Piše: Branko Anđić
Neki od nas starijih se sigurno sećaju uzbuđenja sa kojim je gledalaštvo pratilo prvu američku televizijsku sapunicu na jugoslovenskoj televiziji – Gradić Pejton. Medijski naivni, svi su za večerom, u kancelariji, u tramvaju i kafani komentarisali peripetije naših novih „sugrađana”, koje su tih šezdesetih godina prošlog veka predstavljale filmske zvezde u usponu: Mija Farou, Rajan O’Nil, Barbara Perkins, Ed Nelson i drugi. Dobrih pet godina su oni živeli sa nama, više od pet stotina puta palili smo televizore da vidimo šta će biti dalje – dok nam nije došla Dinastija, potom nam se zapenila sapunica iz Latinske Amerike i Turske, pa smo za narednih pola veka i te kako na nju oguglali. Otkrili smo, zatim, televizijsko voajerstvo rijalitija i, kako nam ne bi bilo grobno dosadno, iz meni nepoznatih razloga počeli smo da pratimo prostačke svađe, loš ukus i besprizorno ponašanje njihovih „elitnih” protagonista.
Sad nam u pomoć dolazi nešto sasvim novo u obliku nečeg prerušenog starog: pet sezona savremene (ponovo) američke sapunice Obale Česapika (kanal Diva, svakim radnim danom).
Nisu ni Ameri od juče! Naučili su u kakve zavodljive flaše treba sipati staro vino da se Vlasi ne bi dosetili koju vrstu svile nam prodaju.
Odgovorno tvrdim da su Obale Česapika proročka, gotovo vizionarska serija! Pre jedanaest godina, kad je serija počela da se emituje u jeku dominacije političke korektnosti i sve jačeg nametanje vouk kulture, trampovska nova desnica već je počela ispod žita da sprema svoj medijski odgovor. Obale Česapika nude povratak u Gradić Pejton. Dakle, konzervativni povratak tzv. tradicionalnim porodičnim vrednostima gde su žene žene, a muškarci muškarci, gde se zna koji su poslovi za jedne, a koji za druge, gde se svi oblače pristojno i diskretno, gde vlada carstvo kariranih košulja i haljina do kolena, gde su deca najveće bogatstvo, gde potomci pionira sve ponosno prave sopstvenim rukama, gde je lepše živeti u bukoličkoj palanci nego u produhovljenoj urbanoj sredini, gde svako svakom pomaže i svako svakog poznaje i svi lepo kuvaju.
Nova konzervativnost
Ideali duboke Amerike u savremenoj oblandi, začinjeni kantri muzikom. Radnja se vrti oko glave porodice Mika O’Brajena, njegove tri mlade ali odrasle, lepe i pametne kćeri (plavuša, crnka, brineta) i dva sina. Mik je siva eminencija varoši, tu je i njegova bivša, majka njegove dece, kao i njegova majka, starica koja je porodični izvor mudrosti i saveta, kao i brat – večiti konkurent. Jedna od kćeri je razvedena pravnica sa dve male ćerke kojima titra cela porodica. Svi se vole, svi su učtivi, svi pomažu svima na uzburkanom moru života iako, koliko vidim, to more i nije naročito uzburkano jer svi žive ko bubreg u loju.
Nova konzervativnost ili, bolje rečeno, povratak staroj, diznijevskoj konzervativnosti američkog društva najbolje se ogleda u onom čega u seriji Obale Česapika nema.
S rukom na srcu, recite pošteno kad ste u poslednjih deset godina videli bilo kakvo američko filmsko sočinjenije bez crnaca – pardon, Afroamerikanaca ili „tamnoputih”, kako ih eufemistički nazivaju naši sportski reporteri – bez homoseksualaca, bez dođoša, imigranata!
Molim? Tišina? U vreme kad su studenti muzičke škole Berkli slali peticiju njenom direktoru Vintonu Marsalisu zahtevajući da uvede više afroameričkih kompozitora u program istorije (evropske) muzike, a on im se takoreći izvinjavao što su u to doba u Evropi živeli samo belci – pardon, Kavkažani – neko je uspeo da snimi pet sezona sapunice u primorskom malom raju bez crnaca, Azijata, Latina, dočaravajući nam priključenija dobrih, starih irskih doseljenika, porodice O’Brajen! Wow, što bi rekli naši omladinci. Gotovo subverzivno.
U Obalama Česapika nema ni seksa! Možete li da zamislite sapunicu punu ljubavnih jada bez izgužvanih čaršava? Nema čak ni kadra u kojem su ona i on u postelji, sledećeg jutra, mazno pregovarajući ko će da skuva kafu. Ništa! Samo poneki vrlo čedan poljubac, kao iz vremena kad je makartijevski Holivud imao propisano koliko sekundi sme da traje filmski poljubac. Da tu ima neke strasti, moramo da verujemo na reč jer je ljubav prikazana pre kao životni projekt nego kao osećanje. Nema ni ozbiljne preljube, pa čak ni neobavezne švaleracije, jer to ometa projekat. U tom pogledu, čak je i Gradić Pejton bio slobodoumniji.
