи мир и демократију у Авганистану, Ираку и ко зна где. Да он жели од срца другима да помогне, види се кад од војника постане болничар.
Пошто се серија ипак дешава у ери „после истине”, имућност се подразумева. Новац је свуда присутан. Уз сва спотицања која су углавном анегдотска, подразумева се да је резултат рада и стицања – пун џеп. Као људи од акције, протагонисти имају СУВ возила, моторе, чамце и бродице, мотоцикле, куће из бајке, баште… Њихово богатство не захтева објашњење, као што се подразумева и потпуно небалкански однос према њему: чак ни родитељи не поклањају ни цент својој деци, у најбољем случају им позајмљују новац који ће им ови, дакако, вратити. Све мора да се заради у најбољем маниру англосаксонских штедиша.
Ниједан мушкарац који до себе држи не клони се алата и заната, било да је у питању столарски, електричарски, водоинсталатерски, баштовански. Све жене су кућанице, помало хировите, неодлучне, како треба да буде луда женска глава којој је ипак потребан мушки разум. Ту је, наравно, и добростива бака, темељац породице, да сваких десет минута саопшти по једно опште место које је пропраћено значајном паузом и климањем глава осталих чланова породице који њене речи примају као нафору мудрости.
Слика идеалног света
Има један детаљ на којем треба честитати творцима серије: повремено неко од тих вредних и успешних прегалаца сетно каже како би волео да види Париз или да посети плаже на Балију, о чему је као студент маштао. Али нико не одлази иако има и времена и пара да то учини. Конзервативни Американац је провинцијалац, воли да буде свој на своме, да се бори за опстанак фонтане коју је његов прадеда саградио, да се детињасто одушевљава сеоским вашарима, фестивалима шкољки, изложбама цвећа, да фарба своју ограду и шмиргла труп своје бродице. Да као пионир чува и брани свој посед и иза улазних врата чува подмазану пушку за све оне што игноришу таблу „No trespassing!” (забрањен упад) на граници имања.
Обале Чесапика су слика идеалног света нове екстремне – поглавито америчке – деснице. Оних који тврде да ће родна једнакост, толерантност према LGBTQ заједници, имигранти, воук култура, државне мере што, кажу, спутавају слободно предузетништво, космополитизам, левичари, доћи свету главе, како сматрају и јавно данас тврде председници САД, Аргентине, Салвадора, Италије, Мађарске и ко зна које још државе. Не треба да нас чуди што нам она стиже управо данас, у време кад Доналд Трамп жели да, кад једном рашчисти гужву, од Појаса Газе направи нови Чесапик за људе дубоког џепа: са вилама, лађама, клубовима за добре ђаке, бањском атмосфером пуном смиља и босиља и, дакако, са музиком Вилија Нелсона уместо Офре Хазе и Абу Мрада.
Извор: Политика Магазин