Kao u Gradiću Pejton, njena savremena verzija ponavlja provereno uspešnu formulu. Nekoliko uglednih glumaca (Tret Vilijems, Dajana Lad), zavodljiva scenografija, vrlo profesionalna režija, zanatski besprekorno obavljen posao, svi likovi lepi kao upisani da se slažu sa prijatnim krajolikom i budu gledaocima odmor za oči.
Osim ružne, niko ne voli da gleda siromašne. U tom pogledu Obale Česapika nude katalog „tradicionalnih vrednosti” konzervativnog američkog sna: u seriji je naglašen kult slobodnog preduzetništva (jedna sestra očas otvara turistički pansion, druga kupuje knjižaru, otac-preduzetnik je vlasnik nekoliko preduzeća, dasa treće sestre, osim što je muzička zvezda u usponu, pokreće svoj klub itd.), svuda je prisutan kvekerski duh vrednog rada i sticanja novoengleskih vernika koji se redovno – baš kao irska policijska porodica u seriji Plava krv – mole uoči zajedničkih obroka, držeći se za ruke.
Uz konzervativnu religioznost, tu je i mig militarističkom patriotizmu: jedan sin je vojnik koji zavodi mir i demokratiju u Avganistanu, Iraku i ko zna gde. Da on želi od srca drugima da pomogne, vidi se kad od vojnika postane bolničar.
Pošto se serija ipak dešava u eri „posle istine”, imućnost se podrazumeva. Novac je svuda prisutan. Uz sva spoticanja koja su uglavnom anegdotska, podrazumeva se da je rezultat rada i sticanja – pun džep. Kao ljudi od akcije, protagonisti imaju SUV vozila, motore, čamce i brodice, motocikle, kuće iz bajke, bašte… Njihovo bogatstvo ne zahteva objašnjenje, kao što se podrazumeva i potpuno nebalkanski odnos prema njemu: čak ni roditelji ne poklanjaju ni cent svojoj deci, u najboljem slučaju im pozajmljuju novac koji će im ovi, dakako, vratiti. Sve mora da se zaradi u najboljem maniru anglosaksonskih štediša.
Nijedan muškarac koji do sebe drži ne kloni se alata i zanata, bilo da je u pitanju stolarski, električarski, vodoinstalaterski, baštovanski. Sve žene su kućanice, pomalo hirovite, neodlučne, kako treba da bude luda ženska glava kojoj je ipak potreban muški razum. Tu je, naravno, i dobrostiva baka, temeljac porodice, da svakih deset minuta saopšti po jedno opšte mesto koje je propraćeno značajnom pauzom i klimanjem glava ostalih članova porodice koji njene reči primaju kao naforu mudrosti.
Slika idealnog sveta
Ima jedan detalj na kojem treba čestitati tvorcima serije: povremeno neko od tih vrednih i uspešnih pregalaca setno kaže kako bi voleo da vidi Pariz ili da poseti plaže na Baliju, o čemu je kao student maštao. Ali niko ne odlazi iako ima i vremena i para da to učini. Konzervativni Amerikanac je provincijalac, voli da bude svoj na svome, da se bori za opstanak fontane koju je njegov pradeda sagradio, da se detinjasto oduševljava seoskim vašarima, festivalima školjki, izložbama cveća, da farba svoju ogradu i šmirgla trup svoje brodice. Da kao pionir čuva i brani svoj posed i iza ulaznih vrata čuva podmazanu pušku za sve one što ignorišu tablu „No trespassing!” (zabranjen upad) na granici imanja.
Obale Česapika su slika idealnog sveta nove ekstremne – poglavito američke – desnice. Onih koji tvrde da će rodna jednakost, tolerantnost prema LGBTQ zajednici, imigranti, vouk kultura, državne mere što, kažu, sputavaju slobodno preduzetništvo, kosmopolitizam, levičari, doći svetu glave, kako smatraju i javno danas tvrde predsednici SAD, Argentine, Salvadora, Italije, Mađarske i ko zna koje još države. Ne treba da nas čudi što nam ona stiže upravo danas, u vreme kad Donald Tramp želi da, kad jednom raščisti gužvu, od Pojasa Gaze napravi novi Česapik za ljude dubokog džepa: sa vilama, lađama, klubovima za dobre đake, banjskom atmosferom punom smilja i bosilja i, dakako, sa muzikom Vilija Nelsona umesto Ofre Haze i Abu Mrada.
Izvor: Politika Magazin
